"Ovo jest trenutak da im poručimo da nas ne mogu slomiti, da nas ne mogu obeshrabriti ni zastrašivanjima, ni pritiscima, ni degradacijom i da ćemo nastaviti da se bavimo novinarskom profesijom časno i odgovorno, dosljedni sebi i svojim profesionalnim i etičkim principima. Oni kojima to smeta moraće da se naviknu na to"; "Tu su i dalje sve te svojeglave i ustrajne novinarke i novinari koji sprječavaju da se društvo raspadne na mitove, na manipulacije i na političku fikciju. Zato je desnici i autoritarnim pokretima važno uništiti novinare i medije. I to je strategija. Ako se slomi to pošteno novinarstvo, to dobro novinarstvo, uklonjena je najvažnija točka otpora. Ta strategija računa na to da ćemo se umoriti, da ćemo se prestrašiti, da ćemo se povući i odabrati u tišini raditi nešto drugo jer je lakše"; "Ako dobijete nagradu koja nosi ime Srđana Aleksića, znači da ste učinili sve, da odbranite malog čoveka, a to je nešto što se mi trudimo da radimo"

Nakon što se pojavila vijest da je Javno tužilaštvo u Milanu pokrenulo istragu o tvrdnjama da su italijanski državljani tokom zadnjeg rata putovali u BiH na „snajperske safarije“, ponovo se o tome počelo govoriti i pisati u regionu, a bome i šire. U Republici Srpskoj o tome se mnogo ne govori, a kada se i govori o tome na Radio-televiziji Republike Srpske to se opisuje kao „fantazmagorija“, „halucinantna konstrukcija“ ili „PR spektakl“, odnosno kao početak nove „demonizacije Srba“. Ostali mediji u ovom entitetu se nisu mnogo trudili oko ove teme, pravdajući se da čekaju relevantne dokaze. Budimo realni, Srbi su svjesni da šta god utvrdi tužilaštvo u Milanu, oni su „donji“. Da pojasnim, ako nije bilo nikakvog „safarija“ onda su Sarajlije ubijali vojnici Vojske Republike Srpske i patriote iz Srbije i Crne Gore, a ako je bilo „safarija“ onda su ti isti vojnici dozvoljavali i dobro naplaćivali ubijanje nedužnih civila.

Možda ne ako ste bili samo dvaput, ali ako ste i treći put zabasali, iz bilo kojeg razloga, u Tuzlu i prošetali starom čaršijom – teško da ste mimoišli penzionisanog rudara iz Obodnice Donje, Ramiza Berbića. Stoji ovaj čovek tu, „kod Meše i Ismeta“, usukanih kipova dvojice tuzlanskih velikana, književnika Selimovića i slikara Mujezinovića, a oko njega i ispred njega – nekakvi natpisi. Neki na tkanini, a neki ispisani tuzlanskom solju na pločniku usred iskrivljenih ulica rudničkog klizišta. Ponekad ne baš razumljivi, morali biste da mu priđete i da pitate šta zapravo znače, i to bi bilo baš lepo od vas, a ponekad su i sasvim jasni. Stoji neko vreme, koliko ga srce i noge drže, pa ode. Pokupi onu so metlicom i đubrovnikom, a tkaninu pažljivo složi u ruksak, za drugu priliku. Kao da ga nije ni bilo. Oni koji nisu imali srećnu nesvakidašnjost da lično upoznaju Ramiza, mogu mnogo toga da otkriju u filmu „Ramizovo ljeto“ Dejana Kožula.