KADA JE NEW YORK TIMES IZAŠAO IZ ORMARA: Kako je Amerika pobijedila 'homoseksualni problem'!
(SCREENSHOT: storystrategies.net)
Ako ste rođeni posle 1970. godine, mislim da je za vas praktično nemoguće da zamislite kako je izgledalo u januaru 1971. otvoriti The New York Times Magazine u nedelju ujutru, i pročitati "Šta znači biti homoseksualac", duboko ličan i sjajno napisan članak u odbranu homoseksualnosti. Ništa slično do tada nije objavljeno u novinama poput Timesa. Bio sam na trećoj godini studija u Njujorku kada se pojavio ovaj članak pisca i novinara Merla Milera, i verovatno sam kupio nedeljni Times na kiosku u subotu uveče. Ali siguran sam da svoje oduševljenje člankom nisam podelio ni sa jednim kolegom sa fakulteta u nedelju ujutru.
Bio sam svestan da me privlače dečaci tokom čitavog puberteta, pa čak i ranije, ali oduvek sam mislio da je to samo "faza" – jer su nas tada tako učili, da bi nas poštedeli brige da smo možda oboleli od nečeg što bi nas osudilo na "permanentni crnački status među ljudima", kako je Džozef Epštajn to osetljivo sročio u časopisu Harper’s, nedugo pre nego što je Miler odgovorio na Epštajnov članak.
Merlle Miller - novinar koji je pisao povijest (FOTO: elisarolle.com)
Šest meseci pre izlaska Milerovog članka, pomahnitali pubertetski hormoni konačno su se spojili sa zgodnom prilikom i doveli do mog prvog zrelog homoseksualnog iskustva. To se desilo u Avinjonu, dok sam vozio Lajonela i Dajanu Triling po jugu Francuske. (Kao pravi njujorški intelektualci, nikad nisu naučili da voze.) Jedne noći, kada su veliki kritičar i njegova žena posle večere otišli na spavanje, odvezao sam se do avinjonskog gradskog trga, gde su se stotine mladih ljudi motale oko desetina muzičara, glumaca i raznih uličnih izvođača. Tačno sam znao zašto sam tu, i vrlo brzo sam ugledao jednog mladog Francuza, koji je izgledao spremno da me izleči od radoznalosti. Ali pošto nikad ranije nisam uradio ništa slično, tom mladiću i meni trebalo je četrdeset pet minuta igranja žmurki dok konačno nismo rekli "bonsoir". Zatim sam odmah pristao da nas odvezem do njegovog stana. U kolima sam saznao da drži prodavnicu ploča, zajedno sa svojim ljubavnikom, koji je bio na odmoru u Maroku.
VIDEO PRILOG S GAY PROSVJEDA PRED KATEDRALOM: Pogledajte kako izgledaju lica ljubavi i mržnje!
Bila su to dva najuzbudljivija sata u mom životu. Međutim, kada sam konačno izašao iz njegovog stana, prva pomisao mi je bila, "Eto, konačno sam to izbacio iz sebe. Sada mogu da se vratim na devojke!"
(SCREENSHOT: lifo.gr)
Dve nedelje kasnije, kad sam se vratio u London, gde sam ostao do kraja leta, pokupio sam nekog groznog čoveka u parku i preživeo potpuno odvratno iskustvo. To je dovelo do devetomesečne apstinencije. U tom periodu pojavio se Milerov članak, koji je bio kao dar s neba. Iako sam do tada verovatno sebe smatrao biseksualcem, još uvek nisam znao na kojoj ću strani velike seksualne podele na kraju završiti.
Kao i svako drugi u mojoj situaciji 1971. godine, znao sam šta će se dogoditi ako se ikada javno deklarišem kao homoseksualac. Kao što je Miler napisao u zaključku članka, pritajeno homoseksualni lekari i psihijatri rekli su mu da bi za njih "izlazak iz ormana" značio da će ostati bez pacijenata; "advokati su napisali da bi ostali bez klijenata; pisci bi izgubili čitaoce; jedan producent ne bi mogao da sakupi novac za svoj naredni mjuzikl".
Alen Ginsberg, američki pjesnik koji se među prvima javno deklarirao kao gay osoba (FOTO: differentscene.co.uk)
Ja sam odrastao pedesetih i šezdesetih, kada su praktično jedini javni homoseksualci u Americi bili Džejms Boldvin, Alen Ginzberg, Gor Vidal i (biseksualac) Pol Gudman. Nije bilo gejeva na televiziji (ako ne računate Pola Linda i Liberačija), nijedan političar se nije zalagao za gej prava (a kamoli priznao da je gej), i nije bilo reportaža koje nisu delile ton zloglasnog članka sa naslovnice New York Timesa iz 1963. sa naslovom: "Porast homoseksualizma u gradu izaziva veliku zabrinutost". Članak je preneo da "prisustvo [na Menhetnu] verovatno najbrojnije homoseksualne populacije na svetu i njena sve veća otvorenost… postaje izvor rastuće zabrinutosti psihijatara, verskih poglavara i policije." Ova priča – objavljena u bastionu američkog liberalizma – informisala nas je da "staru ideju, koju neumorno zastupaju homoseksualci, kako je homoseksualizam urođena, neizlečiva bolest, opovrgla je savremena psihijatrija, po mišljenju mnogih stručnjaka. Homoseksualizam se može i sprečiti i izlečiti, kažu ovi stručnjaci."
Godine 1970, prvi put su tri kandidata iz Njujorka u predizbornoj kampanji za senat prihvatila predloge za ustavna prava gejeva, kao i za ukidanje antisodomijskog zakona prema kojem je homoseksualno vođenje ljubavi bilo krivično delo. Međutim, čak je i 1978. Džef Grinfild – nekadašnji pisac govora Roberta Kenedija – napisao cri de coeur u vrlo liberalnom Village Voiceu, pod naslovom "Da li se prava gejeva razlikuju od svih ostalih prava?" Grinfild je žestoko istupio protiv predloga zakona gradske vlade Njujorka za zabranu diskriminacije na poslu na osnovu seksualne orijentacije – koji neće biti usvojen, zbog vatrenog protivljenja katoličke crkve, do 1986. godine. Grinfild je napisao, "Nije kršenje osnovnih ljudskih prava kada vam se ne odobri unapređenje zbog vaših partnera", a borbu za antidiskriminacijski zakon za gejeve nazvao je "skretanjem sa puta zalaganja za političku i socijalnu pravdu". To je, naravno, bilo sasvim suprotno od istine.
Počeci pokreta za prava gay osoba u Americi: Christopher Street Liberation Day, New York City, 28. jun 1970. godine (FOTO: towleroad.com)
Niko se nije bojao homoseksualnosti više od Džozefa Epštajna. Na kraju svog članka, on piše: "Shvatam da sam potpuno nesposoban da se sa tim pomirim." Zgražavao se nad "brutalno jednostavnom činjenicom da dva čoveka vode ljubav". I zaključio je da ga ništa što bi njegovi sinovi mogli da urade "ne bi više rastužilo nego kad bi neki od njih postao homoseksualac". Iako Epštajn to nije rekao, jasan je zaključak da bi ga čak i sin ubica rastužio manje nego sin gej. Epštajn je bio tipičan primer onoga što je psihijatar Džordž Vajnberg identifikovao kao "homoseksualni problem" u svojoj inovativnoj knjizi iz 1972. godine, Društvo i zdrav homoseksualac. Vajnber je napisao da je to "problem osude jednog varijeteta ljudske vrste". Neobično je bilo koliko će se brzo psihijatrijska branša prihvatiti Vajnbergov prosvećeni stav – manje od dve godine nakon objavljivanja knjige. To je bilo mnogo brže nego što su Miler i skoro svi ostali smatrali mogućim.
Petnaestog decembra 1973. godine, Američko udruženje psihijatara (APA) objavilo je da je donelo jednoglasnu odluku da izbriše homoseksualnost sa spiska pshihijatrijskih poremećaja. Ova vest dospela je na naslovne stranice New York Timesa i novina širom zemlje. Ovo je bilo iznenađenje čak i za mnoge gej aktiviste. Do sredine šezdesetih, mnogi od njih su automatski pretpostavljali da je homoseksualnost mentalna bolest.
Ja sam imao 23 godine kad je APA objavila svoju odluku. Četiri decenije kasnije, i dalje ovaj trenutak pamtim kao oslobađajući. Možda više nego bilo šta drugo, ovim činom je APA omogućila mojoj generaciji – i svim narednim generacijama – da stekne pozitivnu sliku o sebi koja se toliko razlikovala od one koju je imala većina gejeva pre sedamdesetih. Za neke, transformacija je došla čak i ranije – sa Stounvolskom pobunom 1969.
(FOTO: newyorkhistoryblog)
"Gay power!" uzviknuo je Alen Ginzberg narednog dana posle nemira. U baru Stounvol in, otkrio je: "momci su tamo bili toliko lepi – izgubili su onaj ranjeni izgled koji je imao svaki peško pre deset godina". Miler je primetio istu stvar kod mlađe generacije do 1971: "Nisam siguran da je ovo još uvek prava revolucija", napisao je, "ali desila se pobuna, i za hiljade mladih homoseksualaca, i neke ne tako mlade, tiho očajavanje je završeno. Oni nisu ni tihi ni očajni."
Veselje i divlja raspuštenost kojima smo se mi iz prve generacije oslobođenih gejeva predali, naglo su nestali u julu 1981. godine, kada je u New York Timesu objavljen dolazak čudne i neobično otporne nove bolesti – još uvek neidentifikovane – čije su žrtve bili uglavnom mladi gej muškarci. Više od deset godina živeli smo sa osećanjem užasa, pre nego što su pronađeni lekovi koji će uspeti makar da obuzdaju ovu bolest kod većine njenih američkih žrtava. Epidemija side desetkovaće moju generaciju, usmrtivši mnogo njenih najkreativnijih pripadnika pre nego što napune četrdesetu. Računam da je polovina nas umrla u Njujorku i Los Anđelesu, a možda čak i više od polovine u San Francisku. Situaciju je dodatno pogoršao predsednik Ronald Regan, koji je došao na vlast iste godine kad je epidemija otkrivena – ali nije ni izustio reč "sida" do sedme godine svog mandata.
(FOTO: blog.unikom)
Međutim, uprkos traumi, ova odvratna bolest imaće i mnoge pozitivne efekte. Većina profesionalaca (uključujući i mene) još uvek nije izašla iz ormana do kraja sedamdesetih, zbog trajnog straha od toga šta bi nas moglo snaći na poslu. Radio sam u New York Timesu čitavih sedamdesetih. U to vreme, glavni urednik bio je poznat kao homofob. A. M. Rozental, koji je bio odgovorni, a kasnije glavni urednik lista, odbio je da postavi Voltera Klemonsa za dnevnog književnog kritičara, pošto mu je njegov kolega, Kristofer Liman-Haupt, rekao da je Klemons gej. A reč gej mogla je da se pojavi samo pod navodnicima tokom Rozentalove vladavine.
Godinu dana pre nego što je epidemija side otkrivena, još uvek nije bilo nijednog otvoreno gej reportera ili urednika u redakciji. Tek je nakon side svima postalo jasno da ima gejeva u svakoj profesiji i svakoj delatnosti – od glumca Roka Hadsona do ozloglašenog lovca na komuniste Roja Kona. Na vrhuncu epidemije, New York Times je prošao kroz dramatičnu promenu stava prema svojim gej saradnicima, i gej temama. To se dogodilo kada je Maks Frankel nasledio A. M. Rozentala na poziciji glavnog urednika 1986. Praktično odmah, Frankel je svojim gej kolegama stavio do znanja da "bilo da žele da budu otvoreno gej, ili hoće da budu opušteni, ali ne tako otvoreno gej, ili žele da budu potajno gej, to je njihova stvar, a ne moja". Istovremeno, značajno je proširio izveštavanje o gej temama.
(SCREENSHOT: cardozo.yu.edu)
Dok ispisujem ove reči, vesti o odluci troje sudija federalnog apelacionog suda u San Francisku šire se internetom. Doneta je većinska odluka da je Predlog 8, koji zabranjuje istopolne brakove u Kaliforniji, neustavan, jer ne služi ničemu osim da "umanji status i ljudsko dostojanstvo" gejeva. Ne znam da li će Vrhovni sud potvrditi kalifornijsku odluku koja se zalaže za jednakost brakova, ili ćemo morati da čekamo još dvadeset godina pre nego što se sasvim osnovno pravo na sklapanje braka proširi na gejeve i lezbejke u čitavoj državi. Ali znam jednu stvar: proteklih četrdeset godina bile su najbolji period za gejeve od Aristotelove ere.
Charles Kaiser, NYRBlog
Preveo Ivica Pavlović
Lupiga.Com via www.pescanik.net
Mislim da će psihijatri prvo tebe, pacijentu jedan poremećeni, proglasiti nenormalnim, i to odmah čim im se javiš. Preporučujem da to odmah napraviš.