Istospolni
ritn by: Tata Branko
01. 02. 2003.
iz serijala PASMATER FAMILIAS
Osvald je jako vesel kad ga uzmem sa sobom na put. Toliko vesel da mi iz zahvalnosti pomaže prati auto. Ja perem karoseriju, a on diže zadnju nogu i pere felgne. Pošto moje pranje automobila i tako završava u autopraonici (svaki put ponovno ustanovim da nisam talent za to), čini mi se da je Osvaldova poruka jasna: pišam ti se na posel.
Imal sam neko snimanje badića. Kolega ima tvornicu, pa me nazval. Treba katalog za novu kolekciju. Sponzor sam misice te i te, sutra imamo termin, doleti i snimaj. Trebam fotke kolekcije za slijedeću sezonu. Dogovorili smo se da snimamo blizu njega, na jednom prekrasnom mjestu na rijeci. Mjesto nije previše obljuđeno, pa je bila prilika da povedem i Osvalda. Neka trčkara okolo, što dalje od felgni.
Čim je videl da se spremam na put i uzimam njegov ljubljeni povodac, Osvald je odkuril u auto. Vrata su bila otvorena i on je zauzel mjesto suvozača. Navigator i frajer. Da vidi i da ga vide druge cuckice u dobrom autu. Kojem on pere felgne. Prije toga mi je, normalno, opral felgnu. Iz zahvalnosti.
Za pol ure smo prošli granu. Kad sam daval svoju osobnu iskaznicu, Osvald se je nasmješil policajcu i pokazal svoje lijepe, bijele zube. Carinik nije pital ništa. Zadovoljil se je Osvaldovim smješkom policajcu.
Stjepan nas je radosno dočekal na terasi ispred svog ureda. Stjepanova supruga je ponudila kavu, sokove i kolače. Ko da bi znali, imali su i krasnu kost za Osvalda. Osvald je bil jako zadovoljan, a ja malo manje. Sad, kad bude čul da idem nekom u goste, navalil bu sa mnom, misleći da bu svaki put dobil kost. I opral sve četiri felgne. Uskoro se dofura i gospođica Miss. Stjepan nas predstavi, sjedosmo da se dogovorimo kojim ćemo redom i tempom raditi. Osvald je zaboravil na uljudbu i bezobrazno je glodal sad već njegovu kost. Nije ni pozdravil. Jest da je Miss bila prilično košćata, ali svoju je kost mogel glodat u miru, bez opasnosti da bi dobil ženskom torbicom po glavi. Bolje malo, pa bezbolno. Iznenađujuće razuman pes.
U razgovoru, opazim da je Miss malo nervozna, iako se trudi da odradi svoj dio posla. Skrenem razgovor na druge teme, da malo dobijem na vremenu. Uskoro skužim da je Miss nova u poslu, da ju je nočekivana slava katapultirala u njoj stran svijet. Da su joj se upucavali razni tipovi koji su mislili da bi to njoj morala biti čast. Jer joj se Oni upucavaju. Pošto je ona jednostavna mlada djevojka, doživljavala je šok za šokom. Apaurina nisam imal sa sobom, pa sam ju počel smirivati. Mirnim glasom joj bjašnjavam neke stvari u fotografskom djelu posla.
Znate, gospođice, kad budete pozirali, tu i tamo ću morati popraviti badić na vama, zbog nabora, počeh. Na to se ona trgne i malo zacrveni. Pa zar baš morate? Moram, nemam vremena retuširati, a badići moraju na vama stajati ko uliveni. Joj, njoj neugodno, pa nije zgodno da me dirate... Crveni, se jadna. Stjepan vidi problem, al ne zna kako bi, pomogel. Osvald ne vidi problem. On vidi samo svoju kost. To njemu nije nikakav problem. Kost, mislim. Vidim, potrebne su drastične mjere. Inače od posla ne bude ništa. Bar ne u roku koji sam si zacrtal.
Nemojte se vi mene bojati, umirujem je, ja sam vam kao i većina profesionalnih fotografa homoseksualac. Bleknem i ostanem živ. Niste vi u opasnosti od mene, nego Stjepan. Okrenem se Stjepanu. Kaj ne, Štefek? Čak sam ga i pokušal nježno pogledati. Miss se opusti. Vidno je odahnula. Štef nije mogel doći do daha, jer je u sebi jedva gušil huronski smijeh. Samo je iskolačenih očiju, crvenih od napora, potvdno klimal glavom. Osvald je za trenutak prestal glodat kost i zatresel glavom. Opet Branko lupa. Al to je standard. Kraj razmišljanja o gazdi, nastavak glodanja kosti.
Sad već pomalo opuštenu Miss vozimo na na mjesto snimanja. Šator i paravani pripremljeni. Snimamo. Ona pozira, ja popravljam nabore. Ako treba. Njoj nije neugodno, a nije ni meni. Posao teče, da je milina. Pri desetom modelu začujem korake iza sebe. Ne obazirem se, poravljam jedan nabor. Žurim sa snimanjem, dok je vibra dobra i sunce još na pravoj strani.
O, gospodine Branko, kako ste, začuh glas Stjepanove kćerke. Bok, Ivana, rekoh, dobro da si došla. Čini mi se da je ovaj kostim prevelik. Nekaj ne štima. Ivana je modna kreatorka. To su njezini modeli. Nulta kolekcija. Priđe, brzo popravi, a ja gledam Missicu u novom modelu kroz fotoaparat. Taman da ću škljocnut, kad ona uljudno pita: gospodine Branko, a kako su vaše cure, žena i kćerka? Nisam ih dugo vidjela.
Škljocnul sam. Škljocnula je i Miss. Pomaknula se. Snimak neoštar. Dignem glavu i čekam oluju. Miss bulji u mene. Pa zar vi niste...? Ne, nisam više, nasmjehnul sam joj se. Poslije prvog šoka se počela smijati. Sad joj je stvarno laknulo. Skužila je da sam joj htjel pomoći. Posel smo završili bez problema. Svi zadovoljni. I Osvald je oglodal sad već bivšu kost. Počel se je opasno približavat našem autu, točnije, felgnama.
Vozeći nazad razmišljam. Zadrti heteroksualac javno, teška srca, izjavi da nije to što jest. I onda ti to pokvare. A bil sam homić samo pola ure.
Hvala, Ivor. Kad si kod grešaka, a dvonožne? Popravci, mišljah.