GIPSY MAFIA: Hip-hop, antifa, punk, Cigani, gde to ima?
Kartonska naselja, svakodnevni fašizam na ulici, u trgovini, kod doktora, gdje te tretiraju kao krimosa ili kao onog tko u službenoj percepciji jednostavno ne postoji. Naši građani drugog reda koji nikada nisu bili top manjinska tema – uspješno su ih zaobišle sve državne politike - Cigani, Gypsies ili Romi sada imaju svoj autentični glas. Taj glas se daleko čuje i jednako brutalno govori o nama kao i njima samima. S antifa reperima iz Zrenjanina, razgovarale smo poslije njihovog nastupa u Medici, gdje su doslovno razvalili – o muzici, Romima, antifašizmu i radu.
TEKST: Lela Vujanić
FOTO: Slavica Parlov
Braća Skill i Buddy O.G. (Ferid i Emran Ajeti), neprestano se dopunjuju, uskaču jedan drugom u riječ kao prava familija, tako da njihove odgovore donosimo pod zajedničkim identitetom Gipsy Mafie. U Mediku su došli u sklopu turneje na kojoj su prvo posjetili njemačke gradove: „U svakom gradu smo imali jedan informativni deo, o situaciji u Srbiji i Romima, predavanje par sati pre koncerta. Pošto smo mi živeli jedno vreme u Nemačkoj, onda smo govorili i o tome – kako nam je bilo dok smo bili u Nemačkoj, kako u Srbiji.“
Iako često repaju o problemima mahale, braća nisu rasla u romskom naselju (FOTO: Slavica Parlov)
Rođeni su u Zrenjaninu osamdesetih, rano odlaze s ocem u Njemačku u kojoj će provesti 12 godina, sve do 2003. godine, kada se vraćaju u Srbiju. Djetinjstva u Zrenjaninu slabo se sjećaju.
„Ne mogu se mnogo setiti, uglavnom kuće u kojoj smo živeli i par ulica. Ali na primer, tu gde smo mi živeli, pored nas je bila jedna srpska kuća i jedna hrvatska kuća i bilo je savršeno, mi tada nismo imali probleme s njima, ni oni s nama. Bilo je sve OK“, prisjećaju se braća. Iako često repaju o problemima mahale, sami nisu rasli u romskom naselju.
TOPLE DUŠE SLAVENSKE: Kad Romi jedu naše pljeskavice...
„Ne, moj tata je uvek gledao da to nekako izbegava. Zašto? Pa ne znam, dešava se dosta problema po takvim naseljima, ljudi su, ako smem tako da kažem – u kurcu, mnogo ljudi se predalo, opustilo, u smislu te borbe za život, bude puno frke u tim naseljima, čak i međusobno. Mi znamo dosta ljudi u naseljima, ja uglavnom visim u tim naseljima u Zrenjaninu, ako i ne živim tamo. Ljudi jednostavno preživljavaju, sve je to neka tenzija non-stop. Nema sloge, nema kolektiva, nego je svatko za sebe“, objašnjava Gipsy Mafia.
Tamo stranac, ovamo opet stranac
Kao klinci slušaju hip hop, a muzikom se počinju baviti jer su jednostavno htjeli nešto reći.
„Zašto smo počeli - jednostavno smo hteli nešto da kažemo. Nama je uvek bio neki problem, što se tiče naših Roma, živeli smo u Nemačkoj, živeli smo u Srbiji, uglavnom je bila ta diskriminacija, nekako ista. Mnogi naši prijatelji pitaju: 'Ej, dal vam je bolje u Srbiji ili Nemačkoj?' - ali isto je. Tamo sam bio stranac, ovamo sam opet stranac, nisam dobrodošao ni tamo ni ovde. I zato smo počeli s muzikom, nismo počeli s ciljem da budemo poznati, da budemo zvezde, to su gluposti. Uvek smo rekli, ne mora čak nitko da zna kako izgledamo, bitna je poruka, čisto da slušaju muziku, da skontaju tekstove, to nam je uvek bilo najbitnije. Da protestujemo preko te muzike, zato smo i počeli“, odgovorit će na pitanje kako su se upustili u muzičke vode.
"Domaća rap scena misli da smo mi njihovi srpski crnci, što uopšte ne volimo" (FOTO: Slavica Parlov)
Njihova prva pjesma zvala se Gypsy i opisivala je jedan dan u njihovom životu - svakodnevnu diskriminaciju na ulici, u trgovini... U Srbiji, ove „manjinske rime“ povezuju s iskustvima crne gangsta Amerike, što se braći nimalo ne sviđa: „Na kraju krajeva, crnci, mislim kad bi otišli u Afriku, to im je kuća, to im je dom, prihvaćeni su tamo. A mi, kontam gde god bi išli da bi nam svuda bilo isto. Mi smo trenutačno, bar tako domaća rap scena misli, mi smo njihovi srpski crnci, što uopšte ne volim da nas tako zovu. Kao prvo, nismo gangsteri, jeste da imamo tih romskih naselja, što Srbi zovu geta, ali to nije američki geto, nema narkotika, uglavnom je siromaštvo i nema se posla.“
Ciganska posla
Do sada su snimili tri albuma, od kojih je zadnji pod nazivom Ciganska posla, free to download. O prva dva kažu: „To smo počeli bezveze, ja i on, na nekom kompjuteru koji smo pozajmili od drugara. Bez zajebancije, mi smo tako snimili prvi album, uradili neka dva albuma kojih nema na internetu, neće ni biti jer smo bili još klinci, početnici... Imali smo volju da kažemo nešto. Kad smo snimali koristili smo onaj skajp mikrofon, i ono, zvuči grozno, muzika katastrofa, ali čuju se reči, to je nama bilo najbitnije. I ta dva albuma su se delila onako, među drugarima.“
"Romi su se predali, neće da se bori niko za ništa" (FOTO: Slavica Parlov)
Njihov treći, a zapravo prvi zvanični album pod nazivom Ciganska posla, snimljen je u kućnom studiju uz svesrdnu pomoć antifa ekipe iz Zrenjanina.
„Ne znam dal' treba da spominjem imena sad, ali mnogi ljudi su nam tu pomagali. Album smo snimili kod kuće i trajalo je tri godine. Bez zajebancije, tri godine je trajalo da snimimo 16 pesama. Zato što smo od prve plate kupili matrice, pa od druge mikrofon i tako... Problem je bio da opremimo studio jer to nismo imali. Onda smo onako – kako smo zarađivali pare, stavljali zajedno i polako kupovali opremu. Tri godine ali eto, isplatilo se“, objašnjavaju. Na novom albumu braća su koncentrirana na Rome i romske probleme te promjenu percepcije unutar i izvan zajednice.
„Album se zove Ciganska posla, što je jako smešan naziv; ne znam šta vi ovde podrazumevate kad čujete ciganska posla, ali ciganska posla su u Srbiji jako negativna reč, jer se podrazumeva uvek nešto loše. I to je nama uvek smetalo. I ta reč Ciganin, koja je negativna reč. Mi smo to hteli da promenimo, da promenimo te reči koje su tako negativne, da ih napravimo pozitivnima, da pokažemo da ciganska posla nisu uvek loša, da radimo i dobre stvari. Osamdeset posto pesama na albumu bavi se Romima jer oko nas u Zrenjaninu i u Srbiji, Romi su se, onako, predali, neće da se bori niko za ništa. Misle da je trenutno situacija takva i da tako treba da bude. Mi smo probali da im kažemo da ne treba tako, treba da se bore za svoja prava, treba da ustanu i da dignu glas“, složno otkrivaju svoje namjere.
Srbija jednostavno smatra da mi ne postojimo
Kartonska naselja, život bez dokumenata i prebivališta, razina siromaštva i isključenosti iz društva puno viša nego kod bilo koje druge manjine, slika su Srbije i njenog odnosa prema Romima: „Nema nikakve podrške, Srbija jednostavno misli da mi ne postojimo. Glavni problem je što Romi očekuju da im Srbija pomogne, država ili grad, a pomoći nema nigde.“
"Mi smo antifa Cigani i jako smo ponosni na to" (FOTO: Slavica Parlov)
Panoramu Beograda ne čine samo prekrasni mostovi, neizostavni dio su i kartonska naselja ispod mostova.
„Mislim da je neki ministar nedavno rekao na nekoj televiziji u inostranstvu: mi u Beogradu nemamo romska naselja ispod mosta", govore braća.
„Ali očistili su nasilno ta naselja“, primjećujemo.
„Očistili su naselja tako da su došli rano ujutro i rekli 'Imate pola sata da spakujete stvari'. I onda je bager sve srušio. Nakon toga oni koji nisu imali negde drugde da žive uglavnom su živeli na ulici. Srbiji smetaju ta kartonska naselja, ali to se tačno dešava zbog tih stvari, da ljudi jednostavno nemaju gde živeti, ruše im se te kuće da bi se tu napravio neki shopping mall i onda se prave ta naselja. I svako ko je prolazio kroz Beograd autom vidi ih, ne mogu ih sakriti koliko god žele da ih sakriju.“
Bio pandur ili fašista, uvek ista stvar
S Alerta, Alerta Antifascista je započeo njihov gig na Ujedinjeni protiv fašizma u Novom Sadu, a Gipsy Mafijašima antifa je integralni dio njihove muzike i stava: „Mi smo antifa Cigani, to uvek kažemo na nastupu, mi smo prvi antifa hip hop Cigani i jako smo ponosni na to“. Iako u početku nisu bili do kraja upoznati s antifa, s vremenom upoznaju lokalnu ekipu, „kapiraju homofobiju“ i ostale teme, te shvaćaju da Romi i antifašisti imaju puno toga zajedničkog. Ipak, za njih je fašizam dio gotovo svakodnevnog iskustva.
„Osetim to na svojoj koži svaki dan. Ljudi misle da su fašisti samo oni koji su ćelavi, nose te glupave čizme, to nije tako... Recimo kad ja idem kod lekara i treba da zakažem termin – i onda zakažeš termin u osam ujutro, dođeš tamo u pola osam, a tek u pet uveče stižeš na red. Zato što jednostavno ne misli da si tu. To je za mene fašizam. Da li je to kod lekara ili u prodavnici ili su to policajci koji te startuju usred centra, gde ima stotina ljudi. I onda, možda bi nekako i razumeo kad bi me sklonili negde sa strane, tražili dokumente i to, nego ono, mora da bude kao neki show, da nas svi vide, usred centra, ti moraš da skineš jaknu, izvadiš sve iz džepova, skineš patike... I svi te ljudi posmatraju i automatski si za njih kriminalac. Ako samo stojiš sam na nekom ćošku, ti si automatski kriv. Čim tu stojiš, znači hoćeš da uradiš nešto loše. Svakom panduru si ti iz ciganske mahale iako ni ne zna gde živiš“, objašnjava GYpsy Mafia svoje svakodnevne probleme s kojima se susreću u Srbiji.
Hoću promene, hoću poštovanje
Osim diskriminacije koja reproducira tipične romske uloge (sakupljač smeća, kradljivac) i potpunog nedostatka podrške od strane države, problemi postoje i unutar same zajednice. Kao i svaki bijeli Hrvat katolik – i Romi se trenutačno brinu samo za svoja posla. O mogućnostima organiziranja unutar romske zajednice i stvaranja kolektivne snage, braća imaju različita mišljenja: „O tome smo pričali celu noć. Moje mišljenje je da ne postoji organizacija i kolektiv nego svako gleda svoja posla, što meni jako smeta. Ali kapiram i da je bilo dosta tih takozvanih romskih organizacija koje su upale u romske mahale i obećale ljudima da će im pomoći, ako ljudi plate neku članarinu, i onda su te pare uzeli i jednostavno nestali. To nije bilo jednom nego dosta puta, tako da ljudi više ne žele, neće da slušaju, nas s našom muzikom ili bilo ko da dolazi, jednostavno neće da slušaju. Ja sam lično protiv tih organizacija. Ti ljudi misle da nakon nedelje dana znaju kakva je situacija Roma i da je jedino rešenje pomoći tim ljudima – para, cash. A u stvari nije. Ne treba tim ljudima samo para, treba jednostavno motivacije, ništa više“.
"Ne treba Romima samo para, treba im jednostavno motivacije, ništa više" (FOTO: Slavica Parlov)
Rješenja ipak ima, ali ona su unutra, a ne vani: „Ja mislim da kad bi se organizovali da bi mogli da osvojimo celi svet. Ima pesma, 'Ponosan Ciganin', gde tačno govorimo o tome, nema pomoći dok sami sebi ne pomognemo. Mislim da treba prvo sami da pokrenemo nešto i onda ko se pridruži okej. Ja kao Rom znam gde su problemi i znam šta treba da promenim i ko će onda da promeni ako ne ja.“
Ako gangsteri su svi, ja nisam MC
Braća su kritična prema srbijanskoj rap sceni i ne vide sebe u istom kontekstu s prevladavajućim nacionalistima: „Svi su jebeni nacionalisti, BG sindikat na primer ili ovi drugi - težak im je život jer im mama nije platila internet ili nije kupila Nike nego Adidas patike. Znam klinca koji ima 14 godina i koji napiše album 'Život na betonu', a u 10 sati mora da bude kući zbog mame. Mi pišemo jednostavno to što smo doživeli, ne što smo čuli i videli negde. Slušam ja i sada gangsta rap, ali ja nisam gangsta, to je meni totalno glupo da ljudi misle da moraju da imitiraju. Hip hop ima svoj zakon, to što kažeš u rimama, to mora da se živi.“
Gipsy Mafia odnedavno nastupa s bandom - Braćom Blekvutrić – koji su im se pridružili spontano, nakon što su ih čuli na promociji albuma Ciganska posla: „U martu smo se skontali s punk-rock bendom iz Zrenjanina i imali prvu probu i svidelo nam se naravno. Oni su svirali, mi smo bacali rime i svi su bili oduševljeni. Zamisli, to je punk, to je hip hop, to su Cigani, koja kombinacija!? Ceo bend ne sluša jedan žanr muzike, jedan sluša reggae, jedan sluša punk i jazz, mi slušamo hip-hop.“
Muzika za život, industrijska traka za preživljavanje
Njihove aspiracije ne idu prema službenim record lejbelima: „Ne bih voleo da živim od muzike, mislim da bih se osećao krivo kada bih zarađivao pare od toga, osećao bih se neprijatno. Radim u toj firmi, s tim zarađujem cash, iako znam da sam tamo robot. Ovo jednostavno volim. Ne bih se osećao iskren prema sebi; ljudi bi svašta radili, druge tekstove pisali.“
"Najgore mi je kada vidim koliko taj BMW-ov proizvod košta na kraju, a ja dobijem samo 0,000001 posto" (FOTO: Slavica Parlov)
Pare za opremu i snimanje albuma zaradili su na industrijskoj traci, radeći kablove za BMW automobile: „Radimo obojica, zaposleni smo u nekoj nemačkoj firmi, radimo tri smene, na sekund dolaziš, na sekund izlaziš, ali to je jedina opcija trenutno.“
U njemačkoj firmi, zajedno sa istočnom braćom po traci, proizvode njemački proizvod: „Kada znam koliko to vredi na kraju, taj proizvod, a ja dobijem 0,000001 posto, to je meni najgore. Mi smo bili tamo, u Nemačkoj, preko firme, da kao pogledamo kako to sve izgleda. 98 posto tog automobila radi se u drugim zemljama, radi ga jeftina radna snaga iz Rumunije, Srbije... i onda bude na kraju - nemački proizvod, al' bez zajebancije. Jedino se radi karoserija tamo, sve drugo dolazi sa strane. Ti ljudi koji tamo rade imaju uglavnom svi preko 2000-3000 evra platu, a ti radiš za nekih 300 evra.“
Na pitanje jesu li u sindikatu, braća kategorički odgovaraju:
„Ne“
„Pa trebali bi“
„Pa, treba, da, hehe. Ali mi smo uvek malo kritični, što se tiče svega. A sindikat, nama je sindikat u firmi preko neke stranke. Imali smo situacije sad na turneji, neko pita za intervju i mi se prvo raspitamo ko su, šta su. Jako smo kritični, malo imamo poverenja, uvek moramo prvo da proverimo i taj sindikat smo najpre proverili i rešili da to nije za nas.“
Pakleni planovi za budućnost, osim nastavka turneje po Rumunjskoj i Mađarskoj, uključuju i još jedan album s bendom, ali i drugačiju vrstu angažmana s Romima i za Rome: „Ne znam jeste čuli za taj skvot u Beogradu, Inex film? Recimo, ovaj čovek ovde za kompjuterom (Nebojša Dodevski Gricko, op.a.), ima vrtić u Beogradu, sam je išao u romsku mahalu i pitao da li žele deca da dolaze u besplatan vrtić. On je vaspitač, drži svoj vrtić, nema nikakve stranke, organizacije. Planiramo u Zrenjaninu isto da otvorimo taj vrtić, mada bih ja voleo da organizujemo neku večernju školu jer ima Roma koji jednostavno ne znaju da čitaju i pišu, a nisu deca... To bi meni bio jedan od ciljeva, tako prvo krećemo. Uvek uzimam sebi malo pomalo, dok ne dođe do revolucije, hehe...“
Respect za ekipu. Proizv. 1980.