Kada je tog četvrtka u medijima eksplodirala vijest da se u Savi kod Slavonskog Broda prevrnuo čamac s migrantima i da je jedna osoba poginula, iz neke svoje dosta mazohističke pobude, krenuo sam čitati komentare ispod vijesti. Na takve teme se obično lijepe grupacije širitelja ksenofobije i razni botovi, koje kreira netko iz samo njemu znanih razloga, ali možemo pretpostaviti da je riječ o namjernom širenju razdora u komunikaciji, odnosno, potpunog sprečavanja razgovora o temi jer sve se mora, prema takvima, dočekati na nož. Iz kojih pobuda se možeš veseliti smrti nekog nesretnog migranta koji se utopio u Savi? Zato jer je ilegalno prelazio granicu? Zar mu taj ilegalni prelazak oduzima ljudskost i po rangu je niže biće?

Nakon što se pojavila vijest da je Javno tužilaštvo u Milanu pokrenulo istragu o tvrdnjama da su italijanski državljani tokom zadnjeg rata putovali u BiH na „snajperske safarije“, ponovo se o tome počelo govoriti i pisati u regionu, a bome i šire. U Republici Srpskoj o tome se mnogo ne govori, a kada se i govori o tome na Radio-televiziji Republike Srpske to se opisuje kao „fantazmagorija“, „halucinantna konstrukcija“ ili „PR spektakl“, odnosno kao početak nove „demonizacije Srba“. Ostali mediji u ovom entitetu se nisu mnogo trudili oko ove teme, pravdajući se da čekaju relevantne dokaze. Budimo realni, Srbi su svjesni da šta god utvrdi tužilaštvo u Milanu, oni su „donji“. Da pojasnim, ako nije bilo nikakvog „safarija“ onda su Sarajlije ubijali vojnici Vojske Republike Srpske i patriote iz Srbije i Crne Gore, a ako je bilo „safarija“ onda su ti isti vojnici dozvoljavali i dobro naplaćivali ubijanje nedužnih civila.

Možda ne ako ste bili samo dvaput, ali ako ste i treći put zabasali, iz bilo kojeg razloga, u Tuzlu i prošetali starom čaršijom – teško da ste mimoišli penzionisanog rudara iz Obodnice Donje, Ramiza Berbića. Stoji ovaj čovek tu, „kod Meše i Ismeta“, usukanih kipova dvojice tuzlanskih velikana, književnika Selimovića i slikara Mujezinovića, a oko njega i ispred njega – nekakvi natpisi. Neki na tkanini, a neki ispisani tuzlanskom solju na pločniku usred iskrivljenih ulica rudničkog klizišta. Ponekad ne baš razumljivi, morali biste da mu priđete i da pitate šta zapravo znače, i to bi bilo baš lepo od vas, a ponekad su i sasvim jasni. Stoji neko vreme, koliko ga srce i noge drže, pa ode. Pokupi onu so metlicom i đubrovnikom, a tkaninu pažljivo složi u ruksak, za drugu priliku. Kao da ga nije ni bilo. Oni koji nisu imali srećnu nesvakidašnjost da lično upoznaju Ramiza, mogu mnogo toga da otkriju u filmu „Ramizovo ljeto“ Dejana Kožula.