Film uzima svoje vreme da bi nas uveo u svoj svet i u priču, tako da se nijednog trenutka ne osećamo izgubljenima. Nekako naslućujemo da je priča smeštena u sedamdesete, ali zapravo bi mogla biti i kasnije: stari automobili i kamioneti ne znače puno kada cela okolina izgleda kao da je pozajmljena iz Winter's Bone okruženja, odnosno kao tipična južnjačka beda. Ružnoća ljudskog delanja, kriminal i tradicija krvne osvete ovde je efektno složena u kontrast sa lepotom prirodnog predela uhvaćenom kamerom briljantnog direktora fotografije Tima Orra i sa muzikom za koju se pobrinuo Steve Earle. Njegova “a capella” izvedba južnjačkog standarda Wayfaring Stranger naprosto ledi krv u žilama.

Atmosfera je, dakle, tu, opojno južnjačka, privlačna i opasna. Problem, međutim, nastaje na nivou priče, jer svaki lik ima detaljnu pozadinu i prošlost koja je prenesena u film. To se posebno odnosi na Leonarda (Wyle) i nekoliko njegovih eliptičnih “flashbackova” u prošli život, dok je još bio učitelj, oženjen, sa detetom, poštovan čovek. Iako su oni značajni kao naznaka njegovog karaktera, što će se kasnije ispostaviti važnim, čini se da ih je previše i da sve to nije rešeno nimalo ekonomično. Slično važi i za Travisa (Irvine) i njegove roditelje, ali i vezu sa Lori (Clemens), kao i za Denu (Kelly) i njene auto-destruktivne postupke. Film jednostavno zahvata preširoko i ide predaleko, pa se stiče utisak da se vuče predugo, što je posebno vidljivo prema kraju koji je zamišljen kao vrhunac, ali je u suštini anti-klimaks jer smo zamoreni inflacijom događaja i podataka.

Takav tempo i takva struktura su primereni za knjigu koju možemo odložiti i nastaviti sa čitanjem, ali ne i za film koji se gleda u komadu. Jasno nam je zašto je kraj morao biti takav, sa svim premišljanjima i obratima, postupci likova su tu potpuno logični. Nekako vidimo i autorski stav o nasilju kao centralnoj temi romana i filma, da se samo perpetuira, a da ništa ne rešava, kao i to da nas sustiže čak i kada ga se klonimo kako znamo i umemo. Međutim, sve je to moglo i moralo biti izvedeno daleko elegantnije i filmskije da bi bilo uverljivo. 

Autorskom timu se ne može zameriti nedostatak ambicije, a ovakav film je rezultat neiskustva. Danielsenu je ovo tek drugi scenario, a prethodni je bio za nezapaženi SF film "Errors of the Human Body". Njegova adaptacija je preglomazna, književni materijal prenosi gotovo integralno, uz minimum intervencije i to je najveći balast u filmu. Reditelj David Burris je debitant u formatu dugometražnog bioskopskog filma, a iza sebe ima jedan kratki i jedan televizijski dokumentarac. On nije mlad autor, zapravo je etablirani televizijski producent i pokretačka snaga iza reality show programa "Survivor". Stoga čudi da se za svoj rediteljski debi opredelio za ovako ambiciozan projekat, osim ako se izuzme nekakva lična ili lokal-patriotska motivacija.

Odličan pogođen casting (SCREENSHOT: YouTube)

Neke stvari je ipak pogodio. Casting je odličan, iako glumačka imena koja srećemo nisu prva koja bi nam pala na pamet za ovakav film. Noah Wyle, našoj publici poznat kao Dr. Carter u seriji "ER", nikada nije ostvario proboj na filmu i to je šteta, jer je u pitanju veoma kompletan glumac. Njegova izvedba kompleksnog lika Leonarda je sasvim na mestu, niti u jednom trenutku ne promašuje ton. Minka Kelly je ovde odlična, iako igra ulogu koja je izuzetno van njenog idealnog ili barem najčešće biranog tipa. Jeremy Irvine (zvezda filma "War Horse") raste kao glumac i dokazuje da mu je samo potrebna poneka bolje napisana uloga od onoga što uglavnom dobija. Otkrivenje je, međutim, muzičar Steve Earle kao glavni negativac. Ovo mu je prva veća filmska uloga, a i na televiziji (serije "The Wire" i "Treme") je uglavnom epizodista. Ovde ne samo da svoj muzički talenat koristi do maksimuma, nego pokazuje zavidnu glumačku veštinu, sposobnost da kameru i našu pažnju veže za svoju pojavu i ono šta ima da kaže.

"The World Made Straight" je film koji ima “ono nešto”, ne znam tačno šta. Svakako ima glumce, odličnu fotografiju, genijalne momente u muzici. Ima i postavku priče koja nas hvata i ne pušta, kao i upečatljivu atmosferu. Sa druge strane, jasno je koliko je nesavršen, neujednačen, čak manjkav i nespretan, ali je svejedno film koji zaslužuje moju preporuku.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: YouTube/screenshot