To, opet, ne obesmišljava u potpunosti dokumentarac „Prizvan i pozvan“ Luke Papića i Srđana Vuča koji smo gledali na ovogodišnjem Subversive Film Festivalu u Zagrebu, u kategoriji posebnih projekcija, a koji se bavi upravo tim prvim višestranačkim i „slobodnim“ predsedničkim izborima u Srbiji iz vizure četiri izuzetno marginalna kandidata. Jasno, oni nisu mogli da pobede. Čak ni oni nisu verovali u mogućnost svog trijumfa ili da uopšte imaju nekakve šanse u političkoj utakmici. Njihove političke platforme su bile marginalne, sulude, sprdačke ili čak potpuno naivne, pristup medijima im je, u najboljem slučaju, bio ograničen, a ni poznavanje zakonitosti po kojima oni funkcionišu im nije bila jača strana. 

Oni jednostavno nisu mogli da pobede, pa samim time ni da promene nešto, a pobedio je onaj koji je izbore i organizovao. Neki od nas se tog igrokaza i nekih od klovnova u njemu makar ovlaš sećamo (uostalom, ko bi mogao da zaboravi budalu kalibra Nikole Šećerovskog), iz njega se iskristalisalo kvazi-višestranačje i sve je otišlo u pravcu u kojem je otišlo. Kasnije je počela da kruži teorija („zavere“) koja se iz ove perspektive čini čak i razumnom: da je „Služba“ osnovala prve „opozicione“ partije sa zadatkom da promovišu ekstremne stavove nasuprot kojih bi Vođini izgledali sasvim normalno, a da su „ludaci“ sami pohrlili u potrazi za slavom i potvrdom vlastitog ega kako bi ceo proces još dodatno obesmislili. Cinici bi rekli da ništa bolje nije ni danas, niti da je bilo puno bolje u nekoj recentnijoj prošlosti.

Bilo kako bilo, postoji dobar razlog zašto četvoro Papićevih i Vučovih protagonista ne pamtimo kao političare. Recimo, Dragana Jovanovića, tada kandidata Partije Zelenih, danas možda poznajemo kao pisca, filozofa i kolumnistu nedeljnika NIN, ali će nam on sam u filmu otkriti da se sada sukobljava s lokalnim sveštenikom koji protiv njega okreće meštane u planinskom selu gde živi. U red opskurnijih kandidata spada i Milan od Lužice, pravim imenom Milan Mladenović, književnik, filozof, profesionalni disident i učesnik mnogih događanja, „prizvan i pozvan“ da tada zavlada Srbijom. Najopskurniju, zapravo možda najsubverzivniju platformu imao je Savo Nešković – Savone, član rok-sastava Revolveri i kandidat Velike Rokenrol Partije, sin službenika Državne bezbednosti i „državni narkoman“ koji je „slobodne izbore“ koristio kao platformu (suvišne?) slobode za promociju „seksa, razvrata, ludila i droge“, pritom prepisujući statut od sada opskurne, a tada notorne Srpske narodne obnove (biće referenci i na njih) i „skupljajući potpise“ putem falsifikovanih i ukradenih ličnih karata. Među protagonistima je i jedna rekorderka, rodoljubiva pesnikinja i instruktorka vožnje Ljiljana Ćujić, prva žena koja se kandidovala za predsednicu Srbije, i to sa infantilno-nacionalističkom platformom. Među sagovornicima je i snimatelj Milorad Jakšić Fanđo koji nije bio kandidat, ali je bio svedok tih izbora i nekih potonjih događaja iz pozicije člana velike opozicione stranke, Srpskog pokreta obnove.

Već pola posla Papić i Vučo rade time što puštaju kandidate da se sami predstave i da sami krenu u refleksiju o vremenima onim i ovim, kao i razlici između njih. Nema tu, dakle, direktne eksploatacije koliko iskrene fascinacije upravo tom i takvom marginom, ljudskim egom i potrebom da se, manjku znanja i veština uprkos, svejedno ostavi trag u vremenu. Druga polovina posla svodi se na prekopavanje po arhivama i selekciju pravog materijala koji bi pričao priče, ne samo o kandidatima i svedocima događaja, nego i o nekoj široj društvenoj klimi u periodu od nekih 11 godina, od Titove smrti 1980. do demonstracija 9. marta 1991. godine. Zapravo, deo tog posla je Vučo već obavio radeći na medijsko-arheološkom projektu na temu izbora u Srbiji devedesetih godina koji je kulminirao izložbom „Glasačka mašina“ 2011. godine, što je zapravo i poslužilo kao inicijalna kapisla za zajednički dokumentarac njega i Papića. Montaža koju ko-autori potpisuju rapidna je i vešto spaja različite vremenske periode, formate snimanja i teme kojima se, skoro ravnomerno, bave. Bonus svakako predstavlja „hororičan“ poster izveden iz jedne fotografije sa snimanja „prigodnog“ nacionalističkog filmskog spektakla „Boj na Kosovu“.

Može se učiniti da su Papić i Vučo previše toga zahvatili i pokušali spakovati u dokumentarac od tek nešto preko sat vremena trajanja, ali sličan slučaj je bio i sa njihovim prethodnim dokumentarcem „Bez“ koji je u svojoj strukturi još i labaviji, s još udaljenijim i filozofskijim temama. I ovaj drugi film bio je na rasporedu u Zagrebu, na Subversive Film Festivalu na koji Papić i Vučo dolaze nakon zapaženih domaćih i međunarodnih uspeha.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Invoked