Zapaljeni Beograd i pobunjena unutrašnjost Srbije, koji su ustali zbog razotkrivanja laži državnog vrha, opasno ugroženi virusom covid-19, nemaju vremena za podsećanje na srebrenički genocid u kojem su finansijski i moralno učestvovali i čije su kreatore i realizatore plaćali iz državnog proračuna, skrivali zbog patriotskog i neupitnog saučesništva u najvećem zločinu u Evropi nakon Drugog svetskog rata. Podsetiće se ovih dana opskurni portali, slavljenjem zločinaca u ime naroda, kao što se sinoć na protestima u Beogradu setila grupa mladih na skupštinskim stepenicama pa skandirala Ratku Mladiću i uzvikivala „Srebrenica nije genocid“.

Istog dana oglasile su se "Žene u crnom", koje su, uz podršku Autonomnog ženskog centra, Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, Dah teatra i Škarta, u centru Beograda organizovali još jedno protestno stajanje u crnini i ćutanju.

Žene u crnom danas u Beogradu (FOTO: Danas)

Ove mirovne grupe konstatuju da je u Srbiji na delu kontinuitet negiranja genocida i na nivou države i društva, te da je “sramna i porazna činjenica da ni država ni društvo u Srbiji nisu priznali, niti se distancirali od počinjenog genocida”. Zahtevaju od državnih institucija da Srbija “prizna genocid u Srebrenici, prvenstveno kao poštovanje dostojanstva žrtava, a ne samo kao jedan od preduslova na putu Srbije ka pristupanju Evropskoj uniji”. Smatraju neophodnim i to da predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić i svi drugi predstavnici države „prestanu sa negiranjem genocida i svih drugih ratnih zločina u BiH i šire”. 

Tako govore i pišu nevladine organizacije, odavno već žigosane kao antisrpske i špijunske. 

Genocidna nevinost

Profesionalni nedeljnici, kakvi su Vreme i NIN, propustili su da podsete na godišnjicu genocida, a dnevnik Danas je, kako kaže urednik posebnih izdanja u tim novinama, Dragan Stošić, pripremio neku vrstu dodatka u vikend dvobroju koji izlazi 11. jula. Na Dan sećanja na žrtve genocida u Srebrenici za Danas govore Ivica Đikić, autor dokumentarnog romana „Beara“, Ćamil Duraković, nekadašnji gradonačelnik Srebrenice, a pišu kolumnista Dragan Bursać, suosnivačica Danasa Vesna Ninković i drugi. Više tekstova u kojima govore žrtve objavio je portal Remarker (osnivač je Inicijativa mladih za ljudska prava), a portal XXZ najavio je komentare. 

Negiranje genocida u Srebrenici u Srbiji je uobičajeno i pitanje dobrog odgoja zapuštenih adolescenata i patriotskog dokazivanja nacionalista koljačke i slične provenijencije. Možda ga se sećaju učesnici, možda čak i Aleksandar Vučić, dok smišlja nove laži o kontekstu vlastite skupštinske tirade samo koji dan nakon masovnih ubistava i progona: “Pa vi bombardujte, ubijte jednog Srbina, mi ćemo stotinu Muslimana, pa da vidimo sme li međunarodna zajednica ili bilo ko drugi da udari na srpske položaje, može li se tako ponašati sa srpskim narodom”. Usledilo je bombardovanje položaja Vojske Republike Srpske, pa vezivanje i zarobljavanje pripadnika mirovne misije. 

I sa skupštinskih stepenica se poručivala da u Srebrenici nije bilo genocida (FOTO: HINA/EPA Andrej Čukić)

Davno bilo, baš kao i nesvakidašnja presuda Međunarodnog suda pravde u Hagu, po kojoj je Srbija proglašena odgovornom za kršenje Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida (2007. godine), po tužbi Bosne i Hercegovine. Kriva je za kršenje Konvencije ”tako što je propustila da preduzme sve mere koje je imala na raspolaganju da spreči genocid u Srebrenici". Dovoljno da nacionalistički dušebrižnici ustvrde kako je Srbija nevina. 

Zverstva i sporadične kazne

Nije počinila genocid, iako je jasno i iz presuda Haškog tribunala da je učestvovala u gotovo svim zločinima, najpre ostavivši (tobožnja JNA) 300 tenkova, 800 transportera, 800 artiljerijskih oruđa; potom stvaranjem i potpunim opremanjem navodnih paravojski „Škorpiona“, „Belih orlova“, „Osvetnika“, zapravo državnih fondacija za nekažnjeno ubijanje i progon nesrba. Raspoređivanjem i plaćanjem oficira Vojske Jugoslavije, preko 30. Kadrovskog centra. Na mestima masovnih ubistava civila i zarobljenika tokom srebreničkog genocida pronađene su čaure proizvedene u Srbiji.

Država nije kažnjena za kršenje Konvencije o genocidu, ni za skrivanje Radovana Karadžića i Ratka Mladića. Neke izvršioce kažnjavala je kad je morala, sve zarad pravosudnog šminkanja mrtvaca, pritiska regionalnih ili evropskih partnera. U svakom slučaju pod prinudom, kalkulantski, uz manijakalna nastojanja da se optuženi proglase za solo igrače, ili nekakvu skupinu odmetnika koja nema veze sa državom. A takvih nije bilo.

Zbog video snimka zločina, emitovanog i na državnoj televiziji, do kojeg je došla Nataša Kandić, osnivačica Fonda za humanitarno pravo, pripadnici zločinačke jedinice srbijanskog MUP-a „Škorpioni“, Slobodan Medić, Branislav Medić, Pero Petrašević i Aleksandar Medić osuđeni su na ukupno 53 godine zatvora. Oni su ubili petoricu žitelja Srebrenice, a mučni, neverovatni snimci iživljavanja prvi i jedini put uzdrmali su srbijansku javnost. Na nekoliko dana. 

Državno-advokatska opstrukcija

U februaru 2016. godine Viši sud u Beogradu osudilo je Branka Gojkovića na deset godina zatvora. Gojković je priznao da je bio u grupi pripadnika zloglasnog Desetog diverzantskog odreda vojnika koja je u julu 1995. godine streljala više od 800 civila na vojnoj farmi u Branjevu. Presuda je izrečena nakon njegove nagodbe sa Tužilaštvom. 

Masovna grobnica ubijenih civila kraj sela Pilica (FOTO: HINA/EPA/Odd Andersen)

Pred Većem za ratne zločine Višeg suda u Beogradu duže od dve godine, uz vidljivu opstrukciju (neki posmatrači procesa govore da je reč o objektivnim razlozima), u toku je proces pripadnicima Centra za obuku Specijalne brigade MUP RS Jahorina, optuženima za ubistvo 1.313 civila u hangaru poljoprivredne zadruge, u selu Kravica kod Srebrenice. Okrivljeni se brane sa slobode, suđenje prate i članovi porodica ubijenih Bošnjaka. Razlog za prvu dugotrajnu opstrukciju, odnosno prekid suđenja, bio je to što Srbija punih 17 meseci nije imenovala glavnog tužioca za ratne zločine. Državno-advokatska opstrukcija, dakle, a potom su usledila izostajanja optuženih i branilaca; jedni su bili anksiozni, drugi depresivni, sve u svemu, kraj procesa se ne naslućuje.

Na dosadašnjim ročištima optuženi su negirali krivicu. Tokom ispitivanja izgovarali su opširno nevažne priče, ali su saslušana i dva zaštićena svedoka, čije je svedočenje zasad pod embargom.

Četničke pesme i smrt nevinih

Kako je navedeno u optužnici, Nedeljko Milidragović, komandir voda, naredio je okrivljenima Milivoju Batinici, Aleksandru Dačeviću, Bori Miletiću, Jovanu Petroviću, Dragomiru Paroviću, Aleksi Golijaninu i Vidosavu Vasiću, pripadnicima prve čete Centra Jahorina, da streljaju civile koji su bili zatvoreni u hangaru zemljoradničke zadruge u selu Kravica. Oni su se rasporedili oko hangara i ubijali ljude u hangaru rafalima automatskog oružja i bombama koje su ubacivali u otvore. 

“Okrivljeni su, po naređenju Milidragovića, izvršili ubistvo oko stotinu preživelih civila, među kojima je bilo i ranjenih lica, tako što su ih, najpre, Milidragović i Golijanin pozivali da izađu na betonski plato ispred hangara, obećavajući da im se ništa loše neće desiti, pa pošto su ovi to i učinili, primorali ih, pod pretnjom smrću, da pevaju četničke pesme, nakon čega je Milidragović naredio prisutnim pripadnicima 1.čete Centra Jahorina, među kojima Golijaninu, Batinici, Dačeviću, Miletiću, Petroviću, Paroviću i Vasiću da formiraju streljački stroj i zajedno s njim streljaju tu grupu civila, što su oni svi zajedno i učinili, rafalnim pucanjem iz puškomitraljeza i automatskih pušaka, a potom iz neposredne blizine Milidragović pucajući pojedinačnim hicima iz pištolja marke ‘CZ’, Golijanin iz ‘škorpiona’, te Batinica i Petrović iz automatskih pušaka ubili one koji su davali znake života…”, zabeleženo je u sudskom spisu.

Još malo o neljudima

Ubijanje je trajalo čitav dan, a posmrtni ostaci žrtava ekshumirani su na lokalitetima Glogova, Ravnice, Zeleni Jadar, Zalazje, Pusmulići, Blječeva i Budak. Članovi porodica ubijenih duboko i teško su poniženi monstruoznim predstavama koje pre svakog pretresa u sudnici pravi ratni zločinac Vojislav Šešelj - uz sve zločine i autor trotomne kupusare pod naslovom “U Srebrenici nije bilo genocida”. On provocira ljude koji dolaze iz BiH, a ponudu sudske straže da ih premesti na galeriju, oni su odbili, rekavši da niko ne može da ih zastraši i spreči da saznaju istinu o sudbini svojih najbližih. 

Nema sumnje da će država nastaviti opstrukciju, budući da je, u neku ruku, i talac optuženih. I oni, naime, mogu da je tuže za kršenje jedne konvencije - o izbeglicama. 

Dvojica najvećih srpskih heroja (FOTO: HINA/Epa/stringer)

Dolazimo do nesvakidašnjeg paradoksa, učešće Srbije u ratu u BiH može se lako dokazati, kao što je to učinio Fond za humanitarno pravo izradom dosjea pod naslovom „Prisilna mobilizacija izbeglica“ - u slučajevima optuženih koji su pobegli od rata u Srbiju. Po direktnoj naredbi Slobodana Miloševića izbeglice su te 1995. godine hapšene i vraćane u Bosnu. Optuženi navode i to da su, kao dezerteri, u Centru za obuku Jahorina, bili izloženi vređanju i zlostavljanju. 

Prošlo je četvrt veka od srebreničkog genocida; u Srbiji, državi saučesnici, milioni saučesnika ćute, retki časni ljudi se oglašavaju, kao da donkihotovski brinu o savesti neizlečivo bolesnog društva i dolazećih generacija za koje, možda, ima šanse. Odlaze put Srebrenice, da se poklone žrtvama, pripadnice i pripadnici nevladinih organizacija. Pored puta, iz dvorišta nekih uzoritih srpskih domaćina, čuće neljudske krike narodnjaka i zaurlavanje poznatog stiha “Ubićemo, zaklaćemo, ko sa nama neće!”. Iz dvorišta će da kulja dim - komšije Bošnjaka, tradicionalno neljudski, slave Dan sećanja na žrtve genocida, okrećući prasiće na ražnjevima. Prijatno.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: HINA/EPA/Jasmin Brutus