Mi smo svi bili u dvoru kod mog dida na Šolti. Dida i barba Tonino su skupa čitali novine i sipnili si po bićerin travarice. Tata je sa kacavidom razvidavao staru peglu. Mama je u dobokom pijatu čistila riži. Ja sam na podu vozikao zeleni kamijoncin. Dida je dignijo bićerin uzrak i rekao je: „Za našeg Radu!“ Barba Tonino je sa njim se kucnijo i rekao je: „Za Radu!“ Dida je otpijo guc i nakeserijo se: „Čoviče, kako je skašija onog ustašu! Ka u najboljim danima!“ Barba Tonino se keserijo: „Opasan je naš Rade! Sad se lipo vidi da se sa nama komunistima ne triba zajebavat!“ Mama i tata su kolutačili sa očima. Onda sam ja pitao: „A ko je Rade?“

Moj dida je mene pogledao i rekao je: „Rade je, unukiću, narodni heroj Rade Končar! Sinoć mu je neki ustaški krelac iša srušit spomenik na Bačvicama i onda mu je Rade pa na nogu i spešta je! I sad je ustaša na operaciji u hitnoj! Bude li sriće, možda će mu nogu akupuntirat!“ Barba Tonino se keserijo: „E, nema sa Radom zajebancije!“ Dida je rekao: „Ma kakvi, čoviče, junak ostaje junak! Komunista od glave do pete!“ Barba Tonino je rekao: „Samo za ovi čin otpora mirita da mu se digne spomenik!“ Onda je moj tata uletijo: „Ali to i je spomenik!“ Barba Tonino je rekao: „Dobro, onda triba spomeniku dignit spomenik!“ Dida je rekao: „To bi bilo prva liga! I da lipo piše – spomenik spomeniku Radi Končaru koji je pružio herojski otpor napadima ustaških krvoloka!“

Onda su dida i barba Tonino opet se kucnili sa bićerinima. Mama i tata su vrtili sa glavušama. Dida je rekao: „Ovo je sad pouka svima! Ko se dirne u komuniste i revolucijonare, sustiće ga ruka pravde!“ Barba Tonino je rekao: „Najebaće ka žuti!“ Onda je moja mama uletila: „Pa dobro, di se gasite vi dva fosilca, jebaga svetac? Dosadni ste ka proliv! Ne možete nečemu šta se desilo slučajno davat sudbinski značaj!“ Barba Tonino je rekao: „Kurac ne mogu! Aj baš da vidin ko će sad posli skašenog ustaše ić rušit Končarov spomenik!“ Dida je okrenijo se prema mami i rekao je: „Siti se, ćerce, tako su devedesprve ustaše i četnici išli rušit socijalističku Jugoslaviju! I šta je bilo? Iljade mrtvih i ranjenih! Iljade!“ Mama je iskobečila oči. Tata je zinijo sa ustima. Barba Tonino je rekao: „A šta su očekivali? Da će Jugoslavija past bez otpora?“ Dida je rekao: „Još je ovi na Bačvicama ima sriću šta mu je samo speštalo nogu!“

Onda je mama podviknila: „Jesil ti, čako, ispalija na mozak?! Pa nemoš takve bljuzgarije pričat, čoviče božji, i to isprid malog diteta! Toliki ljudi su dali život za ovu zemlju!“ Dida je rekao: „Dali bi ga oni moj klinac da su znali šta ih čeka! Nego se srušila Jugoslavija i zgnječila ih! Bed lak!“ Tata je zaškarpunijo se po faci ka grancigula. Barba Tonino je otpijo veći guc travarice i rekao je: „Eeee, Jugoslavija, Jugoslavija… Koji je to monumentalni spomenik bija! Ima je miljon tona! Kad te taj poklopi, nema ti spasa!“ Dida je rekao: „A jebiga bože, ne bišedu se dirat u svetinju! Al ništa ljudi iz povjesti ne uče! Sad in je i Rade mora pokazat šta se desi kad se pačaš u znamenja revolucije!“ Onda je barba Tonino mog didu pitao: „A jel se ti sićaš šta je bilo kad su ono prominili ime Ulice maršala Tita u Splitu?“ Dida je rekao: „Kako se ne bi sića! To se ne može zaboravit!“ Tata je uletijo: „Šta je bilo?“ Dida je rekao: „Sutradan frontalni sudar u istoj ulici! Dva mrtva! Oba hadezeovci!“

Tata je piljio u didu i mrmorijo je: „O srceliti irudovo…“ Mama je itnila riži u pijat i stavila je glavu u dlanove. Dida je tati rekao: „E, a šta me gledaš, zete? Jel ja možda govorin nešto glupo?“ Tata je rekao: „Gledan te i mislin se u koju bi te ludaru bilo najbolje smistit! U početku mi je ta vaša spika bila ogavna, al sad mi je već komična!“ Dida je rekao: „Komična, je li? A jel ti uopće znaš koliko je u ovoj usranoj državi dosad srušeno partizanskih spomenika?“ Tata je rekao: „Čini mi se oko tri iljade, tako san pročita u novine!“ Dida je rekao: „Tri iljade dvista osandeset ipet! Vodimo strogu evidenciju! I di su oni sad, pitan ja tebe?“ Tata je rekao: „A šta ja znan di su! U škovacama?“ Dida je zalupao sa kažimprstom po stolu i rekao je: „U ilegali, zete! U ilegali!“

Mama je zinila: „U ilegali?“ Dida je rekao: „I viruj mi da je svaki luđi od Rade!“ Tata je mrmorijo: „Bogte jeba, ovi je skroz puka…“ Onda je barba Tonino didi rekao: „To me sad sitilo, jel se ti sićaš kad se ono u crkvi svetog Ivana Krstitelja u Gornjem Selu srušija Isusov kip?“ Dida je rekao: „Kako se ne bi sića! To se ne može zaboravit!“ Tata je pitao: „Koga je on ranija? Nekog komunjaru?“ Dida je rekao: „Kad se sorija, usput je skršija statuu Majke Božje, polomija oltar, razbija bocun misnog vina, a popa otpremija u bolnicu! Vratija se velečasni iz hitne sa deset punti na ćiverici!“ Barba Tonino se keserijo: „Maksimalni učinak! Specijalac!“ Tati je uletilo čudilo: „Pa šta sa tom pričom oćete reć?“ Dida je nagnijo se prema tati i rekao je: „Bija je naš čovik! Mladi skojevac se priobuka u Sina božjeg!“

Mama i tata su se pogledali. Onda su oni počeli se utiho kikoćat. Mama je tati rekla: „Propuvali su totalikus, jelda jesu?“ Tata je rekao: „Trista smista!“ Onda je barba Tonino rekao: „Samo se vi zajebajite! Al da znate, za svaki je srušeni partizanski spomenik barenko deset klerofašista propišalo krv!“ Mama i tata su zakočili sa kikoćanjem. Dida je rekao: „A šta ste mislili, da ćemo mi komunisti u ustaškoj državi sidit skrštenih ruku? Da ćemo mirno gledat kako se ruše biste naših heroja?“ Barba Tonino je rekao: „Nemoš uništit spomenike revolucije, prika, jerbo su to spomenici revolucije, a ne neke pizdarije!“ Dida je rekao: „Pogleaj malo šta se događa u zemlji, zete, pa će ti sve bit jasno…“ Tata je pitao: „Šta se događa?“ Barba Tonino je rekao: „Juče Agrokor, danas Uljanik, sutra Treći maj, ovde glad, onde neimaština, tu nezaposlenost, tamo očaj, ovamo lopina, onamo kriminalac…“

Moj dida je dignijo prst uzrak i rekao je: „Otkad je srušena Jugoslavija, cila povjest nezavisne Hrvacke mogla bi se kratko opisat ka nizanje katastrofe za katastrofom! Ova zemlja živi od jednog do drugog debakla! Ljudi se ujutro probude sa pitanjem koje će se sranje danas desit u Hrvackoj! Pa nemoš reć da je to normalno, zete! Al bogami nije ni slučajno!“ Barba Tonino je rekao: „Ka šta ni Rade Končar nije slučajno ustaši skašija nogu!“ Dida je rekao: „Predani i strpljivi ilegalni rad! Produmaj malo, zete, tragedija za tragedijom, sabotaža za sabotažom…“ Tata je rekao: „Čekaj malo, onda su znači u pravu ljuti desničari koji govore da Hrvacku jebu ostaci jugokomunističkog režima?“ Barba Tonino je rekao: „Naravski! Oni sve kuže! Al nema in spasa!“

Onda je dida tatu pitao: „Evo, naprimjer primjera, reci ti meni, zete, kako to da se u Hrvackoj nakon rata udeseterostručija broj izbjeglica? Jel ima ijedne druge države di se to desilo? Zamisli ti to, dobiješ rat, oslobodiš zemlju od okupatora, a onda narod spiči u izbjeglištvo!“ Barba Tonino je rekao: „Deboto svakog dana iz Hrvacke ode po jedan Blajburg!“ Dida je rekao: „Ono šta smo radili u NOB-u je pičkin dim prema ovome šta radimo sad!“ Barba Tonino je dodao: „Namistili smo da svi misle kako Hrvatima fali daska u glavi, a ustvari lamperija uzvraća udarac!“ Onda je moj tata dignijo se od stola i rekao je: „A jebiga bože, ako već oćete da popušim bajku o jugokomunističkoj zavjeri, nema druge nego da vam vrhovnog komandanta pošaljen u kurac!“ Dida je pitao: „Kojeg komandanta?“ Tata je rekao: „Onog šta si mu sliku obisija u kužini!“

Onda je moj tata iz dvora ugibao u kuću. Dida je za njim viknijo: „Ne bi ti priporučija da se sa njim ideš zajebavat, zete! Nervozan je u zadnje vrime!“ Samo nije tata njega slušao nego je u kužini stao isprid slike na zidu. Tata je gledao u druga Tita. Drug Tito je gledao u tatu. Tata je gledao u druga Tita. Drug Tito je gledao u tatu. Onda je tata dignijo desnu ruku uzrak i viknijo je: „Za dom!“ Onda se didina kuća srušila tati na glavu.

Lupiga.Com via Peščanik

Naslovna fotografija: Hina/Mario Strmotić