“Sposobnost prihvatanja razlika u drugima je sposobnost da prihvatimo naše sopstvene razlike i živimo u miru sa sobom. Tek kada prestanemo da potiskujemo one delove društva koje smo označili kao 'drugačije od nas', mi ćemo postati celina i zdravo društvo“, samo je dio izvanrednog govora Merav Michaeli, izraelske novinarke i aktivistice za ljudska prava koja je ove godine izabrana u izraelski parlament. Efektni govor koji je u dobrom dijelu primjenjiv i na brojne druge države, pogotovo ove na Balkanu, izrekla je upravo u Knesetu i svesrdno ga preporučujemo

Gospodine predsedavajući, uvažene kolege,

U sredu ujutru, 3. jula 1944., Jevrejin cionista u odelu stajao je u kancelariji Adolfa Ajhmana u Budimpešti. "Izgledaš kao da su ti živci pokidani", rekao je Ajhman ovom čoveku. "Možda ću te poslati na odmor u Aušvic". Cionistički Jevrej koji je stajao pred njim je ostao miran. Učinio je gest pokazujući da nije inferioran pred svojim sagovornikom, izvadio je kutiju iz džepa i zapalio cigaretu.

Merav Michaeli (FOTO: Facebook/MichaeliMerav)

Taj čovek je bio dr. Izrael Kastner. Bio je prisutan u toj sobi da bi pregovarao sa Ajhmanom i drugim nacističkim oficirima, da bi time poštedeo na desetine hiljada Jevreja od istrebljenja. Kasnije je došao u Izrael i kandidovao se za Kneset sa levo orjentisanom strankom "Mapai". Rezso Kastner je bio moj pradeda.

Imam privilegiju da budem deo uzastopnih generacija posvećenih ovom projektu države Izrael i to na način na koji on pruža dom za ljude koji su bili dijaspora, sa razumevanjem da ne postoji drugo mesto za nas.

Ovo je takođe mesto iz kojeg proizilazi moja kritika. S jedne strane, ja sam deo osnivačke dinastije, a sa druge, ja sam žena. Privilegovana žena, žena koja je "unuka onog", ali još uvek žena. Žena koja je još uvek deo manjine u muškom i vojnom društvu - kao što smo ovde jasno mogli čuti u drugim govorima, gde je "mačizam Sabre" i dalje najviša vrednost. To je mesto gde se moja kritika pojavljuje, i to je senzibilitet sa kojim sam došla do ovog Parlamenta.

Svakako da ne dolazim kao žrtva. Ako postoji nešto što sam naučila iz priče mog dede, to je da ne budem žrtva. Čak i kada je bio bačen u ulogu ultimativne žrtve - Jevrej protiv glavnog istrebljivača - on je uspeo da svoju, kao i sudbinu svoje zajednice, uzme u svoje ruke.

(FOTO: Facebook/MichaeliMerav)

Mi, feministkinje, ne dolazimo kao žrtve. Dolazimo kao jednake, da uzmemo svoju sudbinu u svoje ruke i da oblikujemo stvarnost u kojoj živimo. Ali ne samo realnost naših ženskih života. Ne postoji takva stvar kao što je 'žene' odvojeno od muškaraca, ili od posla, iz društva, ekonomije, bezbednosti, vojske i rata. Da, uprkos vašim odlučnim naporima da nas isključite iz odluka - o ratu, o miru, o tome kako ćemo definisati "bezbednost" i kako da se to ostvari - ipak, mi smo i dalje deo ovog razgovora. Zato što mi plaćamo cenu na frontu doma, kada vi odlučite da otvorite front rata. Mi plaćamo cenu kada su deca ubijena i ranjena, jer nema mira. Mi plaćamo cenu kada ulažete petinu našeg nacionalnog budžeta u budžet za bezbednost koji ne isporuči bezbednost.

Problem isključenosti žena u Izraelu ne počinje i ne završava se u vojnim ceremonijama i sedištima u autobusima. Žene su isključene u ovoj kući, gde smo još uvek jedva jedna četvrtina članova. Žene su isključene u kabinetu, na ključnim ekonomskim pozicijama, na akademiji, u vojsci.

Ovde dolazim posle mnogo godina feminističkog aktivizma, kao feministkinja koja ne nastoji da radi samo u korist žena. Ja nisam ovde da molim u ime manjine koju predstavljam. Ovde sam jer verujem da feminizam i feminističko mišljenje može promeniti ukupni način na koji razmišljamo o društvu i državi. Kao feministkinja koja se fokusira ne samo na to kako mi, kao društvo, možemo da zaštitimo neprivilegovane žene, već kao feministkinja koja pita kako mi, kao žene, možemo da sačuvamo naše društvo.

Zato je isključenje žena samo simptom za isključenje drugih sektora. Na isti način Izrael isključuje Mizrahis, Etiopljane, Arape, Ruse, osobe sa invaliditetom, stare, strance i ne-Jevreje. Oni su isključeni su od pristupa resursima, od pristupa pravdi, od pristupa aktivnom građanstvu. Ovako oslabljeni oni su isključeni iz osnovnog ljudskog prava na stanovanje i na dostojanstveno postojanje.

(FOTO: Facebook/MichaeliMerav)

Govori i debate u ovoj kući u poslednjih mesec dana su se fokusirali na "ravnopravnu podelu tereta". Zapanjujuće, ovaj zahtev ne dolazi od ovih oslabljenih manjina. On ne dolazi od onih koji su isključeni iz centara moći, od novca i od pravde. Mi ne vidimo zahtev siromašnih da tajkuni podele svoje breme i resurse, a žene ne stoje ovde i ne traže jednaku platu. Ne. Moćni stoje ovde, oni koji kontrolišu izraelsko društvo, zahtevajući od manjine "jednaku raspodelu tereta". Naopaki svet.

Niko ne traži podelu tereta degradiranih plata i uslova rada najamnih radnika, niko ne traži da se podeli teret rasizma sa kojim se suočavaju Etiopljani, niko se volonterski ne nudi da učestvuje u teretu nezaposlenosti koje nose fakultetski obrazovane arapske žene. Samo najprivelegovaniji u društvu traže ravnopravno učešće u teretu "služenja", koji im, sam po sebi garantuje te ključne pozicije u izraelskom društvu.

Stvar je u tome da niko u izraelskom društvu danas ne priznaje svoju poziciju moći. Niko nije spreman da preuzme odgovornost koja dolazi sa ovom pozicijom. Ono što bi trebalo da vidimo u izraelskom društvu ovih dana je da vlasnici velikih korporacija preuzmu sopstvene inicijative da se podignu minimalne plate i preuzmu odgovornost za sigurnost radnog mesta svojih radnika. Trebalo bi da vidimo vladu koja se diči robusnom i rastućom ekonomijom, preuzimajući odgovornost za radnike koje je prepustila na milost i nemilost izvođača radova. Trebalo bi da vidimo bogate naslednike kako doniraju veliki deo njihovog nasledstva javnim fondacijama koje su posvećene pomaganju stanovnicima ugroženih zajednica u pristupu visokom obrazovanju. Bogate opštine koje dele resurse sa svojim siromašnim susedima, po sopstvenoj inicijativi. Nije dovoljno govoriti o socijalnoj pravdi i jednakosti. Kada je neko privilegovan, preuzimanje odgovornosti za ravnopravnost znači da delite nešto od onoga što imate sa onima koji imaju manje.

(FOTO: Facebook/MichaeliMerav)

Ali u današnjem Izraelu, ništa od ovoga što se dešava. U Izraelu se svi bore ko je više uskraćen, ko pati više, ko je najbedniji i ko je veća žrtva. I kako se ovo takmičenje u tome ko je veća žrtva intenzivira, isto tako se intenzivira podstrekivanje između konkurentskih žrtava. Članovi ove kuće su takođe zgrešili učešćem u ovoj trci stradalništva i podstrekivanja žrtava.

Izrael kao država takođe ne preuzima odgovornost za svoje jake i privilegovane položaje licem u lice sa našim susedima/neprijateljima, Palestincima. Kao jaka i bogata država, koja postoji. Umesto da shvati ovu prednost i ponudi pravi mir, zasnovan na poverenju i saradnji, Izrael tvrdoglavo stoji u odbrambeno-agresivnom stavu. Umesto da pružimo ruku našim susedima - koji su živeli toliko dugo u izuzetno teškim uslovima, zbog sopstvene i naše greške - i da im pomognemo da izgrade budućnost koja će biti od koristi svima nama, jaki Izrael nastavlja da se bori sa Palestincima za titulu žrtve.

To je razumljivo, naravno, zašto smo u ovoj poziciji stradalništva. Postoji malo naroda sa nacionalnom traumom u svojoj prošlosti, kao što je Holokaust. Ali naš preporod je već ovde, i to već duže vreme. Moramo da internalizujemo taj preporod. Mi ne možemo ostati samo žrtve Holokausta.

I to zbog toga što diskurs žrtve ne može biti konstruktivan. Ništa ne može da raste iz njega. Došla sam sam ovde sa namerom da promenim taj diskurs u diskurs osnaživanja, uzajamne pomoći i prihvatanja drugog. Autentičnog i dubokog prihvatanja. Diskurs koji zamenjuje vrisku saradnjom i negovanjem bezbednog mesta. Bezbedni prostor je mesto gde imam siguran posao, zarađujem platu za život, mogu sigurno hodati ulicama bez da me neko pljuje, tuče, zlostavlja i isključuje. Ne zato što sam žena, ili tamnoputa. Ne zato što sam Jevrejka ili ne-Jevrejka, Izraelka ili ne-Izraelka.

Moj deda je spasao desetine hiljada Jevreja u Holokaustu, i on je ovde ubijen, u državi Izrael, pre nego što je postao član Kneseta, jer ih je spasao pregovorima sa njihovim nacističkim istrebljivačima. Ubijen je uprkos spasavanju Jevreja, jer je to učinio na način za koji su neki mislili da nije u redu, da nije dovoljno jevrejski, da nije dovoljno ne cionistički način. Ja dolazim iz osnivačke dinastije, ali takođe i iz dinastije koja nije konsenzusno u potpunosti deo ovdašnjeg mejnstrima. Dinastije koja radi stvari drugačije.

Položaj onog koji želi "Tikkun Olam" (da promeni svet), često je položaj slabosti. Identifikacija sa nevoljama drugih čini vas ranjivim. Zabrinutost za prava "drugih", onih koji nisu na "tvojoj strani", ili baš kao i ti, može učiniti da izgledaš kao ekscentrična, nepouzdana osoba, da budeš osumnjičena za tendenciju preteranog saosećanja sa potlačenima, ili osoba koja sebe samu mrzi. U Izraelu, svaka kritika države i njenih dela, često je prihvaćena kao ništa manje nego čin izdaje.

(FOTO: Facebook/MichaeliMerav)

Ali istina je da ova kritika dolazi od posvećenosti ovom mestu, kao identifikacija sa njim. Ona dolazi iz želje da učinimo ovo mesto najboljim mestom za život. Najsigurnijim mestom. Najosnaživajućim mestom. Najprijatnijim. Najvrednijim. To je ono zašto što sam ja ovde.

Štaviše, sposobnost prihvatanja razlika u drugima je sposobnost da prihvatimo naše sopstvene razlike i živimo u miru sa sobom. Tek kada prestanemo da potiskujemo one delove društva koji smo označili kao "drugačije od nas", koji nisu deo nas, mi ćemo postati celina i zdravo društvo. Tek kada dozvolimo svim delovima našeg društva da budu u potpunosti prisutni, da u potpunosti učestvuju, tada ćemo zaista postati prosperitetno društvo, jako društvo. Treba na taj put da se uputimo. To je ono na čemu moramo da radimo. To je ono zbog čega sam ja ovde.

Merav Michaeli

Prijevod na srpski: cyberwanderlust

Lupiga.Com via Cyberwanderlust