Četvrtak, 24. april 2025.

Prošle godine sam čitao o više atentata, na primer, o pokušaju ubistva Donalda Trumpa ili Roberta Fica. Prema domaćem i međunarodnom pravu, svaki atentat spada među najteže zločine, čak i kada ima političku prirodu. Naravno, postoji razlika između jednog i drugog atentata – na to je upravo Albert Camus ukazao u drami „Pravednici“, u kojoj Ivan Kaljajev ubija velikog kneza. „Ja sam bacio bombu na tiransku vlast, a ne na čoveka“, brani se. Odbrana je uverljiva. Ubio je u ime najviših ideala. U razgovoru s velikom kneginjom odbija da zatraži pomilovanje. „Ako ne umrem, zaista ću biti ubica“, odbacuje Kaljajev ponudu. To je u potpunom skladu s onim što Camus piše: „Ubica koji želi da sprovodi pravdu može ostati pravedan samo ako žrtvuje i sopstveni život.“ Ipak, Camus ostaje skeptičan prema ubistvu. „A šta ako se ispostavi da je umro ni za šta?“, pita se junakinja "Pravednika". Priznajem, proročansko pitanje.

Subota, 26. april 2025.

U Rimu je danas sahranjen papa Franja. Gledao sam prenos sa suzama u očima, dirnula me spontana solidarnost ožalošćenog naroda.

Utorak, 29. april 2025.

U Novom Sadu se dogodilo nešto što nije smelo da se dogodi. Odigrala se „limanska bitka“, koja će sigurno ući u istoriju grada, jer se prvi put desilo da je jedan dekan nahuškao specijalnu policiju na studente. Patrik Drid, dekan Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja, hteo je da uđe na svoje radno mesto, ali studenti koji su držali blokadu to mu nisu dozvolili. Tada je dekan pozvao žandarmeriju. Doslovno je protumačio izjavu predsednika Aleksandra Vučića da treba silom razbiti „obojenu revoluciju“. Samo koristim svoje zakonsko pravo – pravdao se dekan. Pred ponoć, policija i žandarmerija su pendrecima napali studente i građane koji su ih branili. Oko trideset ljudi je ozbiljno povređeno. Jedan policajac udario je devojku po glavi pendrekom – pala je u nesvest, a policija neko vreme nije dozvoljavala da je odvedu u hitnu pomoć. Jednu profesorku su oborili na zemlju, iako je stajala s podignutim rukama. Građani su uzvikivali: „Krvave su vam ruke!“ Studenti i građani su celu noć branili zgradu i nisu pustili dekana da uđe. Sutradan je Patrik išao iz jednog vladinog televizijskog studija u drugi i pričao o „teškim povredama“. Video-snimci svedoče samo o tome da je poliven vodom. Policija nije pokazala ni fotografije ni snimke koji bi dokazali da je fizički napadnut.

"Teško povređeni" Patrik Drid (FOTO: X)

Četvrtak, 1. maj 2025.

Ne sećam se da se ikada nešto slično dogodilo na Prvi maj kao što se danas desilo u Beogradu. Navikli smo da se tog dana bogati zabavljaju po inostranim banjama, dok siromašni sanjaju o boljoj budućnosti koju im obećava vlada. Postala je izreka da na taj dan eksploatisana radnička klasa veselo kuva pasulj u kotliću. Izgledalo je da je vlast uspela da otuđi građane od javnog života. Stari Grci su one koji se ne bave javnim poslovima zvali „idiotes“. „Ko se ne bavi javnim životom, nije privatna osoba, već beskoristan čovek“, pisao je Tukidid. Propaganda i mediji su uspešno stvorili građanina koji je idiot u svakodnevici, a rob na radnom mestu. Oduzeta su mu i ona skromna prava koja je imao nekad u radničkom samoupravljanju. 

Stanje današnjeg kapitalističkog sveta u Srbiji podseća na svet iz Dickensovog romana „Teška vremena“. Kao da među nama živi Josiah Bounderby, brutalni industrijalac, i Stephen Blackpool, radnik. Ponekad stvarnost nadmašuje i Dickensovu maštu. Radnici južnokorejske firme Jura u Srbiji moraju da nose pelene na poslu, jer im je zabranjeno da idu u toalet. Vlada ih nije zaštitila. Štrajkovi su faktički zamrznuti. Šta preostaje radniku? Prvog maja ide na izlet i jede roštilj. Uveče na televiziji sazna da je Srbija ušla u zlatno doba. A posle današnjeg dana nema više mesta ironiji. Izgleda da su studentski protesti probudili sindikalne vođe, koji su sa studentima organizovali dosad neviđeni masovni protest ispred zgrade vlade. Ti „pučisti“, kako ih naziva provladina manjinska partija Savez vojvođanskih Mađara, zajedno sa sindikatima tražili su hitne izmene Zakona o radu i Zakona o štrajku. Trenutni zakon iz 1996. godine legalizuje brutalnu eksploataciju radnika. Sindikalni lideri su jasno govorili o poniženju radnika. Zakon o štrajku gotovo u potpunosti onemogućava štrajkove – radnici nemaju načina da brane svoja prava. Gotovo sam siguran da je ovo izuzetan događaj, uglavnom zahvaljujući studentima, koji su uspeli da mobilišu svih pet republičkih sindikata. Sindikalni lideri su izjavili: radnici više ne žele da budu robovi.

Vlada se, naravno, potrudila da se pokaže! U Pionirskom parku već dve nedelje borave mlade pristaše Vučića u belim luksuznim šatorima, „koji žele da uče“, zajedno sa nepoznatim muškarcima, među kojima su i pripadnici specijalnih jedinica Slobodana Miloševića, „crvene beretke“, odgovorni za pokolje u Bosni i Hrvatskoj. Kamp je proširen, a ispred parlamenta su postavili luksuzne šatore koji blokiraju saobraćaj. Postavljeno je i oko 30 mobilnih toaleta. Sve je bilo spremno za prvomajski vašar na trgu. Prazne flaše od piva govorile su da je bilo i besplatnog piva, a iz zvučnika je treštao turbofolk. Umesto radničkih pesama, svirale su pesme Baje Malog Knindže. Ovaj pevač je postao poznat devedesetih patriotskim i ratnim pesmama. Najpoznatija mu je „Ne damo Krajinu“, a popularna je i pesma o četničkom vojvodi Momčilu Đujiću – saradniku nacista – „Vrati se, vojvodo“.

Dok su se u tom Ćacilendu orile Knindžine pesme, nekoliko stotina metara dalje beogradski građani i studenti su 16 minuta ćutali u znak poštovanja prema žrtvama novosadske tragedije. Sudarila su se dva sveta, teško da se mogu pomiriti. Ova scena sve govori o stanju u Srbiji. Nisu se suočile samo dve politike, već dve kulture. Vlast možda može da uguši studentski pokret, ali čemu politička pobeda ako se izgubi kulturni smisao?

Petak, 2. maj 2025.

Izgleda da je Donald Trump digao ruke. Konačno je shvatio da se Vladimir Putin s njim igrao kao mačka s mišem. Američki predsednik se požalio da ga je Putin „obmanuo“.

Subota, 10. maj 2025. 

U intervju-romanu Bohumila Hrabala „Džepne priče“ postavlja se pitanje: „Kako treba voleti naciju? Jezik?“ Odgovor je poučan. Počinje ovako: „Moj narod ima mnogo mana. Ali ima i vrline: stvaralački duh, smisao za anegdotu, stvaranje argoa, nova sintaksa, kršenje gramatičkih pravila – sve to potiče iz ljudi…” Tako govori jedan od najvećih Čeha! Ako me neko pita ko najjasnije izražava češki duh, pored Jaroslava Hašeka i Karela Čapeka, uvrstio bih i Hrabala. A oni koji na pitanje „kako treba voleti naciju“ odmah ponosno kažu da je njihova nacija savršena, a da su oni njeni bezuslovni ljubitelji – za njih ne znam šta da kažem. Hrabalovih je danas malo, a nacionalnih šampiona sve više.

Sreda, 14. maj 2025.

Sve žešće se napada studente koji protestuju. Sada već samo sramno obaram pogled kada čujem da su oni pučisti, strani plaćenici, nacisti, fašisti ... Ne mogu da zamislim kako će se budućnost sećati ovih meseci. Sigurno će ih staviti u istorijski kontekst. Često se zapitam ne bi li bilo mudrije da umesto brzih osuda razmislimo: zašto se sve ovo dešava? Sumnjam da se to može razumeti bez poznavanja poslednjih trideset godina. Počelo je Miloševićevom vlašću i jugoslovenskim ratovima, dok su se u susednim socijalističkim zemljama odvijale baršunaste revolucije i dogovarani prelazi u višepartijski sistem. U Srbiji nije bilo baršunaste revolucije – izbila je populistička pobuna, na čelu sa Miloševićem. Potom su propale Socijalistička partija Srbije i Srpska radikalna stranka. Zoran Đinđić je započeo reforme, ali nije imao vremena – brzo je ubijen. Polovična revolucija iz 2000. godine nije dovedena do kraja. Sledeće vlade su bile slabe, pa je vlast preuzela ista garnitura koju smo oborili 5. oktobra. Istina, malo su izmenili stavove, ali lideri formirani devedesetih nisu uspeli da završe ono što je narod tada sanjao. Srbija je ostala u muzeju nedovršene tranzicije. Danas, ono što gledamo, jeste pokušaj da se izađe iz tog muzeja. Previše nade je propalo, previše iluzija izgubljeno, previše gneva se nagomilalo, previše trauma nas je zadesilo. Bol i mržnja, bes i trauma razaraju društvo, dok se Srbija bespomoćno bori sama sa sobom.

Policija protiv građana (SCREENSHOT: X)

Četvrtak, 15. maj 2025.

S prijateljima putujem autom u Temerin. Na putu vidim policijska kola. U centru Temerina građani dočekuju studente koji prolaze gradom. Pretpostavljam da idu ka Subotici, čuo sam da će tamo u subotu biti veliki protest. Po povratku saznajem da su Novi Sad i Niš protestovali – specijalci su čuvali sudove od studenata, koji su tražili oslobađanje mladih političkih zatvorenika i jedne profesorke. Blokirali su sudove. Na TV-u gledam lica specijalaca, delimično skrivena kacigama. Pitam se šta im je u glavi dok stoje naspram mladih devojaka i mladića, starica, ljutitih ljudi, penzionera koji jedva stoje na nogama? Šta kažu ženama za večerom? Šta kažu deci kada ih prepoznaju na ekranu? „Zašto si obučen kao klovn?“, pitaće jedan. „Tata, bio si na frontu?“, pitaće drugi. I šta će reći kad ga dete upita: „Zašto si tukao onu plavu devojku?“ Mnogo pitanja čeka odgovore – buduće generacije će ih sigurno postaviti. Ko je bio heroj, a ko kukavica? Nisam sudija – samo svedok koji, zajedno s Camusom, veruje da umetnik ne može živeti na ivici istorije. I on je dete svoga vremena, i dužan je da svedoči. Presudu će izreći oni koji će pitati: Gde si bio, oče? Šta si radio, oče? Zašto si ćutao, oče? Kome si služio, oče?

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: screenshot/YouTube

Sviđa vam se ono što radimo? Želite više ovakvih tekstova? Možete nas financijski poduprijeti uplatom preko ovog QR koda. Svaka pomoć naših čitatelja uvijek je i više nego dobrodošao vjetar u leđa.