iz serijala "Štorija Dalmatina"

 
U Splitu sam pita za starog prijatelja Franu iz Stobreča. Tija sam mu činit vizitu, pa su mi rekli da stoji u bolnici. Kažidu judi, da se upucava Mariji iz Žrnovice, al je bidan u jubavi zaboravija na oprez, pa je njega upuca njezin muž Jere. Kažidu još da ga je Jere upuca iz jubomore, a meni se čini da ga je upuca iz livora. Da ga je upuca iz jubomore, jema bi škulju u srcu, al jema tri škulje u drobu, ča je dokaz da ga je upuca iz livora. Sad, bidan, leži u bolnici i čeka da mu škulje zarastedu i ka biva izvuće živu glavu. Jedino mu sestre više ne dajedu čaja ujutro, jer čim mu čaj dođe do droba, piša po zidovi u tri smira najednon, pa se jedidu ča moraju stalno šporke zidove brisat.

Iz tog sam se naučija, da se ni jednoj ženskoj ne smiš upucavat, jer je to grubo i po život opasno, nego je moraš odmah povalit, onako po starinski, pa ako si to dobro izveja, niko ti neće zamirit, a i dalje ćeš pišat na onu stvar ... u odabranom smjeru.
 
Franeta poznajem već jeno trieset godin. Nikad nije usta otvorija, a da ni slaga. Priča mi je kako jema lipi brod, pa veliku kuću, pa kako lovi fureštkinje, pa ovo pa ono ... toliko mi je nadrobija, da san i ja koji nisan nikad bija zavidan, počeja u obrazima blidit.

Kad sam ga prvi put positija, ispalo je da je brod barka i to na vesla, kuća je velika, al ni njegova, a fureštkinje stvarno lovi, al ne ulovi ništa ... Kad smo ušli u kafić na rivi i kad je pozdravija sa dobar dan, svi su rekli, Frane, nemoj jope lagat ... Pa su ga pitali, a koji ti je ovi s tobon, on je reka prijatelj, a ja sam slaga da sam samo pita za kafić i da ga nisan nikad prije vidija ... Meni su virovali, a njemu ne.

To san si dobro zapamtija i od onda znan, da smiš lagat samo kad si u gostima. Moš lagat koliko hoćeš i svi će ti virovat. Doma i kad istinu govoriš, svi mislidu da lažeš. Zato ja doma svakome kažem: slušajte mene, nemojte da van drugi lažedu i svi me ozbiljno slušadu.
 
Ako bi hotija biti mornar, mora bi jemat matrikulu. Da bi dobija matrikulu, moraš bit zdrav i onda hodiš oko jeno deset likara. Kad san ja iša na brod za jenu setimanu, mene niko nije pita jesan li zdrav, nego su me samo pitali jemam li morsku bolest. Ja san odgovorija da neman, iako san od mnogih bolesti puste dane u krevetu preliža, al da morsku bolest nisan jema, jer kod nas nema mora. Ondak sam pita jel se računa slatkovodna bolest, našta su oni mene pitali kakva je sad to boleština. Ja san se čudija da oni to ne znadedu, jer kod nas na kopnu jema puno judi ča imaju slatkovodnu bolest, ča će reći da ne pijedu vodu, nego samo vino i rakiju, jer jih od vode boli drob. Onda je Frane reka da i u njih jema takovih judi, ali nisu znali da je to boleština i da se tako zove.

Sad ja ne znan, ko je šempijast, mi gori na kopnu ili oni doli na moru jer ono ča je za nas bolest, u njih nije ništa, a ono što je kod njih zdravje, za to nisu ni znali da je opaka boleština. Ko će te Dalmatince razumit ...