Tekst Ivana Milenkovića prenosimo iz Vremena

Da ne bude zabune: nepušač sam i duvanski mi dim smeta. Oduvek je tako, još od onih davnih vremena kada je otac sedeo u svom kutku u dnevnoj sobi i pušio kao Turčin, a mi se kroz dim probijali kao kroz onu Karpenterovu maglu. Da ne govorim o tome s koliko sam džez koncerata izašao jer nisam mogao da podnesem duvanski dim (u vreme kada se u Domu omladine, recimo, pušilo na džez koncertima… do skora, takoreći).

Ipak, čitavo se moje političko biće buni protiv bilo kakvog zakona o zabrani pušenja u kafanama. Zbog čega? Zbog toga što je reč o principu slobode. Kako sad to? Zar sloboda (u slobodnim društvima, naravno) nije ograničena samo istom takvom slobodom drugih, odnosno zar meni kao nepušaču nije sloboda ograničena već time što ne mogu da boravim u pušačkom kafeu? Štrebersko razumevanje negativne slobode – a ovde je reč upravo o negativnom određenju slobode (dozvoljeno je sve što nije izričito, dakle zakonom, zabranjeno) – kaže da stvari stoje upravo tako: pušači mi zagorčavaju život i ja trpim zbog toga, dok oni ne trpe zbog mog nepušenja. I još gore: pušači mi ugrožavaju život, dok ja njihov, svojim nepušenjem, ne ugrožavan ni na koji način. Naprotiv. Čuvam ga.

No, na žalost, stvar je ipak složenije od jednolinijske logike.

Manje dima, više fašista

Idemo zaobilaznim putem. Kada govorimo o principima slobode, o onome, dakle, što slobodu čini slobodom, po prirodi stvari govorimo o društvu, o političkoj zajednici, dakle o mnoštvu ljudi koji nastoje, svemu uprkos, da žive zajedno (iako bi, sledeći sopstvenu prirodu, najradije da iskopaju oči jedni drugima). Do sada, za ovih nekoliko hiljada godina, nije pronađen nijedan model koji bi jemčio više slobode od poretka koji počiva upravo na negativnom određenju slobode.

Nijedan usrećiteljski poredak (komunizam, na primer) nije doneo toliko sreće ljudima (kakve sreće… usrećiteljski poreci su obećanje pakla) koliko poredak koji ne obećava sreću, nego slobodu. A sloboda, poznato je, ne peva baš onako kako sužnji su pevali o njoj. Drugim rečima, u slobodnom društvu – evo francusko društvo, na primer, jedno od nesumnjivo najslobodnijih na svetu – postoje niše, oaze, ili boravišta za uzajamno suprotstavljene tabore. Oni koji više vole da budu desno, oni čitaju Figaro. Oni, pak, skloniji levom spektru prikloniće se Liberationu ili Le Mondu. Ovaj primer govori o tome šta znači slobodan javni prostor u kojem su, uzgred budi rečeno, i kafane.

Isto tako kao što u slobodnom društvu imamo izbor štampe i medija uopšte u vrlo širokom ideološkom uglu, tako je u ponudi vrlo širok spektar i svega ostalog, računajući i kafane. Upravo na ovom mestu dolazimo do srži, odnosno vraćamo se na kafane. Profašistička i prorasistička francuska grupacija okupljena oko porodice Le Pen počinje da jača, otprilike, u ono vreme kada je u francuskoj proglašena zabrana pušenja u javnom zatvorenom prostoru, računajući i kafee (a Žil Delez je tako lepo pušio i predavao u isto vreme; pušio je predajući, ili predajući pušio…). Taj zakon je, zapravo, nasrnuo na princip slobode koji kaže da u slobodnom svetu svako ima prostor u kojem traži sopstvenu sreću, a kada se ugrozi taj princip – evo kako ispod kamena izgmiže ono najgore da taj princip dotuče.

Ravnoteža javnog prostora

U redu, ali zar ovde nije ulog sam život? Pušenje ubija, prijatelju. Naravno, to piše na svakoj pakli cigareta, premda ne i na svakom automobilu koji ispušta kudikamo otrovnije gasove (no, da ne ulazimo u te „sitne“ protivrečnosti). U slobodnom društvu, međutim, svako je slobodan umirati kako želi (barem u onoj meri u kojoj je to stvar izbora). Drugim rečima, javni prostor bi trebalo da bude otvoren kako za pušačke, tako i za nepušačke kafane, onako, otprilike, kako je otvoren za Figaro s jedne i Le Monde s druge strane.

I sad sledi ključni protivargument: ali nepušačke kafane propadaju upravo zato što su nepušačke. Ovde bi, razume se, valjalo konsultovati ozbiljnija kafanološka istraživanja, ali zdrav nam razum, i ono malo iskustva, govori da stvari, ipak, ne stoje tako. To što su u Parizu, recimo, pušačke kafane pune kao oko (kao i ilegalne kafane u kojima se, za vreme prohibicije u Americi, služio alkohol… koji je, da podsetimo, takođe štetan), to je samo stoga što ih je neuporedivo manje od nepušačkih.

Kako god, ravnoteža u javnom prostoru uslov je mogućnosti slobode, a ako se ta ravnoteža poremeti čak i tamo gde je, naizgled, sve jasno – pušenje ubija, nepušenje ne ubija – posledice su mnogo opasnije i mnogo veće, nego kad se ravnoteža, uz veštu političku igru, održava.

Izbor modela života

Najzad: sloboda nije prosta stvar. Sloboda je uvek rizik. Sloboda je izlaganje i nesigurnost. Sloboda je uvek borba za slobodu. Upravo je razlika između slobodnih i neslobodnih društava u stepenu sigurnosti. Autoritarni i totalitarni režimi nude sigurnost, ne slobodu. Autoritarni i totalitarni režimi i njihove nepogrešive i lažljive vođe bolje od samih građana znaju šta je interes tih građana i šta je za njih dobro, pa ako im se učini, tim režimima i tim vođama, da je za dobrobit društva dobro ukinuti pušenje u kafanama, ili usmrtiti određeni broj ljudi, ili ih makar provući kroz koncentracione logore (u Kini se to zove logor za prevaspitavanja… kao i Goli otok, da podsetimo), onda u redu.

U slobodnim društvima, međutim, građani sami biraju model sopstvenog života i niko im nema prava nametati način na koji će živeti, ili umirati. Pa ni država. Zbog toga problem pušenja nije ni prost ni rešiv zakonom. Jedno je, međutim, izvesno: zakon o zabrani pušenja po kafanama štetniji je od samog pušenja. Jedino što na zakonu ne stoji nikakva nalepnica koja nas na to upozorava. Ulog je, ne zaboravimo, sloboda.

Lupiga.Com via Vreme

Naslovna fotografija: Pixabay