Prenosimo tekst Borisa Dežulovića pisan za tjednik srpske manjine u Hrvatskoj Novosti.

U svojoj prošlonedeljnoj kolumni u zagrebačkom Jutarnjem listu moj drugar, hrvatski novinar i humorista Ante Tomić, napisao je uspelu kozeriju o lažnom glamuru instant selebritija, sa glavnim junakom Božidarom, hrvatskim misterom turizma, i njegovih dvoje cimera, Jadrankom i Viktorom – prvom pratiljom Mis bikini Alpe Adria i finalistom takmičenja Hrvatska traži zvijezdu – koji turobnu sledeću sezonu dočekuju sa strepnjom dubljom od nade. ‘Ne prime li bar jedno od nas u Farmu’, objavio je Božidar užasnutim supatnicima, ‘ja ne znam kako ćemo preživjeti zimu.’

Koliko sutradan, tiražne beogradske novine objavile su bedan plagijat Antine kolumne, humoresku ‘Rijaliti sirotinja’ o televizijskom selebritiju Mikiju i dve njegove kolegice, Maji i Zorici, koji ‘ne mogu bez rijalitija, jer jedino tamo imaju sigurnu zaradu’. Miki, Maja i Zorica, koji su proteklih godina učestvovali na ukupno šesnaest rijalitija, zarađujući u proseku oko hiljadu evra mesečno, nalaze se među milionima nesrećnika što su se i ovoga leta, u času najdubljeg beznađa, prijavili u rijaliti šou Farma na TV Pinku.

Problem s kozerijom o Mikiju, Maji i Zorici nije, međutim, to što je reč o lošem plagijatu, nego to što je reč o novinskom članku napisanom po istinitom događaju: ono što je u Hrvatskoj zajebancija iz Tomićevih kozerija, u Srbiji je, jebiga, surova realnost. Rijalnost, izvinjavam se. Život oponaša umetnost – rekao bi drugi jedan moj drugar, Oskar Vajld – i Ante bi to mogao da doživi kao retku čast i kompliment, prvo i najviše društveno priznanje njegove pisanije kao umetnosti, samo kad život u toj analogiji ne bi bila Srbija. Ante Tomić, jebiga, nikad nije imao sreće sa književnom kritikom.

U stvarnoj, fizičkoj Srbiji, naime – znam, znam, ‘stvarna Srbija’ je klasični oksimoron, nešto je ili Srbija, ili stvarnost, ne postoji nešto kao srpska stvarnost, ali koristim taj kolokvijalni termin zarad lakšeg snalaženja u priči – u stvarnoj dakle Srbiji Miki, Maja i Zorica zaista fizički postoje i, ako je verovati bulevarskoj štampi, zaista su slavni.

Iako nema materijalnih dokaza i živih svedoka, Maja Nikolić i Zorica Marković navodno su pevačice, dok je glavni junak Miroslav Miki Đuričić – seljak iz Kupinova sa osam razreda osnovne škole – čuveni profesionalni rijaldžija, čovek koji već dobrih desetak godina živi isključivo od učestvovanja u televizijskim rijaliti programima, od Velikog brata do kojekakvih njegovih radioaktivnih mutacija, poput takmičenja Plesom do snova. Njegova radna knjižica hronika je kolokvijalne ‘stvarne Srbije’: nakon šta je dva puta učestvovao u Velikom bratu – i oba puta pobegao iz kuće – treći put pozvan je u VIP izdanje toga rijalitija, sad već kao istinski selebriti i autentična zvezda, uz Nenada Čanka i Jelenu Karleušu.

Takav se Miki Đuričić, eto, potkraj ovoga leta obreo u srpskom prevodu Tomićeve kozerije, pa poseo za sto Maju i Zoricu, i ozbiljnim glasom im saopštio ono šta su i same sa strepnjom slutile. ‘Ako barem jedno od nas ne prime u Farmu’, objavio im je Miki, ‘ja ne znam kako ćemo preživeti zimu.’

Originalna Tomićeva priča završava tako da bezdušni producenti Farme odbiju Božidara, Viktora i Jadranku, pa oni u času najdubljeg beznađa reše da opljačkaju banku, završivši iza rešetaka, kao zvezde Rajfajzenovih sigurnosnih kamera. Srbija, međutim, nije Hrvatska, takva priča u Srbiji ima srećan kraj, pa na njenom kraju u šestu sezonu Farme uzmu đuture i Mikija i Maju i Zoricu. Još jednu zimu imaće oni tako tri obroka dnevno, krov nad glavom i naslovnice bulevarske štampe, a posle zime… o tome će da misle kad dođe vreme. Dalje od zime u stvarnoj Srbiji razmišljaju samo Vidovita Zorka i Aleksandar Vučić.

Koncept rijalitija u Srbiji je tako zamenio istorijski narodni koncept šinjela i mantije: nekad se jedno dete davalo u vojsku, a drugo u popove, jer je to sirotinjskoj sofri značilo dvoja gladna usta manje. Danas sirotinja decu daje u selebritije – jedno u Zvezde Granda ili Pinkove zvezde, drugo u Velikog brata ili Farmu. Ili u Parove, ili u Hotel Maldivi, kako koga dopadne koji rod i koja vojna pošta. Ko nema sreće da ga prime, ne sme od sramote da se vrati kući: jektičavi nesrećnici iz Vlasotinca i Vladičinog Hana sa dijagnozom ‘nesposoban za rijaliti’ kume i mole dežurne oficire na kapijama u Košutnjaku i Lisovićima, jer ne smeju ocu na oči. ‘Ko nije za Farmu, nije ni za ženu.’

Nije dakle problem što su srpski rijalitiji stvarnost – prema nekim stručnjacima za vanjski svet, izgleda da reč ‘rijaliti’ na engleskom jeziku čak i znači ‘stvarnost’. Problem je što je ta stvarnost srpska: Veliki brat, Farma, Parovi, Hotel Maldivi i sličan neopevani televizijski treš danas funkcioniše onako kako su krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina prošlog veka funkcionisali filmovi jugoslovenskog crnog talasa, pljujući društvu u lice necenzurisanu istinu o njemu. Kad u Survajveru onemoćala modna kreatorka Kristina Bekvalac u času beznađa zavapi ‘Ja sam gladna!’, to je, jebiga, čisti crni talas. A kad manekenka Jelena u Farmi popizdi pa kaže ‘Ja sam vaša gospodarica!’, te reči imaju snagu one kultne replike Dragana Nikolića, gangstera Stiva koji na kraju Jovanovićevog filma ‘Mlad i zdrav kao ruža’ publici u oči kaže: ‘Ja sam vaša budućnost!’

Kad se tako među starletama, manekenima, kreatorkama, pevačima i ostalom srpskom selebričadi u Hotelu Maldivi nađe izvesni Rajko, belosvetski kriminalac sa petnaest godina zatvorskog staža, u Farmu uz fanfare uđe sam Kristijan Golubović, zvezda beogradskog asfalta, a Parovima u goste stigne glavom i bradom – dobro, glavom – vojvoda Vojislav Šešelj, to je, jebiga, Srbija. Ne mora da vam se svidi, verovatno i neće, ali to je Srbija. Zemlja u kojoj slavni i neslavni preživljavaju zime u rijalitijima.

I kad Šešelj uđe u jedno od tih rijaliti prihvatilišta za gladne selebritije, priznajući da ‘ne gleda vijaliti pvogvame, ali da kao političav ima obavezu da dođe među učesnike, jev i oni su svpski bivači’, on zapravo svojim očajnim radikalima u času najdubljeg beznađa kaže: ‘Ne pvime li bav jedno od nas u Favmu, ja ne znam kako ćemo pveživeti izbove.’

Zato su dirljivi pokušaji da se zaustavi novi srpski crni talas, tačnije crni cunami što se ove zime oteo kontroli, nakotivši rijalitije po daljinskim upravljačima – od inicijative da se dodatno oporezuju televizijske kuće koje ih emituju, do peticije za potpuno ukidanje rijalitija – spektakularno promašili ceo fudbal. Namera je dobra, ali pretpostavka kriva – treba, jebiga, ukinuti Srbiju.

Rijalitiji sa gladnim selebritijima nisu, naime, sramota Srbije, nego njen do sad najrijalističniji i najtačniji opis: slavna i gladna.

Lupiga.Com via Novosti

Naslovna fotografija: YouTube/screenshot