Erih Pribke, još jedan visoki SS oficir i zločinac, umro je prirodnom smrću i u dubokoj starosti. Pri tom, do kraja života nije ispoljio ni najmanje kajanje ili elementarnu empatiju ostajući dosledan stavu, toliko puta opisivanom kod Hane Arent da je on "samo radio ono što mu je bilo naređeno". Nedavni slučaj "Pribke" samo podseća koliko su bivši nacisti imali utočiste, ne kod ekstremne desnice i neonacističkih organizacija, već u tzv razvijenim, demokratskim zemljama, jer oni su uživali kako obaveštajni i sudski azil, tako i pre svega politički. Antifašistička svetska javnost je bila preslaba da se suoči sa strukturama zemalja koje su skrivale i štitile zločince. Obračun sa zločincima i njihovo pronalaženje zavisilo je od snage, volje i sredstava pojedinaca.

Dok su Simon Vizental, Efraim Zurof i slični njima lovili naciste i studiozno se bavili tim poslom, javnosti mnogih zemalja koje su krile iste, bile su vidno indignirane i neprijateljski raspoložene prema njima. Iz njihovih reakcija kao da je uvek zračio tihi antisemitizam, i to onaj tako često uzrokovan samim prisustvom jevrejskog aktivizma i koji podseća ne samo na ravnodušnost velikog dela sveta prema Holokaustu, već i prema njegovom kasnijem obezvređivanju, skrivanju nacističkih prvaka i zataškavanju njihovih zločina. Dakle, nad njima je izvršen dvostruki zločin. To je onaj psiho-nacionalni moment kada žrtva ostaje kao stalni dokaz o počinitelju i njegovoj indiferentnosti, tako da ne samo da "nemački narod nikad neće Jevrejima oprostiti Holokaust", već i mnogi drugi.

Antisemitska osećanja su istorijski gajena, a svoju kulminaciju su doživela u modernosti gde su podgrejana mitom o jevrejskoj svetskoj zaveri, dok bi Protokoli Sionskih mudraca trebali da predstavljaju vanvremenski "korpus delikti" te teze. Ideja zavere sa sobom uvek nosi neku dozu mističnosti i pritajene sile što izaziva ogroman strah kojim se povratno hrani antisemitizam. Neverovatno je da je istovremeno opstajala tvrdnja, uostalom kao i dan danas, da su Jevreji u samom temelju boljševizma i komunizma, dok s druge strane dominiraju i kapitalističkim svetom. Dakle, oni su svuda, pa i u ekstremno suprotnim polovima i međusobno zaraćenim i omraženim stranama.

Kao što je nekad Hitler širio strah o judeo-boljševizmu, tvrdeći da su boljševici i oktobarski revolucionari pod najvećim uticajem Jevreja ili su sami Jevreji, tako se danas propagira činjenica da je američka administracija i spoljna politika pod kontrolom jevrejskog lobija. Iz toga sledi da su nekad boljševizam, a danas američki imperijalizam, samo pojavni politički oblici ostvarenja svejevrejske zavere. Iako je veliki broj analitičara i naučnika identifikovao takozvane "Vaspovce" kao dominantnu političko-lobističku snagu SAD-a, u kojoj je gomila Nemaca, Holanđana, Iraca, pa i sve više Afroamerikanaca, mnogi i dalje veruju da je ona izrazito jevrejska.

Istorija, ali i moderno vreme pokazuje koliko se lako može mobilisati prezir prema Jevrejima, i to ne samo kao anticionizam koji može da bude opravdan zbog katastrofalne izraelske politike prema Palestini, već i kroz antijudaizam, koji je pothranjivan od strane hrišćanstva na račun ubistva Isusa. Ili pak kroz najčistiji antisemitizam, onaj koji je doveo da gotovo totalnog istrebljenja čitavog jevrejskog naroda. Po toj logici moglo bi se zaključiti da bi iz te "korpe" svako za sebe mogao komotno izvući već nekakav razlog za prezir prema Jevrejima.

Pomenuti jevrejski lovci na naciste i aktivisti su kod mnogih zemalja otkrivali praktičnu naklonost prema nacistima, koje bi regrutovali za svoje političke i ekonomske interese. Može se reći da su njihovi napori donekle i previše kasno stigli jer većina najvećih nacista je zavrbovana od strane američkih vlasti za službu u njihovim bezbednosnim agencijama ili za slične angažmane. Bivši SS-ovci su našli novo uhlebljenje radeći za Gelen organizaciju pod patronatom CIA-e, dok su vodeći naučnici postali perjanica američkih tehnoloških programa. Mnoge zemlje zapada su im pružale azil i garantovale im anonimnost, dok je Vatikan, između ostalih, organizovao sisteme njihovog bežanja, kao što su poznati "pacovski kanali". Šamar Kisingeru od strane Beate Klarsfeld desio se tek '68., dok su mnogi veliki nacistički zločinci umirali ili im je suđeno u dubokoj starosti, kao na primer Klaus Barbi, "koljač iz Liona", ili Kut Liška, šef višijevskog Gestapa.

Tek jakom samoorganizacijom i političkim angažmanom jevrejskog naroda dolazi do značajnijeg suočavanja sa pravdom, gonjenja bivših nacističkih zločinaca, dobijanja odšteta za prisilni rad i otimanje imovine. Pitanje odštete, koje je do sada dobilo sudske epiloge u mnogim zemljama je takođe uvek bio povod za priču o Jevrejima kao narodu hronično opsednutim novcem i bogatstvom, umesto da se suoče sa činjenicom da bilo koja kompenzacija za ono što je jevrejski narod prošao nikad neće biti pravedna i dovoljna. Konsolidacijom svog nacionalnog bića i zauzimanjem značajnijih pozicija unutar globalnog društva smogli su konačno dovoljno snage da se upuste u lov na krvnike. Da nije bilo angažmana Mosada, jedan od najvećih među njima, Ajhman, ne bi nikad bio pronađen. Zbog čega su te zemlje koje sebe smatraju perjanicom ljudskih prava i slobodnim svetom ostajale neme i pasivne, i čak štaviše krile bivše naciste, i zar nisu one trebale među prvima da traže i procesuiraju zločince?

Zbog toga je uvek pogodno optužiti Jevreje da oni "opet" rade nešto na svoju ruku, a ustvari samo otkrivaju ravnodušnost velikog dela čovečanstva prema njihovom stradanju i nepostojanje ne samo političke volje već najelementarnije ljudske želje da se obračunaju sa ljudima koji su organizovano i industrijski ubijali. Ne samo indiferentnost prema Jevrejima za vreme Hitlera, pred rat i u toku rata već još veći stepen ravnodušnosti prema njihovom stradanju i želji za pronalaženjem zločinaca je ono što u svakom humanom čoveku izaziva moralnu jezu i nevericu.

Svaki put po otkriću novog zločinca otkrivalo bi se licemerje deklarativnog antifašizma sveta. Velika većina njih je bila pod okriljem takozvanog razvijenog dela sveta, dobro čuvani i zaštićeni. Ne samo to, mnogi od njih su bili najaktivniji učesnici postratovskih zbivanja, kao naučnici, inženjeri, radnici tajnih službi, savetnici i slično. Neverovatno je da se posle šezdeset, sedamdeset godina od zločina, i dalje pronalaze nacistički zločinci, ne samo nemački već i mađarski, litvanski, hrvatski ... I to mahom u onim zemljama gde ne samo da dolazi do rehabilitacije nacista već i njihove glorifikacije, prikazujući ih ustvari kao žrtve nepravednog gonjenja.

Mržnja prema Jevrejima je uslovljena samim njihovim postojanjem, kao večitim dokazom zločinačke prirode režima i država koje su nastale u krilu prosvetiteljstva. Oni su stalni podsetnik na ravnodušnost prema genocidu, a svaki novi uhvaćeni nacista iznova osvežava sećanje na odnos prema fašizmu i rasizmu, koji je u manjoj ili većoj meri bujao u najrazvijenim zemljama sveta. Lovci na naciste zbog toga danas i dalje nailaze na šutnju i netrpeljivost, naročito ako su Jevreji. Ustvari, u ovakvim prilikama se najbolje razgoliti priroda evropskog i zapadnjačkog antifašizma, to jest on je tu samo jedna deklarativna apstrakcija bez ikakvog sadržaja i suštine.