Utorak, 21. januara 2025. 

Ne znam da li se Warren Buffett, američki milijarder i jedan od najbogatijih preduzetnika na svetu, pojavio na inauguraciji Donalda Trumpa, na koju je američka oligarhija u velikom broju bila pozvana. Možda nije, jer je poznat kao skroman čovek, koji veći deo svog bogatstva ulaže u humanitarne svrhe. Upravo zbog toga njegova sledeća često citirana rečenica ima težinu: „Klasna borba zaista postoji, ali moja klasa, klasa bogatih, pobeđuje – i mi to zaslužujemo“.

Ekstremni rast nejednakosti obezbeđuje uskoj ekonomskoj eliti, direktno ili indirektno, sudbonosnu i nevidljivu političku moć, koja u autokratskim režimima prepoznaje sigurnost svog kapitala. Ovi oligarsi su stvarni gospodari kapitalističkog sistema. U trenutnoj fazi kapitalizma – kako piše Guy Debord – svakodnevni život se pretvara u slike i potrošačke spektakle, što dovodi do toga da široke mase, birači, ne žive prema sopstvenim neposrednim iskustvima, već prema slikama i narativima koje mediji prenose. Na taj način postaju pasivni primaoci, potrošači nesposobni da formiraju i izraze sopstvene želje i političke stavove. Donald Trump je zapravo proizvod i korisnik ovog društva spektakla. Autokrata – koji služi oligarhijskoj kasti i kao „uspešan biznismen“ uvećava svoje bogatstvo.

U međuvremenu, ne prestaje da uznemirava nacistički pozdrav Trumpovog poverenika, tehnološkog milijardera Elona Muska. Snimke ga zaista prikazuju u nacističkom pozdravu, što ni on sam ne poriče, ali se brani tvrdnjom da je u pitanju slučajan pokret. Istoričar Timothy Snyder u intervjuu za nemački Süddeutsche Zeitung jasno kaže da je prava moć zapravo u rukama Elona Muska. Britanska spisateljica A.L. Kennedy, takođe u Süddeutsche Zeitungu, piše o Trumpovom „cirkusu mržnje“. „Amerika će se pretvoriti u džunglu militarizovanih racija, bednih masovnih internacijskih centara i profitno orijentisanih deportacija“, objašnjava i upozorava: „Slični razarači vrebaju u Ujedinjenom Kraljevstvu, Nemačkoj i širom EU. I moramo jasno staviti do znanja da će njihova politika dovesti do sličnih Trumpovih distopija – sa svim posledicama koje to nosi.“

Subota, 25. januara 2025. 

Rano jutros poljoprivrednici iz južnobačkog sela Kisač krenuli su traktorima ka novosadskom univerzitetskom kampusu kako bi zaštitili studente, budući da policija nije sposobna da ih zaštiti. Na putu su ih zaustavile policijske snage za razbijanje demonstracija, opremljene šlemovima, zaštitnim štitovima i oklopima. Kada su studenti saznali za ovo, požurili su u pomoć poljoprivrednicima, a snalažljivi seljaci su u gustoj magli krenuli zaobilaznim poljskim putevima. Na licu mesta situacija je postala napeta, zamalo je došlo do sukoba između studenata i žandarmerije. U međuvremenu, poljoprivrednici koji su dolazili zaobilaznim putem ponovo su zaustavljeni pred Novim Sadom, ali neka nevidljiva ruka je ponovo intervenisala pa su se žandarmi i policajci povukli. Na kraju su poljoprivrednici sa svojim traktorima stigli u kampus, gde su ih studenti i građani Novog Sada dočekali s oduševljenjem. Seljaci su odlučili da traktorima okruže kampus, a čuo sam da su doneli i domaću hranu – kobasice, krvavice i slaninu. „Nećemo dozvoliti da tuku našu decu“, poručili su.

Utorak, 28. januara 2025. 

Sinoć je Aleksandar Vučić govorio pomirljivim tonom, ali su ga njegovi sledbenici nakon ponoći surovo demantovali. Noću su opet tukli studente koji su lepili male nalepnice u blizini kancelarije Srpske napredne stranke, najavljujući studentsku blokadu 1. februara. Oko dva sata ujutro, krupni muškarci istrčali su iz stranačke kancelarije i počeli da biju studente. Pola sata kasnije, u drugoj obližnjoj ulici, trojica maskiranih muškaraca su s bejzbol palicama napali drugu grupu studenata koji su takođe lepili nalepnice. Jedna studentkinja je teško povređena – razbijena joj je vilica, hitna pomoć ju je prevezla na urgentno odeljenje, gde je odmah podvrgnuta dvema operacijama. Šokantno! Uveče političari predlažu dijalog, a u zoru njihovi sledbenici tuku bejzbol palicama.

Sreda, 29. januara 2025. 

Ovi protesti imaju mnogo dublje korene i nisu povezani s političkim strankama. Nije teško primetiti da omladina 21. veka, posebno studentska omladina, govori drugačijim jezikom koji politička elita ne može da razume. Obični građani, međutim, osećaju simpatije prema studentima jer su im oni bliži u svakodnevnom životu od političara zarobljenih u tradicionalnim narativima. Zamislimo političare koji su, nakon završetka fakulteta, odmah postali profesionalni političari, a da nisu proveli ni godinu dana u nekom stvarnom poslu. Sada ih obuzima strah da će studenti razbiti tu političku staklenu kupolu.

Omladina govori drugačijim jezikom koji politička elita ne može da razume (FOTO: Lupiga.Com/Dejan Kožul)

Nije slučajno da su protesti počeli baš nakon železničke katastrofe. Stanice su uvek bile simboli – mesta polazaka i povrataka. Novosadska železnička stanica, izgrađena 1964. godine, simbolizovala je epohu mekanog socijalizma. Nekoliko decenija kasnije, početkom devedesetih, postala je simbol egzodusa mladih u svet. Ljudi su na budimpeštanskoj Keleti stanici pozdravljali svoju decu koja odlaze. Jednom je na mermerne ploče novosadske stanice neko napisao: „TITO, VRATI SE!“ Nekoliko dana kasnije, pojavila se poruka: „NEĆU!“ ispod koje je stajao prepoznatljiv Titov potpis. Na to je policija počela da čuva natpise, sve dok nisu došli radnici komunalnih službi i uz velike muke ih uklonili. Zatim se nebo smračilo, železnička stanica postajala je sve prljavija i ustajalija, i to je postalo novi simbol. Obnova stanice i kineski brzi voz takođe su bili zamišljeni kao simboli. Više neće biti potrebe za Titom.

Novosadska železnička stanica postala je simbol „zlatnog doba“ Srbije. Dvaput su je svečano otvorili – prvi put u okviru raskošne ceremonije, kada su je otvorili predsednik Vučić i veliki prijatelj Srbije, Viktor Orbán. Zatim su je ponovo otvorili, a Maja Gojković, predsednica pokrajinske vlade, izjavila je: „Ovo je najbezbednija železnička stanica u Evropi“. Tako je postala nacionalni simbol, što funkcioneri nisu ni pokušali da sakriju. Građani su verovali u sve to, jer su konačno želeli da veruju u nešto. A onda je, zbog neodgovornih radova i navodne korupcije, vanjska nadstrešnica stanice propala, uzrokujući strašnu smrt petnaestoro ljudi. Srušio se simbol, a ruševine koje su pokrivale tela nastradalih značile su i urušavanje tog simbola.

Neko može reći da je železnička stanica samo jedan od mnogih simbola – i sigurno bi bio u pravu. Počeli su da se ruše i lokalni simboli. Ponekad su se dešavale sasvim bizarne scene. Nastupio je sumrak simbola. Nešto se dogodilo u dušama ljudi, nešto što će jednog dana sociolozi i psiholozi pokušati da protumače.

Ipak, pretpostavljam da se urušavanje simbola na kraju svodi na to da su ljudi lišeni nade, a sada žele da je povrate – jer ljudsko biće je ipak biće nade. A omladina ima najveće pravo na nadu!

Posle svega, osećam samo jedno – da ono što se dešava oko nas daleko prevazilazi politiku. Šta sledi nakon ovoga, na to – baš kao i mnogi moji sjajni prijatelji – nemam odgovor. Parlamentarna većina može imenovati novu vladu, može raspisati nove izbore na ruševinama simbola, ali to bi bila samo Pirova pobeda.

Četvrtak, 30. januara 2025. 

Ne treba samo renovirati sistem – ali ne kao novosadsku železničku stanicu – već i moralne vrednosti. Najvažnije je preispitati poslednjih trideset godina. Prošlost se ne može jednostavno odbaciti, jer ako je ne sahranimo dostojanstveno, vratiće se kao demon. Politička elita devedesetih formirala je i ekonomsku elitu, u kojoj je veliki deo kapitala stečen krvlju, tuđom krvlju. Stare ideje su se istrošile, a nove nisu rođene.

Petak, 31. januara 2025.

Vidim i to da svi mole za mir, dok istovremeno odobravaju rusku agresiju. Ovu pojavu nemački filozof Peter Sloterdijk naziva „luksuznim pacifizmom“ u intervjuu objavljenom u listu Frankfurter Rundschau povodom izlaska njegove nove knjige „Kontinent bez osobina“. On takođe upozorava da Evropa počinje da gubi svoj identitet jer nije sposobna da donosi rezolutne odluke. Naslov njegove knjige aludira na veliki roman Roberta Musila „Čovek bez osobina“, jer je Musil formulisao ideju „misticizma bez volje“, koju su razvili Meister Eckhart i drugi kasnosrednjovekovni autori. Upravo toga Evropa treba da se oslobodi. Mora ponovo naučiti kako da brine o sebi.

Iz prošlih masakara Evropa se povukla u „dobro temperisanu slabost“. Evropska unija sa svojih 27 država članica, sa 27 više-manje verovatnih vojski, piše Sloterdijk. On pravi paralelu između Evrope pre Prvog svetskog rata i trenutne situacije. Britanski istoričar Christopher Clark i nemački romansijer Hermann Broch smatrali su da je Prvi svetski rat bio „mesečarenje prerušeno u veliku politiku“. Prema Sloterdijku, „vreme luksuznog pacifizma, u kojem su Evropljani živeli decenijama, završilo se“.

Nikada nisam razmišljao o tome da pacifizam može imati toliko značenja. Ali shvatam: nekada ga je bilo. Nakon anšlusa Austrije, u martu 1938. godine, Wehrmacht je okupirao Sudete, a zatim i ostatak Čehoslovačke. Nakon toga, evropski političari su molili za mir. Čak i pred Hitlerom. Usledila je okupacija Poljske, na šta su evropski lideri, u ime mira, objavili rat nacističkoj Nemačkoj. Dakle, postojale su dve vrste mira i dve vrste pacifizma. O tome je Orwell pisao u svojim člancima, koji su i danas poučni. Usledila su strašna vremena, ali luksuzni pacifizam bi nam doneo još strašnije. Nikada nisam mislio da ću razmatrati tako jezive dileme.

Subota 1. februara 2025. 

Stižu beogradski studenti koji izražavaju solidarnost sa novosadskim studentima. Prešli su 80 kilometara peške. Njihov doček u Batajnici, Staroj Pazovi, Inđiji, Sremskim Karlovcima i Petrovaradinu bio je veličanstven. Stanovnici malih gradova su ih slavili i dočekivali sa bogatim trpezama, mnogi su zaplakali, grlili su mlade i na više mesta rekli da u njima vide oslobodioce. Mislim da čak ni maršal Tito nije bio dočekan sa takvom toplinom i oduševljenjem.

Već nedeljama se pitam kako da nazovem ovu snažnu emotivnu erupciju koju su studenti izazvali. Ovo je mnogo više od politike. Možda se može objasniti time da ljudi tragaju za izgubljenom nadom. Imaju razloga za to, jer se od usta do usta prenosi rečenica da nakon 5. oktobra 2000. godine nije stigao 6. oktobar. Društvo je potonulo u duboku apatiju. U svojim dnevničkim beleškama više puta sam zapisao da smo postali dobrovoljni sluge. Velike koalicione stranke su položile ispit sa lošom ocenom. Glasači su im 2012. godine surovo presudili – i time kaznili i sebe.

Jedno je sigurno – televizija ne može preneti atmosferu (SCREENSHOT: YouTube)

Sa suprugom pešačim ka centru, ulice su pune ljudi koji se kreću prema mostovima. Vidim uglavnom mlade, ali ponegde i starije, koji se oslanjaju na štapove. Srećan sam, pomislim, jer mi štap nije potreban. Istina, sada mi treba mi više vremena nego pre pet-šest godina da stignem do Dunavske ulice. U Dunavskoj takođe masa ljudi ide ka obali. Krećem s njima. Želim svojim očima da proverim koliko su verodostojni prizori koje televizija prenosi uživo.

Jedno je sigurno – televizija ne može preneti atmosferu. Ogromna masa je izuzetno prijateljski raspoložena. Studenti se kreću u disciplinovanoj koloni, građani ih dočekuju s oduševljenjem. Sada sam sasvim siguran – ovo nije samo politički pokret. Oni zahtevaju drugačiji kvalitet života, drugačije društvo, red i pravdu. Stručnjaci bi rekli – pravnu državu. Uređenu sadašnjost, funkcionalne institucije i predvidivu budućnost. I pre svega – društvenu solidarnost. Ova generacija govori drugačijim jezikom od sadašnje političke elite, koja i dalje koristi barokni govor nekadašnjeg Saveza komunista, samo dopunjen psovkama. Studenti ne žele da sruše vlast, već da vrate moralni poredak društvu. Ipak, političari se neprekidno plaše da ih žele izbaciti iz fotelja. Mladi ne govore o vlasti, već o institucijama. O ustavnom sudu, tužilaštvu ...

Verovatno bi se sadašnje tenzije smanjile kada bi rukovodioci institucija podneli ostavke ili bar iskreno priznali politički pritisak kojem su izloženi. Ukratko – mladi žele da povrate nadu. Da li je to nemoguće? Pada mi na pamet slogan pariskih studenata iz '68: „Budimo realni – tražimo nemoguće!“

Utorak, 4. februara 2025. 

Rano ujutru na telefon moje supruge Aniko stiže SMS poruka od našeg prijatelja, novinara Nedima Sejdinovića. Preminuo je Teofil Pančić. Prijatelji mi odlaze jedan za drugim. Teofilov duh me podseća na Istvána Eörsija. Bio je savest jednog grešnog doba, onaj koji je u nama održavao kritičko razmišljanje i duh.

Subota, 8. februara 2025.

Teofilova sahrana na gradskom groblju u Novom Sadu. Pred kapelom me je jedan stari poznanik pozdravio rečima: „Ti si poslednja novosadska pop-ikona“. Zbunjeno sam se osmehnuo i pomislio na mrtve prijatelje. Većinu smo ih ispratili baš na ovom groblju. Većina ih je poslednje dane provela u bolnici u Kamenici.

Uveče putujemo minibusom za Beč.

Ponedeljak 10. februara 2025. 

Kasno popodne zove me Walter Famler iz Ljubljane. Na putu je za Beč. On će moderirati moju književnu večer. „Sjajan roman“, kaže o mojoj „Nesahranjenoj prošlosti“. Uveče se sastajemo i vidim da je pažljivo proučio knjigu, podseća me na sitne detalje. Poslednji deo tačno opisuje današnji evropski duh. Posebno srednjoevropski, dodajem.

Njegova supruga, Mađarica iz Budimpešte, nabavila je „Nesahranjenu prošlost“, ali moji romani „Neoplanta“ i „Balkanska lepotica“ više nisu dostupni u knjižarama. Pričamo o njegovom gostovanju u Beču na jesen. Monodramu „Play Sinkó“ bi obavezno trebalo prikazati u Beču – reče – jer se bavi antinomijom mirne tranzicije i revolucionarnog nasilja. Kako srušiti autokratski režim? Postoji li treći put u digitalnoj eri? Šta znači digitalno nasilje?

Sinkó ne daje odgovor – osim ako odgovor nije u poslednjoj sceni. Otvara kofer u kojem su ranije bile knjige. Sada su unutra kamene kocke. Podiže jednu, ali nema snage da je baci ka vlasti. Revolucije nema – ali kamen čvrsto držimo u ruci. Upravo taj trenutak sada proživljavamo. 

Lupiga.Com

Naslovna ilustracija: AI

Sviđa vam se ono što radimo? Želite više ovakvih tekstova? Možete nas financijski poduprijeti uplatom preko ovog QR koda. Svaka pomoć naših čitatelja uvijek je i više nego dobrodošao vjetar u leđa.