OD "OSTALIH" SAD SMO POSTALI NESTALI: O čemu svedoči devastirano Jevrejsko groblje u Sarajevu?
Civilizovan odnos prema mrtvima je jedno od merila kojim se sudi o stepenu civilizovanosti društva. Moji su preci sahranjeni na starom Jevrejskom groblju u Sarajevu. Stanje u kojem se to groblje sada nalazi je više nego porazno. Devastirano groblje ne govori samo o brisanju tragova jedne porodice, nego i o uništavanju spomeničke kulture uopšte. Međutim, u ovom tekstu ću da se osvrnem na samo jedan aspekt uništavanja spomeničke kulture, na uništavanje Jevrejskog groblja.
Ja sam iz Sarajeva izbegla (ne od dobre volje) krajem leta 1992. godine. Uvek smo, moji roditelji i ja, sebe smatrali Jugoslavenima, ali smo takođe bili i članovi Jevrejske opštine. I upravo Jevrejska opština nam je 1992. godine omogućila da pobegnemo iz pakla u koje se Sarajevo u građanskom ratu pretvorilo. Zanimljivo je da su u tom ratu Jevreji najednom postali “povlašteni”, imali su ponešto hrane, lekova i mogućnost izlaska iz Sarajeva. Veza s Jevrejima značila je otvaranje kanala ka putu spasenja. Ali je istovremeno i ponekad izazivala zavisti. Razumljivo. Naša nova komšinica, tek pridošla iz bosanske provincije, na primer, ispratila nas je rečima da “mi Jevreji uvek imamo sreće”. Na žalost istorijski netačna činjenica. Međutim, ono što treba pomenuti je da je u to vreme u Sarajevu Jevrejska opština zajedno sa brojnim jevrejskim organizacijama pomagala ne samo Jevreje, nego i ostale. Ali to nije predmet ovog teksta.
Dakle, moja kompletna šira porodica napustila je Sarajevo 1992. i niko se tamo više nije vratio. Ja lično ne idem u Sarajevo ni u posetu, niti mislim da bih uskoro rado otišla. Sve je to još uvek za mene jako bolno i tužno.
Groblje Nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine (FOTO: Julian Nyča)
Moji roditelji su u međuvremenu umrli, a ja živim u Kembridžu u Velikoj Britaniji. Nedavno sam napisala memoare o periodu od deset godina, počevši sa 1992. godinom. Pošto mi je izdavač predložio da priložim i neke fotografije, na internetu sam potražila slike Sarajeva pre i u toku građanskog rata. Tražeći te slike naišla sam i na web stranicu Općine Centar Sarajevo posvećenu Jevrejskom groblju. Smrzla sam se. Tamo piše da je “u groblju oštećeno oko 95% nadgrobnika”. A 2004 godine UNESCO je, mislim, proglasio groblje Nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine. Zgrozila sam se. Ono što sam pročitala na toj stranici izvuklo je iz zaborava ono što zapravo i nije bilo zaboravljeno.
Ali prvo da citiram ono što sam, između ostalog, pročitala na toj web stranici:
”U Sarajevu je groblje nekoliko puta devastirano:
- godine 1967. oboreno je 15 spomenika;
- 24. novembra 1970. godine oštećeno je 16 grobova i razoreno 5 spomenika. U cilju izrade temelja za dalekovodni stup, također je uništeno 11 grobova, bez obavljene ekshumacije tijela. Tom prilikom je porušeno stablo topole koje je oštetilo 15 nadgrobnika i kameni zid kompleksa u dužini od 8-10 m. Oštećeno je ukupno 200 m zida;
- godine 1971. prevrnuto oko 100 nadgrobnika novijeg datuma;
- 21. novembra 1975. godine na parceli pokopne zadruge «Hevra Kadiša», oštećeno je oko 200 nadgrobnika;
- 13. februara 1983. također je zabilježena devastacija groblja;
- godine 1985. u kompleksu groblja je napravljeno improvizirano igralište kom prilikom je pomaknuto i oštećeno nekoliko nadgrobnika, oštećena kapela, slomljene klupe i dr.;
- godine 1987., usljed nestručne sječe stabala, bez saglasnosti službe zaštite, oštećeno je nekoliko nadgrobnika;
- u toku rata 1992 – 1995. godine, groblje se nalazilo na prvoj liniji borbenih djejstava. Tom prilikom su velike površine unutar kompleksa bile minirane. Istovremeno je tokom borbenih djejstava oštećen veliki broj nadgrobnika i spomenika koji su nastali kasnije. Također je u ratu oštećena grobna kapela, ulazna kapija i svi ostali dijelovi kompozicije;
- novembra 2000. godine izvršeno je rušenje nadgrobnika, kom prilikom je oboreno i oštećeno ukupno 36 nadgrobnih spomenika. ”
Ovo o čemu ću dalje da pišem je više emotivni osvrt, nego faktografija. Nisam proveravala podatke, jer mislim da je bitna opšta slika, da detalji, ma koliko bitni i indikativni, nisu neophodni u ovakvom tekstu. Taj posao prepuštam istoričarima. Ja govorim samo o onom što ja znam i čega se lično sećam. Sećanja vremenom blede, ali utisci ostaju. Ipak, ona duboko urezana sećanja ostaju, kako bolna tako i radosna. Dakle, da počnem od početka mog maglovitog sećanja u vezi sa Jevrejima i jevrejstvom u Sarajevu.
Mučilo me je što se o tome javno ne govori i što niko ne poduzima ništa (FOTO: Julian Nyča)
Moji su roditelji silno želeli da realizuju ”svetlu” budućnost koju im je komunizam obećavao u periodu nakon užasa koji su kao Jevreji pretrpeli u Drugom svetskom ratu. Spremno su prihvatili ideju bratstva i jedinstva. Ja sam rasla u tom okruženju i potpuno sam prihvatila Jugoslavenstvo kao vlastiti identitet. Pri tom sam živela u ubeđenju da u Jugoslaviji nema institucionalnog antisemitizma. Pojedinačnih slučajeva sam bila svesna i doživela ih lično. Međutim, mislim da sam se tešila uverenjem da predrasuda uvek ima i da će ih uvek biti. No, kad bolje razmislim vidim da sam živela u zabludi. U zabludi koja je verovatno bila potrebna za preživljavanje. Lakše je živeti u ubeđenju da je jako malo zla oko nas. Ja zapravo istinski verujem da je oko nas više dobra nego zla i da zlo konačno ne pobeđuje. Ali zlo je puno glasnije i vidljivije. Zato se lakše pamti.
Sasvim se dobro sećam 1967. godine, vremena rata između Izraela i Egipta, i sećam se da su ”istaknuti jevrejski pojedinci” morali javno da se izjasne na čijoj su strani. I to samo Jevreji. I sad vidim da je u isto to vreme stradalo i groblje. U to vreme o tome ništa nisam znala. Takođe se sećam porasta nacionalizma 70-ih godina, sećam se pojave ”maspoka” itd, te da je u Bosni registrovan upad ustaša u regionu Bugojna, ako se ne varam. Ponovo sad čitam na web stranici da je bilo vandalizma na Jevrejskom groblju 70-ih godina. Teško da je to slučajnost. Sećam se takođe da se u popisu stanovništva 1991. nije bilo moguće izjasniti kao Jugoslaven, a ni kao Jevrej. Jevreji i Jugoslaveni su tada klasifikovani kao ”ostali”. Tako smo ja i moja porodica nehtijući najednom postali ”ostali” u zemlji u kojoj smo se rodili i živeli. Ali ja sam to nekako potisla na periferiju svesti i nikad nisam obraćala pažnju na to. A trebalo je. To je ostalo duboko usađeno i pritajeno u mom sećanju.
Obilazak groblja nije bio u tradiciji moje porodice, pa nismo zapravo znali kako u kom trenutku staro Jevrejsko groblje izgleda. Pričalo se da je groblje u lošem stanju, ali sebe sam ubeđivala da je jedini problem u tome što je Jevrejska opština poklonila gradu veliku sinagogu u centru uz dogovor da će za uzvrat grad tj. pogrebno preduzeće ”Pokop” održavati groblje. A eto, ti nedefinisani ”oni” ne izvršavaju obećano, ne održavaju groblje kako treba. Sinagoga je, međutim, bila pretvorena u ”Radnički Univerzitet Đuro Đaković”, ustanovu u kojoj su se dešavale kulturne manifestacije. To mi se činilo razumnim i fer rešenjem. Dalje i dublje nisam htela ili nisam mogla da razmišljam.
Kasnih 80-ih godina, kad sam vodila jednog Izraelskog pesnika da poseti Jevrejsko groblje, sa užasom sam videla jezivu devastaciju, uključujući i razvaljenu kapelu na kojoj više nije bilo vrata, grafite po zidu i solidnu količinu ljudskih fekalija uz čeoni zid. E, to već nisam mogla lako da zanemarim. Ali opet sam samo bila ljuta na ”neodgovornost” nadležnih. Naravno, opet nisam htela ili mogla da vidim realnost. Previše je zastrašujuća bila i strašna. Ljutnju sam usmerila na gradske vlasti koje su neodgovorne, na preduzeće ”Pokop” koje nije izvršavalo svoju obavezu i na još par aktera prema kojima sam usmerila svoj narastajući revolt. Ali bila sam duboko ranjena. Teško je bilo nemoćno gledati zapušteno, uništeno groblje, koračati preko otpadaka na putu do grobova mojih Alberta, Nikole i Emilije, gledati momke koji igraju fudbal u najstarijem delu groblja (iz 16. veka) pretvorenom u fudbalsko igralište. Mučilo me je što se o tome javno ne govori i što niko ne poduzima ništa, uključujući mene kojoj su baba i dvojica deda tamo sahranjeni. Niko nije reagovao. Sramota! Ostao mi je gorak ukus u ustima, ali ”akciju” sam odgodila za bolja vremena. Bolja vremena nikad nisu došla. Došla su gora i to mnogo gora.
Sada 2021. godine sasvim otvorenih očiju čitam da je ”u groblju oštećeno oko 95% nadgrobnika” (FOTO: Julian Nyča)
I sad dok čitam šta piše na toj web stranici Općine Centar vidim te nimalo čudne podudarnosti. Vandalizam na groblju 1967., vandalizam 1970., 1971. i 1975. itd. Tačno je da o tim incidentima nije javno govoreno, kao što nikada nije javno rečeno ništa o ljudima koji su živeli oko groblja, a koji su se pri gradnji svojih kuća ”posluživali” “kamenjem” sa groblja. To smo znali iz priča pojedinaca i mislim da nismo sasvim u to verovali. Zapravo i jeste to prilično neverovatno. Isto tako smo i svaki antisemitski incident smatrali ispadom pojedinaca i time sebe tešili. A bilo je to mnogo više od ispada pojedinaca. Stavljali smo glavu u pesak sve dok nam taj pesak skoro nije došao glave.
Sada 2021. godine sasvim otvorenih očiju čitam da je ”u groblju oštećeno oko 95% nadgrobnika”. Teško je prihvatiti, ali sada je lakše poverovati. Prijatelj koji je lično bio na groblju kaže mi da su pojedini delovi groblja tako temeljito uništeni da nije moguće naći ni tragove grobova. A od kraja rata je prošlo mnogo godina. Nešto je popravljeno uz pomoć iz inostranstva. Navodno su Norvežani pomogli u uklanjanju mina, Nemci u saniranju klizišta. Kapela je restaurirana uz pomoć SAD, kažu. Ali prisustvo, na primer, moje porodice, naročito predaka, u životu te zemlje je ipak značajno minimizirano, postali smo i manje od ”ostalih”. Izgleda da smo namesto nekadašnjih ”ostalih” sad postali nestali. U Jevrejskoj opštini i dalje govore o suživotu i prijateljstvu među narodima, bratstvu i jedinstvu, ali činjenica da je Jevrejsko groblje u tako jezivom stanju, da je 95% spomenika nestalo ili oštećeno, po mom mišljenju, negira tu tezu. Održavanje spomenika, priznavanje i prepoznavanje različitih kultura i njihovog učešća u životu jedne sredine ipak je najubedljiviji i najvidljiviji dokaz poštovanja suživota. U periodu nakon građanskog rata u Bosni i Hercegovini mnogi su spomenici podignuti, mnogo džamija je sagrađeno, a groblje i dalje stoji devastirano. Dela govore glasnije od reči, kažu. U kakvom je stanju Jevrejsko groblje? Čak i ako zanemarimo sporadičnu pojavu kukastih krstova (što je veoma teško) ostaje pitanje o čemu devastirano Jevrejsko groblje svedoči?
* Jasna Levinger-Goy rođena je u Sarajevu. Diplomirala je Engleski jezik i književnost na Univerzitetu u Sarajevu, magistrirala Lingvistiku na Univerzitetu Georgetown, u Vašingtonu i doktorirala Lingvistiku na Univerzitetu u Zagrebu. Radila je univerzitetski nastavnik, prvo na Univerzitetu u Sarajevu, a kasnije i na Univerzitetu u Novom Sadu. U Velikoj Britaniji je bila lektor za srpskohrvatski jezik na SSEES, na University College London i tutor na kursu “Prevođenje” na Metropolitan University u Londonu. Objavila je niz članaka i prevoda na srpskohrvatski i engleski jezik. Danas živi i radi u Kembridžu.
Lupiga.Com
Naslovna fotografija: Julian Nyča
Cak i da je tvrdnja da su Beograd i Zagreb glede multietnicnosti raznolikije zajednice od Sarajeva( a nisu,nego jos homogenije),ostaje utisak o tvrdnji,koja je prilicno neodrziva.
Ni Zagreb ni Beograd nisu prezivjeli rat,koji jeste bio katalizator i sredstvo ogromnih iseljavanja,koja su se nastavil i kasnije,u cilju homogenizacije stanovnistva i zaokruzivanja etnickih teritorija.
Iz Zagreba i Beograda kretale su i ratne i sve druge retrogradne ideje ,koje su imale za cilj dovesti BiH u stanje u kojem se nalazi.Pri tome,naravno,ne treba zaboraviti da je i treca strana cas igrala za multietnicnu Bosnu,cas za teritorij koji bi bio isti kao i ona druga dva.
I,da,i ja od Hrasnog do Skenderije i sve do Carsije ne sretnem nikog koga sam poznavala prije rata: i to je usud svih nas.I posljedica,naravno,svih ovih dogadjanja i iznosenja cinjenica,kakve su iznijeli i Grebo i Zivanovic i svaki drugi Sarajlija