Pred sam Drugi svjetski rat Albert Camus napisao je kratko crticu o novinarstvu, analizirajući kako zadržati medijsku slobodu. Njegov tekst cenzuriran je i ostao zagubljen pune 73 godine, sve do prošle godine, kada ga je pronašao pariški Le Monde i objavio na naslovnici. O njemu u Hrvatskoj nije napisano ni slovo, iako je tekst do današnjeg dana potpuno zadržao svoju aktualnost. Što savjetuje Camus pročitajte iz Pera Politikne kolumnistice Zorane Šuvaković, a saznat ćete zašto i danas Francuzi najviše vjeruju crno-bijelom tjedniku. Naime, znaju da on nikome ništa ne duguje

Tek pre dva dana, 73 godine pošto je napisan, objavljen je u pariskom „Mondu“ zagubljeni manifest Albera Kamija o slobodi štampe i integritetu novinara. Pronađen je u Nacionalnom arhivu u Eks en Provansu, zahvaljujući jednoj novinarki pariskog „Monda“, koja ga je iskopala iz crne rupe, da bi, kao savršeno aktuelan danas, bio objavljen na naslovnoj strani uglednog francuskog dnevnika. U vreme kad je pisan (novembar 1939) Francuskom je vladao strah od nemačke invazije, a politička i novinarska elita se spremala za besramnu predaju Trećem rajhu. Kami je tekst napisao za „Soar republiken“, list koji je izlazio u Alžiru, gde je pisac „Stranca“ bio jedan od urednika.

Cenzura je tada vladala Francuskom i tekst nikada nije objavljen, što je i logično jer je ovaj neveliki pledoaje, u stvari, odbrana prava na slobodu mišljenja u konfliktnim vremenima. Još više od toga, Alber Kami poziva svakog pojedinca da se izdigne iz kolektivnog stanja svesti i da u datim okolnostima sam sebi stvori sopstvenu slobodu. Kako se to postiže?

„Jedna od važnih zapovesti novinarske profesije je da se nikada ne pada u beskorisno jadikovanje nad stanjem stvari koje ne mogu da se promene. Nije pitanje u današnjoj (ondašnjoj, pre 73 godina, prim. nov.) Francuskoj kako očuvati slobodu štampe. Naprotiv, novinar bi morao da pronađe način kako da se, pred potiskivanjem tih sloboda, održi slobodan.“

Albert Camus (FOTO: JulieInJapan)

To bi morala biti pojedinačna, individualna a ne kolektivna bitka, insistira autor „Mita o Sizifu“. Kami, majstor filozofije apsurda, ipak daje recept kako da se ovaj Sizifov posao učini smislenim čak i u jako ograničavajućim okolnostima:

Po Kamiju četiri tačke moraju da obavezuju nezavisnog novinara kako „pred ratnim huškačkim okolnostima“ ne bi izgubio svoju slobodu.

1.Lucidnost– Zato što to podrazumeva „otpornost prema mehanizmima mržnje, osvetoljubivosti i fatalističkog mita“.Po ovom Kamijevom ranom radu, „novinar u 1939. ne očajava, već se bori za ono u šta veruje i traži način da njegovo individualno delanje bar malo utiče na razvoj događaja“.Zbog toga ne objavljuje ništa što bi moglo da podstakne mržnju ili očajanje.

2.Otpor – „Pred rastućim morem gluposti, neophodno je da novinar aktivira otpor i izvesnu neposlušnost“, savetuje Kami. Ni svi pritisci ovog sveta, nastavlja u pledoajeu o novinarstvu, ne mogu jednog iole čistog novinara da nateraju da prihvati nepoštenje.

Lako je, kaže francuski pisac koji je u 46. godini poginuo u saobraćajnoj nesreći, prepoznati autentičnu informaciju. „Ako ne može da kaže sve što misli, bar ne mora da kaže ono što ne misli, ili ono u čiju istinitost ne veruje“.Pisac pridaje najveću pažnju ovoj „negativnoj novinarskoj slobodi“. Jer ona pojedincu koji se bavi novinarstvom dozvoljava da „bar odbije, ono na šta ga nijedna vlast ne može naterati, da prihvati da služi lažima“.

3.Ironija –Neophodna: ona je„nezamenljivo oružje protiv moćnika. Upotpunjava nepokornost tako što omogućava da se odbije ono što je lažno, i često da se ubedljivije iskaže ono što je istinito“.

4.Upornost –Da bi se sva tri prethodna (zlatna) pravila sprovela, neophodno je biti uporan, kako bi se otklonile prepreke koje najviše ometaju posao: tvrdokorne budalaštine, organizovana bezvoljnost, agresivni prodor svakakvih gluposti“.

Francuze je zapanjila aktuelnost Kamijevog teksta. Francuska nije u ratu i zvanično nema cenzuru, kao ni većina evropskih zemalja danas, ali vlast nije izmenila svoj monarhistički odnos pred medijima, niti je nestala promiskuitetna veza između političke, korporativne i medijske klase.

Tada,pre 73 godine,Kami je ocenio da najhrabrije i najistinitije tekstove objavljuje mali nezavisni list od četiri stranice, bez fotografija i bez ijedne reklame „Okovani patak“ („Kanar enšene“,osnovan pred Prvi svetski rat).I danas, marta 2012,dva meseca pred francuske predsedničke izbore, pored onoliko blogova, tvitera, fejsbuka, televizijskih kanala, poruka, medijskih pravila, tačno određene, podjednake minutaže za svakog kandidata, stvari stoje kao u vreme ranog Kamija pred Drugi svetski rat. Ako pitate Francuze, većina će vam reći da je „Okovani patak“ jedini medij kome veruju i za koji znaju da „nikome ništa ne duguje“.

Pre nekoliko meseci razgovarala sam s jednim urednikom „Okovanog patka“ u njihovoj redakciji (zgrada, ime i celokupna oprema je u vlasništvu svih novinara) u centru Pariza i pitala ga kako to da Francuzi koji žive u razvijenoj demokratiji, po svim anketama, najviše poverenja imaju u crno-beli satirični nedeljnik bez nagih žena i bez ikakve internetske prezentacije. Odgovorio mi je skoro doslovce istim receptom –onako kako je Kami propisao u predratno vreme pre sedam decenija.

„Izvori nam veruju jer znaju da nismo povezani ni s kim ni s milijarderima, ni sa političarima, ni sa finansijskim centrima moći. Svoji smo na svome, cilj nam je razotkrivanje veza i borba za drugačiju Francusku. „Patak“ se prodaje u 700 hiljada primeraka, i živimo s pristojnim platama isključivo od prodaje…”

A humor, to je kao po receptu Kamija, ozbiljna stvar, jer „ništa ne može tako da vas nasmeje kao istina“ . Da su naše informacije neistinite, mi ne bi smo mogli da preživimo, dodaje urednik lista, čiji je tiraž porastao za 30 odsto otkako su otkrili nekoliko istinitih afera povezanih sa Sarkozijem i vladom.

U Srbiji, kao i u Francuskoj izbori su u maju. Medijska okupacija je počela pre dolaska proleća. Kamijevski monarhistički odnos prema „sredstvima oglašavanja“ je u punom cvatu. Gotovo da nema jačeg političara koji sa sobom na put ne vodi svoju televiziju i svog izabranog novinara. Bira se po poslušničkom redu. Informiše se ono što svaki od njih želi da čuje o sebi. „Miljacka“se peva na sav glas u Briselu, a taj narodni melos prija uhu televizijskih gledalaca. Golotinje ima koliko god hoćeš. Ova je raskinula, ova se pomirila, ova je koketovala, ova je ugradila najveće silikone u Srbiji. Zelena kafa je ponovo na tržištu, nema veze što je komisija utvrdila da šteti srcu. Ko da poveruje toj,a ne nekoj drugoj komisiji. Važno je telo, biračko i svako drugo. Nemamo „Okovanog patka“, imamo gole patke.

I globalna kriza nam je dobro došla. Britanci kupuju vodene topove i suzavac da bi se branili od demonstranata koji bi mogli da okupiraju i razruše gradove pred Olimpijadu, baš kao što se to desilo prošlog leta. Pokret „Okupatora“sprema se za prolećnu eksploziju. Pukotine se naziru u mnogim koalicijama ili, što bi rekao Kami, u promiskuitetnim vezama između bankarske, političke i medijske klase. Valjda će nešto od tog prolećnog evropskog vihora zazviždati i kroz naše razvaline. Ako već ne može kolektivno da se okupira proleće ili Volstrit, krajnje je vreme da se čuje aktuelni Kami. Da pojedinac i pojedinci shvate da ih niko ne može naterati da iznose neistine. Jer posle izbora će na sve moći da nas nateraju a mi njih ni na šta.

Lupiga.Com via Politika