Godina je 1992., rat u Bosni i Hercegovini je počeo i otvorio pandorinu kutiju nacionalističkog zla u nekada tolerantnoj, višenacionalnoj sredini. Zapadna Evropa se tada suočila sa valom izbeglica, normalnih ljudi koji u tom zlu nisu hteli da učestvuju. Sa popunjenim stalnim kapacitetima, na scenu su stupila provizorna rešenja, poput onog koje je primenio danski Crveni Krst kada je 1.000 ljudi u postupku dobijanja azila smestio u flotel, hotel na vodi, smešten u luci u Kopenhagenu. 

Među tim nesrećnim ljudima našao se i tada dvanaestogodišnji Vladimir Tomić. On je tamo došao sa majkom i bratom, dok je otac ostao u opkoljenom i granatiranom Sarajevu. Njegova prva očekivanja su bila visoka, zamislite kako klincu-kontinentalcu zvuči ideja o životu na moru, pa još na brodu, ali surova realnost je brzo stupila na scenu: kabine bez prozora, zajedničke prostorije poput kuhinje, kupatila, vešeraja, TV sala u kojoj se gledaju vesti, a ne sport, filmovi i muzika. Ukratko, gužva i teskoba, sumorna atmosfera pojačana lošim vestima od kuće i nerešenim statusom u Danskoj usled spore procedure. 

Sumorna atmosfera pojačana lošim vestima od kuće i nerešenim statusom u Danskoj usled spore procedure (FOTO: Flotel Evropa)

Pa ipak, za mladog Tomića to su bile formativne godine. Škola, novi drugovi, prve simpatije, sport, onanija, folklor (jer ima cura), otkrivanje rock 'n' rolla, prvi odlasci u grad sa cool starijim dečkima koji su pušili, pili i svirali... Sa druge strane, nacionalizam donesen od kuće, sitna i krupnija trvenja, teskoba, agresija, etikete i neprijatna pitanja. Život u vakuumu izgleda još intenzivnije. 

"Flotel Europa" je vrlo intenzivan film. Prvo, sam Vladimir Tomić je narator i priča distinktivno svoju priču o odrastanju i ostaje veran toj klinačkoj perspektivi. Odrasli su imali svoje brige, i Tomić će to spomenuti tu i tamo, uglavnom u kontekstu borbe za bolje uslove na brodu, ali i za raskole na nacionalnoj osnovi. Tomić će se setiti kada mu je neko od izbeglica na brodu zalepio etiketu, ali neće se time baviti. On će filmom savršeno simulirati kako je došao do spoznaje o tim nekim stvarima “za odrasle”: jedino kako je mogao, izokola, odrastajući. 

Video javljanje u Sarajevo s malim Tomićem u kadru (FOTO: Flotel Evropa)

U tom smislu je "Flotel Europa" jedan lični memento koji vrlo intenzivno govori i o istoriji broda, Bosne i Hercegovine i Danske, ali i o ljudskosti. Tako nas šaljivi, vedri (koliko se to može) ton s početka uljuljkava, da bi ozbiljne stvari tek kasnije izašle na videlo. Zato najemotivniji momenti nisu vezani za neki događaj na samom brodu, pa ni za neki istorijski momenat na televiziji, čak ni za porodičnu tragediju. 

Emotivni vrhunci filma su vezani za četvoricu Vladimirovih starijih drugova, uverenih rokera, Jugoslovena i anti-nacionalista i njihov eskapizam koji se raspršio u dodiru sa realnošću i gurnuo ih u pravcu košmara, drogiranja i tragedije. Izuzetno je zanimljiva i tehnika kojom je film sniman. Naime, svih 70 minuta filma (sa izuzetkom par scena preuzetih iz partizanskih filmova i upotrebljenih u duhovitom kontekstu) čine amaterski VHS snimci. 

Razlog za to je jednostavan: neki od stanovnika broda su imali kamere i snimali su prvo video-pisma svojima, onda i drugima, a onda su iz arhivističkih, umetničkih ili terapijskih razloga počeli da snimaju i dešavanja na brodu i oko broda. Nema, dakle, onih naivnih „found footage“ intervencija, sve što vidimo je originalan materijal i verodostojna slika jednog vremena, jednog sukoba koji se perpetuirao i jedne vrlo neobične situacije. Tomić uz pomoć montažera Srđana Keče sate i sate tog materijala slaže u jedno nostalgično, ali i emotivno izuzetno razarujuće iskustvo. 

Flotel Europa, međutim, govori i o ovom našem vremenu. U Evropu ponovo dolaze izbeglice, ljudi kojima je muka od rata i nasilja. Na nama je da ih tako, kao ljude, i dočekamo. Možda bi u nekom idealnom svetu činjenica da su Danci dolazili da sa radoznalošću gledaju bosanske izbeglice delovala kao primer laganog rasizma, ali možda su i te devedesete van Balkana bile jedno prosperitetnije i nevinije doba. Tim ljudima nije spaljivan nužni smeštaj i nije im ograničavana sloboda kretanja žicom, čega smo svedoci danas. Pružena im je šansa za integraciju u društvo. Rezultat te šanse je i ovaj izvrsni, višestruko nagrađivani film. Mislite o tome.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Flotel Evropa