Nada (1)

Ljudi su izlazili iz sale, a on je i dalje sedeo i gledao u prazno, u daljinu, mučivši se da shvati. Slike stvarnosti su se neprijatno preklapale kao u ružnim snovima, i to ga je slabašno tešilo dajući mogućnost da se ovo ne dešava: osuđen na život. Ali zar postoji i takva kazna?

Osuđen na život, oslobođen, pušten da ode kud hoće i radi šta zaželi sa svojim životom ... ne, to ne može biti. Zar su gluvi? Ludi, šta već? Sve je priznao, svaki je atentat do detalja opisao; kriv je! I ostali su sve priznali, nema više te priče, sve je izbilo na svetlost dana ... nije mu nikako polazilo za rukom da dođe k sebi. A ljudi su mirno napuštali sudnicu, žureći svojim kućama, sledeći svoje ciljeve, živeći svoje živote.

Zar sada treba ustati sa osuđeničke klupe i pridružiti se tom krdu, najnormalnije, najprirodnije ... poći nekuda? On nema kuda da krene niti kome da se vrati; u momentu kada postaješ profesionalac ti shvataš da će jednom doći kraj i da ćeš biti zbrisan jednako kao tvoje žrtve, kao bilo koja od njih, ukloniće te zato što znaš ovo ili ono, ili će jednostavno čitava igra biti otkrivena i sve će pasti u nepovrat - sa tom mišlju budiš se svakog dana, sa tom mišlju doručkuješ, sa tom mišlju se smešiš prodavačici novina i maziš susedovu mačku, sa tom mišlju uveče navlačiš taman kaput i krećeš u neizvesnu noć noseći tuđu smrt u džepu; jedna teška, stalno prisutna i bezkompromisna misao.

Zato se on smrti ne boji, odavno. Sada mu se javlja ideja o tome da su klovnovi to znali, sve vreme su znali, pročitali su ga ... i doneli  presudu. Kaznu. A smrt ... smrt je njemu, opet je to pomislio, kao dragi stari poznanik, doduše poznanik kojeg uvek u tuđoj kući zatiče ... Smrt je njemu sada i više od toga, prijatelj, hitno i nužno potreban u nesreći koja ga je zadesila.

Prisećao se utopijskih misili o tome za šta prijatelji po definiciji služe i to mu se činilo kao jedino razumno rešenje: potražiti prijatelja. Upravo tog prijatelja. Jedinog njegovog.

Jedan od čuvara koji je poslednji izlazio iz prostorije prišao je osuđeniku i tiho spustio pištolj na njegovu klupu. Nesvesni ali upitni pogled usmerio se odsutno u njega. "Za slučaj da poželite da priložite žalbu na presudu." - nekim nesnosnim, mirnim, mirnim i baš zbog toga nesnosnim tonom reče čuvar, pa i on izađe vani. Onaj isti pogled ga je ispratio, a onda se  usadio u sjaj oružja beživotno položenog tik pored osuđenog.

DAN 3.        

Čovek nikad ne zna šta će iz njega izići do kraja. Evo, ja sedim i pišem. Moram da pišem, jer ove misli ne mogu u meni ostati; čini mi se više nego ikada da žele izaći napolje po svaku cenu, makar mi iznutra progrizle glavu da naprave put. U frižideru je bilo nešto hrane, sad je ima znatno manje. Jedem, dišem, egzistiram... a ne znam zašto. Razmišljam. I vise od toga. Mislim o svemu što je bilo i ranije. Sudaram stare epizode sa današnjicom, namerno, grubo, teram te dve strane da gorko zarate ne bih li išta shvatio iz varnica toga sukoba. Tri dana već tako. Ne znam. Ne shvatam.
 
DAN 5.    

Ovo nema smisla. Ne razumem i ne zanima me. Znam šta mi valja činiti i to je sve što ja treba da znam. Nije ni bitno koji je smisao kazne... koga je briga. Uradiću to. Kunem se da hoću.
 
DAN 6.       

Kucanje sata me izluđuje, kao da me on požuruje, huška me da već jednom dignem ruku na sebe, a vec sam rešen da pre toga dignem ruku na njega i učutkam njegovu ubeđenost da vreme postoji i da on gospodari malim parčetom istog.
 
DAN 7.         

Sedim. Vreme ide svojim putem. Ja sedim. Slomiću sat. Izluđuje me.

Nastavlja se ...