BORIS DEŽULOVIĆ: Srbi, nemate šanse!
Tekst Borisa Dežulovića prenosimo s portala Novosti.
Pre nedelju-dve odlično obavešteni portal Telegraf.rs potresao je Srbiju i region velikim naslovom – ‘Ubijen Drašković!’ Koji Drašković? upitao sam se u deliću sekunda: da li Vuk Drašković, koji je nedavno – uzgred, baš u intervjuu Telegrafu – razgnevio domaću javnost izjavom kako je više ljudi nastradalo od srpskih granata u Sarajevu nego Srba u NATO-ovom bombardovanju, ili Andrija Drašković, srpski biznismen koji je svega par dana ranije bestragom nestao iz Splita, gde je zbog nekog posla čekao ekstradiciju u Belgiju.
Koji god da je ‘ubijen Drašković!’, ne mogu da kažem da me naslov preterano iznenadio: prvoga su onomad nekoliko puta pokušale da ubiju Miloševićeve službe, a drugoga ožalošćeni Arkanovi prijatelji. Preterano sam se, međutim, iznenadio kad sam naposletku video da nije ubijen ni Vuk, ni Andrija, već Milorad Drašković, ministar unutrašnjih dela Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca! U vesti pod naslovom ‘Ubijen Drašković: organizacija Crvena pravda ubila srpskog političara!’ odlično obavešteni Telegraf javlja da je atentat u Delnicama, ‘u znak protesta zbog donošenja Obznane, izvršio Alija Alijagić, pripadnik levičarske organizacije Crvena pravda’.
Nisam mogao da verujem. Oca im jebem komunističkog, ubiše Milorada! Onakvog čoveka! Overio ga Kominternin crvendać bolesnog, na klupi u parku pred troje dece, s leđa, kao pička!
- Rose! - povikah s terase. - Evo ubili Milorada.
- Ajde?! Kad? - zaprepastila se ona načisto.
- Jutros valjda, čekaj da vidim… - čitao sam naglas do poslednjeg pasusa - evo: ‘Na današnji dan 1921. godine.’
Samouvereno sam tako mislio da sam sve video i sve pročitao, i da ništa u srpskim medijima ne može da me iznenadi posle onog antologijskog slučaja iz ratne 1994., kada su odlično obaveštene Večernje novosti uz izmišljenu priču o siročiću iz Skelana – kome su mudžahedini ubili roditelje, pa je sada, usvojen od neke familije u Zvorniku, odličan učenik srednje vojne škole – uredno kao fotografiju nesrećnog dečaka objavili verovatno najpoznatije delo čuvenog srpskog slikara iz devetnaestog veka Uroša Predića ‘Siroče na majčinom grobu’. Tako samouveren zaboravio sam, međutim, da onaj ko prati srpske medije baš nikada nije video i pročitao sve.
Nikada, recimo, do nekidan nije taj video klasičnu rubriku ‘Dogodilo se na današnji dan’ napisanu, naslovljenu i opremljenu kao ekskluzivnu vest. A na zaboravljeni atentat iz davne 1921. godine odlično obavešteni Telegraf podsetio je upravo tako, ekskluzivno, kao da se maločas desilo: kako pak ne bi bilo nikakve sumnje u senzacionalnu vest – znate već kako internet ume da bude nepouzdan u tim stvarima – uz belešku o atentatu iz 1921. uredno je objavljena i Tanjugova fotografija nekog nedavnog policijskog uviđaja, sa sve forenzičarima MUP-a Srbije u belim zaštitnim odelima i policijskom trakom oko mesta ubistva!
Dva su moguća objašnjenja ove neobične pojave. Internet je, kako znate, smanjio naš svet na veličinu bostana, istoriju pratimo u realnom vremenu, i vest sa drugog kraja Kraljevine do čitalaca portala Telegraf.rs danas, zahvaljujući savremenim tehnologijama, stiže za manje od stotinu godina. Ceo jedan vek, dve Halejeve komete, tri kralja, četiri sistema, pet ratova, šest svetskih kriza, sedam država i osam vladara protutnjalo je tako Srbijom dok se hrabri reporter Telegrafa probijao kroz ličke i bosanske gudure do redakcije na Novom Beogradu, poslednjim snagama bacivši uredniku vest na stol.
- Šta je ovo? - iznenadio se urednik.
- Ubili ministra Draškovića - iscrpljeni je reporter hvatao vazduh. - Tu su i fotografije.
- I to je sve?! - popizdeo je urednik. - A gde su uznemirujući snimci, deca poprskana krvlju i ministrova raznesena glava? Ovo je bre internet, nije telegraf!
- U stvari, i jeste Telegraf - pokušao je siroti reporter da bude duhovit, pre nego ga je urednik poslao preko tri pizde materine natrag u Delnice, upozorivši ga s vrata da mu je dedlajn do nedelje 21. jula 2109. godine u šest poslepodne.
Jedna je, rekoh, mogućnost da je vest o atentatu optičkim kablovima kraljevske pošte SHS putovala devedeset i četiri godine, a druga – posve neverovatna, mada ima dosta pobornika – da je to zato što Srbija živi duboko u prošlosti, trajno zapevši u živom blatu sopstvene istorije. U takvoj Srbiji moguće je, eto, da novine kao ekskluzivnu fotografiju uz današnju priču uredno objave stotinak godina staru umetničku sliku, a da uz ekskluzivnu priču staru stotinak godina uredno objave današnju policijsku fotografiju. To je Srbija – rekao bi patrijarh srpske laži Dobrica Ćosić, onom svojom strepnjom dubljom od nade, i ponosom dubljim od strepnje.
Dobar primer za to o čemu govorim jeste odlično obavešteni Informer, koji je nakon velike vojne parade u Zagrebu napravio uporednu analizu bojeve gotovosti srpske i hrvatske vojske, pa preko cele naslovne stranice, pod egidom ‘Šta bi bilo kad bi rata bilo’, zapretio komšijama – ‘Hrvati, nemate šanse!’ To, naime, kad se srpska štampa nakon četiri uzastopna izgubljena rata pita ‘šta bi bilo kad bi rata bilo?’, to je, priznaćete, jebeno smelo. Kao kad bi, šta ja znam, hrvatske Sportske novosti mrtve ozbiljne objavile opširnu analizu o tome ‘šta bi bilo kad bi Marin Čilić igrao protiv Novaka Đokovića’.
Šta bi bilo kad bi rata bilo?! Pa sunce ti jebem kalašnjisano, poslednji put kad je uopšte bilo rata u kojemu je Srbija pobedila, sama je pola veka kasnije iz čista mira potpisala kapitulaciju i upisala se u gubitnike! Lepo će zato biti iznenađena i uvređena kad Telegraf ove jeseni – uz fotografije sa nedeljnog dočeka vaterpolista pred Starim dvorom - objavi da su pripadnici levičarske organizacije ‘Prva proleterska divizija NOVJ’ ušli u Beograd. Sve otada izlaziće srpske novine s masnim naslovima ‘Slovenci, nemate šanse!’, ‘Hrvati, nemate šanse!’, ‘Bošnjaci, nemate šanse!’, ‘Albanci, nemate šanse!’, ‘Amerikanci, nemate šanse!’, toliko će tih istorijskih šansi biti po beogradskim novinama da će Srbija na kraju ostati bez ijedne.
Sem dakle ukoliko analiza srpske vojne moći do urednika Informera i giganta srpskog predratnog novinarstva Dragana J. Vučićevića nije putovala kraljevskom poštom preko Delnica, jedino je preostalo prihvatljivo objašnjenje da Srbija zaista živi u trajnoj prošlosti, u paralelnom univerzumu između dva rata, u kojemu joj komunisti, oca im jebem ustaškog, ubijaju najbolje ljude, prete ratom i sistematski uništavaju ekonomiju. Eno ga tako Blic, odlično obavešten kao da ga uređuje Vučićević na amfetaminima, objavio prošle nedelje dosije ‘Ljudi koji su upropastili Srbiju’, među kojima nema Nedića i Ljotića, ali ima Hitlera i Klintona. Uz, razume se, najgoreg satrapa kojega je zemlja Srbija ikad videla, ozloglašenog srboždera Josipa Broza.
Prevejani je hrvatski crveni kmer, setiće se čitaoci, podmuklo poterao naciste iz Srbije taman kad je predsednik vlade Milan Nedić uz pomoć prijateljske Nemačke pripremio plan moderne, domaćinske, ‘seljačke Srbije’ – ‘Beograd na selu’, ili kako se već zvao projekat koji je trebao da pokori jevropsku ekonomiju. Štaviše, agilni je srpski premijer sa feldmaršalom fon Vajhsom i đeneralom Mihailovićem istodobno dogovorio i antikomunističku vojnu strategiju, ali taj je plan odbio boljševički fanatik Adolf Hitler, još jedan – shvatili ste – od Blicovih ‘ljudi koji su upropastili Srbiju’. Deset mandata, oca im svima jebem komunističkog, biće malo Vučiću da osovi na noge Srbiju posle Hitlera i Broza.
Biće ovo, kako vidite, retko zanimljiva politička jesen. Koliko sutra Telegrafov će dopisnik iz Delnica ekskluzivno javiti da su ustaški levičari ubili kralja Aleksandra, Informer će džinovskim naslovom zapretiti ‘Partizani, nemate šanse!’, a Blic već u nedelju čitaocima pokloniti poster premijera Vučića pod naslovom ‘Ljudi koji su preporodili Srbiju’. To, dabome, nije sve: Večernje novosti doneće nepoznate detalje iz života Aleksandra Vučića, kome su – malo ko to zna – mudžahedini u Bosni ubili roditelje, pa je usvojen od neke familije u Zvorniku završio srednju vojnu školu, umalo kasnije kao dobrovoljac poginuvši u Kosovu kraj Knina, gde mu je nepoznata mlada Srpkinja spasla život. Sve ilustrovano dramatičnom slikom sa kninskog fronta 1995., čuvenom ‘Kosovkom devojkom’ njihovog legendarnog fotoreportera Uroša Predića.
I mislićete, kao i ja, da ste sve videli, i da više ništa u srpskim novinama ne može da vas iznenadi. Čekajte tek kad na sutrašnji dan 1903. forenzičari MUP-a Srbije na uviđaju pod balkonom Starog dvora otkriju da levičarska organizacija srpskih oficira Crna ruka, oca im jebem komunističkog, stoji iza ubistva kralja Aleksandra Obrenovića.
Srbi, nemate šanse!
Lupiga.Com via Novosti
Naslovna fotografija: legendarni fotoreporter Uroš Predić
Novi medijski zakoni otvorili vrata televiziji N1
Zakon o javnom informisanju dozvoljava distributerima medijskog sadržaja da osnivaju svoje medijske kuće čiji će sadržaj plasirati
(Foto Beta)
Već na jesen bi mogao da počne da se emituje program američke televizije N1, čiji je partner Si-En-En, a u vlasništvu je „Junajted grupe”(kao i kablovski operater SBB). Većinski udeo u vlasništvu ove kompanije ima Fond „Kolberg Kravis Roberts”(KKR), jedna od tri najveće američke investicione kompanije. Set medijskih zakona usvojenih u Skupštini Srbije u subotu otvorio je vrata novoj televiziji, jer je omogućio vlasnicima kablovskih operatera da imaju svoje medijske kuće i emituju njihov program. Iako niko ne zna kako izgleda konačna verzija novih medijskih zakona, nezvanično saznajemo da poslanici nisu imali primedbe na zakonske odredbe koje omogućuju vlasnicima kablovskih operatera osnivanje televizijskih stanica. Formalno-pravno sada je bitno samo da su u pitanju dva odvojena pravna lica, tačnije dve firme.
Iako niko neće da se izjasni da li je investicioni fond (KKR)imao uticaj na srpske medijske zakone, moglo bi se zaključiti da je lobi ove kompanije uspešno odradio svoj posao. Činjenica je da je zakonska odredba koja dozvoljava vlasnicima kablovskih operatera osnivanje medija dodata nakon što je zakon poslednji put poslat na uvid Evropskoj komisiji.
Novinarska udruženja protestovala su mesecima, jer nisu imala uvid u predloge medijskih zakona, pa se može zaključiti da briselski „stručnjaci” imaju veći uticaj na srpske zakone nego esnafska udruženja.
Jasno je da su u igri veliki interesi američke televizije i fonda koji dolaze na Balkan i koji su, osim srpskog SBB-a, nedavno preuzeli „Telemah” u Sloveniji i Bosni i Hercegovini, kao i „Total TV”, čiji se signal vidi u šest zemalja bivše Jugoslavije. Tako su postali većinski vlasniciovog biznisa na regionalnom nivou.
Televizija N1trebalo bi da ima tri regionalna centra, u Beogradu, Zagrebu i Sarajevu. Zaštitno lice televizije biće Jugoslav Ćosić, bivši novinar B92, a sada programski direktor ove televizije za Srbiju.
Novinari televizije N1 uveliko idu na događaje, snimaju priloge koji se mogu odgledati na njihovom sajtu. Kako nezvanično saznajemo, vrlo je moguće da će oni koji imaju digitalni signal ovog operatera, od sada pod brojem jedan imati memorisan signal televizije N1.
Na čelu američkog fonda KKR nalazi se Dejvid Petreus, nekadašnji komandant međunarodnih snaga u Avganistanu, a doskorašnji šef američke CIA, koji je sa funkcije otišao nakon seks skandala.
Da su operateri dobili nova ovlašćenja može da se zaključiti tek pažljivim čitanjem dva medijska zakona (o javnom informisanju i medijima i o elektronskim medijima).
Ali, neupućen čitalac neće to lako pronaći. U Zakonu o elektronskim medijima navedeno je da „operater elektronske komunikacione mreže za distribuciju medijskih sadržaja je lice koje obavlja, ili je ovlašćeno da obavlja, elektronsku komunikacionu uslugu distribucije medijskih sadržaja”, pa se stiče utisak da je to njegovo jedino pravo i obaveza. Ipak, u Zakonu o javnom informisanju i medijima navedeno je da osnivači medijskih kuća mogu da distribuiraju sadržaj preko povezanog pravnog lica.
Ovakav scenario ide naruku i „Telekomu” koji je osnovao jedan od popularnijih sportskih kanala pod nazivom Arena sport.
Upućeni tvrde da je evropsko iskustvo ukazalo da kablovski operateri ne bi trebalo da proizvode program, jer može doći do zloupotrebe, sukoba i favorizovanja određenih interesa, kao i ugrožavanja tehnološke neutralnosti, propisane Zakonom o elektronskim komunikacijama.
U javnosti dosta kritikovani, ali ipak dosta bolji od dosadašnjih, novi medijski zakoni otvorili su mogućnost da jedna kompanija ima u vlasništvu nekoliko medija, ali pod uslovom da udeo u auditorijumu nije preko 35 odsto. Tako da grčki investicioni fond više neće morati da krije svoje vlasništvo u dve televizije s nacionalnom frekvencijom – B 92 i TV Prva.
Jelena Popadić
objavljeno: 05.08.2014.