Rekao je da mu je majka umrla od moždanog udara, ali svi ostali pričali su da se objesila. Poznavao sam je, bila je tiha, mršava žena, za sebe govorila da teži „kokoš mesa“ i to je bila jedina šala koju je ponavljala. Unosila je kolače u sobu, uvijek je imala neke kolače, odmah se vraćala u trpezariju i tamo ostajala sve dok ne čuje kako u hodniku vežemo cipele, onda provirivala kroz poluotvorena vrata i šaputala da pozdravimo roditelje. Nisam želio slušati kako je umrla, nije zaslužila nasilnu smrt, ona je morala otići u smrt lako, bez boli, povući se iz svijeta kao iz sobe u trpezariju. Govorio sam im da ih ne želim slušati, ali oni su se samo okretali od mene i šaputali, ali ne dovoljno tiho, i dalje sam ih čuo i plašio se da će ih i on čuti. Ušutili su tek kada smo ga nakon dženaze posjetili u stanu.

Trinaestoga marta navršava se četiri godine od smrti Igora Mandića. Umro je na nedelju, kao da ode na odmor nakon naporne sedmice. Svoje je „zadnje runde posljednje borbe“ vodio na svetlu ovoga portala. U vremenima „talibanskim“, kako ih jednom nazva Predrag Matvejević, pa stoga bi procesuiran i osuđen, Igor Mandić je nepojmljivu hrabrost hranio svojom doslednom mudrošću. Dok su se „prelivode i svrzimantije iz naših kulturnjačko-intelektualističkih krugova brzo i lako, bezočno/bestidno iskoprcali iz do tada im jedino važeće partije i navukli ruha kojekakvih nacionalističko-fašističkih prnja“. Neka i ova moja, zadnja, pesma bude jedan mali podsetnik na čoveka kakvih mi nismo imali mnogo. Naprotiv.

Ako budemo imali dovoljno sreće da nas ne pregazi tramvaj, ne pogodi zalutali metak ili nam na glavu ne padne radio koji je komšija u naletu besa bacio kroz prozor četvrtog sprata, moguće je da nas čeka scenario sličan onom sa kojim se bore junaci ovog filma. Osim, naravno, ako nam starost toliko ne progleda kroz prste da sa ovog sveta odemo spokojni, upadajući u onaj mali procenat ljudi koji kraj ne dočekuju u borbi, već u čistom miru. Gaspar Noé u svom filmu „Vortex“ snima najstrašniji proces na svetu – trenutak kada se mozak raspada pre nego što srce stane. Noé ovde operiše u domenu ogoljenog hiperrealizma, što nije došlo slučajno. Film je nastao kao reakcija na izliv krvi u mozak koji je režiser preživeo, ali i kao direktno suočavanje sa smrću njegove majke, koja mu je izdahnula na rukama nakon duge borbe sa Alzheimerovom bolesti.