iz serijala PASMATER FAMILIAS

Veli mi Nada da je na zadnjoj šetnji s Osvaldom, u šumarku nasuprot naše kuće, naišla na jedno usamljeno malo mače, mršavo, jadno, gladno, ali ga nije mogla donijeti zbog Osvalda, a i pitanje je kaj budu rekli Tečka i Felix. Srce mi se stislo. Istu sam večer i još dva puta pred zoru išel tražit tu mačkicu, ali je nisam našel. Onda su počeli radit u tim skladištima i obrtnim radnjama kaj su u toj šumi, pa je bilo nezgodno da me debili vide, kak tražim mačku ... matorac proplupal. Kaj ćeš, primitivci. Sad kak to izvest, kad su oni tam?
Nazovem Franju. On ima bijeli auto, baš kao veterinarska. Rista, jel bi došel sa svojom olupinom, moram po jednu mačkicu? Franjo je odmah za, zna da je na pomolu neki atak na dosadu. Spremil sam kavez za mačke, hranu, uzel notes, dvije olovke i povećalo. Kad je Franjo došel, počel se je kesit, jer sam bil u bijeloj kuti, na čijem je džepu pisalo Veterinarski zavod, odjel Noro mesto. To je ukinuto i reorganizirano prije dvije godine, pa mi dal prijatelj veterinar, da se ne mažem kad prčkam oko auta. Ostalo mu par komada, a ne hrani mu se moljce. Koji put to obučem kad radim, uz obrazloženje da su moje stranke tak i tak životinje. Bar ponekad.
Daklem, tak opremljeni dofuramo se u obrtnu zonu. Ugledam mačkicu, pa je bezuspješno pokušavam utjerati u kavez. Odmah se sjatilo desetak lokalnih debila. Trajalo je jedno pola ure dok to prestrašeno mače nisam uspjel polako i strpljivo dobit u kavez. U međuvremenu se skupilo još lokalnih debila i razvila se diskusija, iz koje sam saznal da nitko toj mačkici nije htel dati ni mrvicu od gableca već nekoliko dana. Vjerojatno iz humanih pobuda. Da se ne udeblja. Eh, pomislih, bezdušnici, sad ćete vidjet svog boga!
Konačno je glad nadvladala strah i mačkić je ušel u kavez na prvi obrok, tko zna poslije koliko vremena. Kad sam stavil kavez, u kom je mačkica halapljivo jela i pila mlijeko, u auto, pogledal sam mačku kroz povećalo, onak kroz rešetke. Videl sam da slatko klopa i promrmljal onak ozbiljno, da, da, ko što sam i mislil.
Izvučem notes, pogledam tipove oko sebe i nadrljam "sve kreteni oko mene..." pa glasno kažem: stvar je jako ozbiljna. Kaj je ozbiljno, gospon, pitaju me. Za ovu mačku znamo već tjedan dana, al smo je tek sad uspjeli uloviti. Pokušavam biti krajnje ozbiljan. Ona je bolesna i po mojoj gruboj ocjeni nosilac je opasne klice Francjozefove bolesti, koja je užasno zarazna za ljude i životinje. Malo su se ukenjali. Ipak su to proleteri sa poljoprivrednim pedigreom. To je stvar koju nismo smjeli dati u javnost, dodajem, pa zato nikom o tome ni riječi. Svi koji ste dolazili u dodir s mačkom (a to su bili oni majmuni kaj ih je mačka žicala za klopu, a oni joj nisu dali) moraju se sutra hitno javiti na veterinarsku stanicu, najkasnije u pola osam, da dobiju antiidiotik, jer ih inače može svašta zadesit. Točno kak sam pretpostavljal, od svega kaj sam rekel, čuli su samo riječi zarazno, opasno, bolest.
One koji su problijedili, sam pital za imena i prezimena, zapisal, za adresu sam rekel da ne treba, jer imamo sve podatke u kompjutoru i da ako se tko sutra ne odazove, slijedi bezuvjetna kazna od tisuću kuna.
Nekak u to vrijeme je došel njihov šef, moj dugogodišnji prijatelj i sakril se iza ugla, jer je pišal od smijeha. Posle posla je došel k meni i rekel mi je da istina da treba radnike, al da su egoistične bitange i da kad su mu rekli da moraju na veterinarski zavod, rekel je da kaj je, je i da nek ideju.
Ak me skužiju, a mogli bi, mogel bi malo nadrljat, al glavno da sam ih poslal veterinaru. Da se ne muče razmišljanjem oko slobodnog odabira liječnika.
 
Mačkica je kod nas. Nada je vesela, Osvald presretan i stalno je liže i mazi. Meni je srce na mjestu, Tečka i Feliks su malo zbunjeni, ali proći će ih. Mačkica je presretna, dvaput mi se već popela na rame i jako me voli.
U ponedjeljak je vodim veterinaru na obavezno cjepljenje. Usput bum spomenul da neki tipovi šize jer ih je neko zaribal, pa su morali vetrinaru na pregled (što je normalno, jer doktori su za ljude), pa bum saznal kak je to sve ispalo...