iz serijala PASMATER FAMILIAS

Koliko će tu trebati raditi, pita me Nada za kuću koju smo kupili. Malo ćemo je preurediti, po našem ukusu...Slagal sam tak debelo da sam se sam sebi čudil. Sreća da se Nada ne kuži previše u kuće. Ona gleda prostore. Koliko ih je, koliko su veliki i u kakvom međusobnom rasporedu. Meni je to svejedno. Ja gledam kakva je kvaliteta gradnje, da li je gdje kakva pukotina. Ako nema pukotina u zidu 20 godina stare kuće, onda je sve OK. Ostalo se da sredit... Ak imaš love. A ja sam je nekaj imal, pa se nisam bojal. I dogovorene odlične poslove.

Jedino u čemu smo se zaista slagali jest da je kuća na izvrsnoj poziciji, usred mjesta, a nasuprot krasan šumarak, da je tisuću kvadrata okućnice sasvim dovoljno za lijep parkić. Obadvoje ne volimo vrtove. Ružni su, a u trgovini je povrće jeftinije. I još ga ne treba okopavat i plijevit. Najviše me je oduševilo kaj sam imal samo dva mejaša. Poznal sam ih već otprije. Dobri ljudi. Samo su međusobno posvađani. I ono najglavnije, dostup sa dviju ulica, glavne i lokalne. Pa mjesta za parkinge...A ne ko pred zgradom. Dvjesto parkinga, a ni jedan slobodan, kasno uvečer kad se vraćam doma. Pa parkiram 2 ulice dalje. Ako imam sreće.

Ti se niš ne brini, hrabro kažem Nadi, idi u kuću, pa otprilike kaži kaj bi ti porušila ili dodala, a ja se bum pobrinul za izvedbu. Moram je s nečim zabavit, da ne vidi polutrule drvene prozore, da ne kuži da je krov za niš i da su neke stvari čist profulane.

Uskoro odštepam za njom. Prozori se vide i sa unutarnje strane... treba joj skrenut pažnju. Pločice su za niš, rekla je Nada. Kupaona premala. Ja bi tu srušila 2 zida, pa napravila veliku kupaonu. Ova dva prostora, pokazuje na kuhinju i sobu kraj nje, bi spojila u jednog, a ova jedna vrata zatvorila mramorom i staklenim ciglama. U predsoblju bi maknula ona vrata, srušila zid prema potkrovlju, uredila stepenice prema gore. Bilo bi dobro da vrata imaju velike staklene površine, tak da svjetlo putuje iz prostora iz prostor.... Prizemlje je tvoje, radi kaj hoćeš. Na sve sam pristal, jer sam otvoril slavinu. Procurila smeđa voda. Treba promijenit instalacije. Otvorim električni razdjelni ormarić. Pa to su delali kad se struja zvala petrolej. Probal otvorit jedan prozor u prizemlju. Uspjelo mi, al mi je krilo i pol štoka ostalo u ruci.

Kaj je to puknulo, pita Nada. Niš, niš, velim, popiknul sam se, evo me gore. Ne trebaš silazit. Brzo to nekak uguram natrag i namještena se osmjeha popnem na kat. Usput sam opazil da je jedan kut vlažan, na donjem stubištu svaka stepenica svog oblika i da se vrata ne zatvaraju dobro. Sitnice, to bumo zrihtali.

Idemo na potkrovlje, reče Nada. Ti, čini mi se da gore nema elektrike, a uskoro će mrak, izvlačim se. Hajdemo pogledat oko kuće.

Vani je Nada ustanovila da teren previše visi. Treba samo isplanirat, umirujem je. Parking je slab. Dobro, napravit ćemo novo. I tako pola sata. Na sve sam imal odgovor. Nego, hajmo doma, ti itak ideš na 14 dana na put, moraš se pripremit, požurujem je.

Tu sam večer rekel da moram van, pa sam s druge strane zgrade, kaj se ne vidi iz našeg stana, uru i pol govoril s raznim majstorima, prijateljima...

Drugo jutro u šest je Nada otputovala. Na sreću... A onda sam se uozbiljil. Počel je užas stvarnosti. Pred kućom su me čekali razni majstori sa svojim radnicima. Rekel sam kaj hoću, a oni nek vide ak treba još kaj zrihtat, pa nek srede. Svima podjelil lovu, da im dam početni uzgon.

Poslije četrnaest dana se Nada vratila. Idemo do kuće, rekla je. Baš me zanima kaj ste napravili. Nisam se ju usudil odpeljet tam. Drugi Vukovar. Mislim da imaš puno posla u ordinaciji. Ti se samo posveti pacijentima. Pa onda si rekla da ideš za par dana mami. Kaj se buš mazala...Jedva sam se izmazal.

I onda je došel dan kad više nije bilo izgovora. Trebalo se selit. Stančuga je bila prodana, novi se vlasnik napalil na dvoetažni stan.

Teška srca odvezem Nadu pred kuću. Parkiram na parkingu. Mjesta za sedam automobila. Asfalt još ljepljiv. Izlazimo iz auta. Pa kaj si tu parkiral, pita Nada, idemo pred našu kuću. Pa to je naša kuća, velim tiho. Ma nije, veli ona, krov je bil star, a ovaj je nov. Gle, vide se i nove grede. Ma dobro, malo smo je prerihtali, velim. Krov smo u cijelosti zamijenili. Staro je bilo za niš. Sve prozore smo izbili van, zamijenil sam ih s plastičnim. A drveće? Niš velim, srušil pet šljiva 3 jabuke i maknul magnoliju. Posadili bumo novo, znaš trebalo je isplanirati teren. Živice smo posjekli 50 metara zbog novog parkinga. Dobro, zar nije parking prevelik, pita Nada. Nije velim, a ne usudim se joj reći da sam s gornje ulice dal napravit još jednog, malog. Samo za dva automobila. Naša. Ovaj veći je za posel i prijatelje.

Ulazimo. Nije važno na koja vrata. Samo troja ulazna. Na različitim stranama. Sve napravljeno kak je Nada htjela. Usput dal napravit nove elektroinstalacije, centralno, dovel plin, zamijenil telefonske linije, zamijenil sva unutrašnja vrata, srušil 4 zida, kod kamenoklesara naručil da napravi oba stepeništa... Nova kupaona, 180 kvadrata pločica, izbacil podove, dal nove... Ostali od stare od kuće vanjski zidovi i dvije ploče.

Pa bože, koliko je to koštalo, zgraža se Nada. Nije puno... izvlačim se. Za sad je sve plaćeno. Al znaš, čeka nas još fasada, pa klima naprave, pa ograda, pa kamene škarpe, pa potkrovlje nismo uredili, tješim je. Mogli bi prizidat još zimski vrt, dajem joj ideju...

Od tada je prošlo šest godina. Potkrovlje još uvijek čeka. Fasada isto. Ograda je u planu. Za dio koji želimo prizidat, još čekamo građevnu dozvolu. Na sreću.

A mog crnog fonda nema više. Istopil se još na početku. A treba još jedan zid srušit i proširit dnevnu sobu na balkon... Pa novi namještaj...Pa još...