Prema opisu sadržaja i forme, „Kratki izlet“, dugometražni igrani prvenac Igora Bezinovića, inače autora nekoliko zapaženih dokumentarnih i kratkometražnih filmova, deluje kao film koji će na sebe privući zvučne etikete poput “meditativan”, “artistički”, “egzistencijalistički” i slično. Film prati grupu likova u pokušaju da dođu do ruševina srednjevekovne crkve u šumi u srcu Istre i vide ostatke fresaka (“najboljih u okruženju”, kako kaže inspirator putovanja). Njihov kratki i poučni izlet se pretvara u putovanje u proverbijalno srce tame za svakog od njih sedmoro ponaosob. 

Film je svetsku premijeru imao na festivalu u Rotterdamu, u sekciji “Bright Future”, a na “domaćem terenu” za sada je prikazan u Puli, gde je osvojio Veliku Zlatnu Arenu za najbolji film, te u Motovunu gde je delom i snimljen. Očekuje se regularna distribucija u Hrvatskoj, makar ograničena na art i gradska kina. 

Skroman budžet i gerilsko snimanje što tokom filmskog festivala u Motovunu kao poznate partijanerske destinacije, što u bespućima Istre i uglavnom neprofesionalna glumačka postava sačinjena od manjih ili većih faca iz zagrebačkog, ali i beogradskog, noćnog života koji igraju fikcionalizirane verzije samih sebe deluju kao klasičan “gimmick”, ali to nije slučaj. Film je inače ekranizacija istoimenog romana Antuna Šoljana koji je deo školske lektire u Hrvatskoj i koji je Bezinović u nešto izmenjenom obliku već obradio u svom kratkišu „Vrlo kratki izlet“ (2014), ali ovde nije reč o klasičnoj, školskoj ekranizaciji. „Kratki izlet“ je zapravo verniji Šoljanovom duhu, stilu i temama kojih se dotiče nego li sledu realističnih i nadrealnih događaja opisanih u romanu. 

Kako to obično biva, stvari se ne odvijaju po planu, autobus se pokvari, pa sedmoro ljudi nastavlja put pešice (FOTO: Kratki izlet)

Stola (Stolica) je naš vodič kroz priču, nepouzdani narator koji nam, pretpostavljamo, pripoveda svoja sećanja na događaje od pre par godina. U to doba, kao 20-i-nešto-godišnji student provodio je leto od žurke do žurke i od festivala do festivala sa sebi sličnim proto-hipsterima, verovatno pokušavajući da smisli šta bi sam sa sobom i sa svojim životom. Njegov skoro legendarni prijatelj Roko (Vujčić) predlaže izlet do narečenih ruševina napuštenog samostana, pa njih dvojica provedu noć ubeđujući ekipu da im se pridruži na putu. 

Kako to obično biva, stvari se ne odvijaju po planu, autobus se pokvari, pa sedmoro ljudi nastavlja put pešice, ne znajući tačno kuda bi trebalo ići. Kako njihova putešestvija odmiče, sve čudnije stvari se događaju oko njih i oni jedan po jedan odustaju iz ne baš objašnjivih razloga. Postoji li ta crkva uopšte? Postoje li njene freske? Jesu li se oni izgubili? Sanjaju li? Je li zaista put važniji od cilja, kako nam to poznati kliše predstavlja? 

Određene paralele se mogu povući između Bezinovićevog filma i „American Honey“, prošlogodišnjeg remek-dela Andree Arnold, bez obzira što je „Kratki izlet“ sniman pre izlaska „American Honey“. Tema se može nazvati sličnom, besciljnost je kanda inherentna mladim ljudima koji pokušavaju da se pronađu u životu, nevezano za socio-ekonomski status. Druga sličnost je hedonizam, odnosno “hedonizam” u partijanju koje retko nadilazi sub-kulturne okvire. Konačno, i Bezinović i Arnold se obilato koriste dokumentarističkim tehnikama u snimanju. 

Razlike između dva filma su takođe očite. Dok likovi u „American Honey“ dolaze iz redova ekstremne sirotinje (ne samo u materijalnom smislu) američkog Srednjeg Zapada, Bezinovićevi su junaci srednjeklasni do situirani urbanosauri, obrazovaniji i sa više duhovnih nagnjenja. Stoga je i njihov hedonizam, premda rigidno-hipsterski, iskreniji i originalniji od žurki u stilu reklame za Coca-Colu kojima obiluje „American Honey“. Različit je i dokumentarizam u pristupu, Bezinović pokazuje više emocija za svoje likove, kamera se fluidno šeće oko njih u neposrednoj blizini, pa umesto veličine u izjavi imamo audio- vizuelnu poeziju, dok Andrea Arnold cilja na epski ugođaj. 

„Kratki izlet“ se, dakle, ne bavi omladinom danas, već mladošću generalno, onim večitim pitanjima o odrastanju, intelektualnom i spiritualnom razvoju, prijateljstvu i važnosti samog procesa potrage, kao i cilja iste. Uostalom, Šoljan je svoj roman napisao šezdesetih u socijalističkoj SFRJ, i kroz njega je tematizirao (intelektualnu) lenjost i nedostatak motivacije ili hrabrosti kod mladih da se suprotstave autoritetima u potrazi za ličnom slobodom i srećom. Pedeset i više godina kasnije, bivše države više odavno nema, socioekonomski kontekst je prilično drugačiji, a revolucija (koja se, kao u Oasisovoj pesmi, može pokrenuti i iz kreveta) i neki bolji svet svejedno deluju kao neki daleki, jalovi, nedosanjani san. Takođe i mesto na koje Šoljanovi i Bezinovićevi likovi idu, Gradina, ne postoji u stvarnoj geografiji, ali se zbog učestalog imena može nalaziti bilo gde u Hrvatskoj i na Balkanu, pa figurira kao metafora za Utopiju.

Budžetski skroman, ali sa bogatom i slojevitom pričom, sa osebujnim i atipično razvijanim likovima, te vrlo precizan u egzekuciji, „Kratki izlet“ je film vredan više gledanja i vraćanja svakih nekoliko godina. Sitni detalji u filmu su naprosto briljantni, poput odstupanja između onoga što čujemo iz naracije i onoga što vidimo na ekranu i dizajna zvuka koji ambijentalne šumove iz prirode reže povremenim provalama glasne etno-muzike. „Kratki izlet“ možda ne dobacuje do nivoa remek-dela, ali je svakako više od sigurnog i solidnog debitantskog ostvarenja. Zapravo, prilično je impresivno filmsko delo.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Kratki izlet