Kao prava unuka ustala sam u 9.30 da bih stigla do dede&bake da im namestim telefon. Baka me dan pre toga nazvala i oduševljeno pričala o novom telefonu koji su kupili, ali ne znaju da ga nameste. Na stranu što mi je obećala i moj favorite lunch: faširane šnicle od soje, moj omiljeni sos koji niko nikada nije, niti će uspeti da ga napravi tako dobro kao ona i pire krompir. Njam, njam.

Kiša je grozno nervirala. Pada, ne pada, pada, ne pada. Novi Sad je ružan pod kišom [mada do sada nisam videla ni jedan jedini grad koji je lep u tom momentu... eventualno neki morski, ali to je već druga priča]. U gradskom busu posmatrala sam ljude i, da li zbog sivila [viva la veliki komunistički blokovi zgrada!] ili zbog lošeg rasporeda zvezda, svi su mi izgledali kao da je danas poslednji dan i da će te večeri umreti u najgorim mukama.

Dedin&bakin stan je uvek isti. Ima poseban miris i uvek je suviše toplo. Njima nije. Oni se čak žale na hladnoću, ali to valjda tako ide kada pregaziš sedamdesetu i dobiješ povlasticu za besplatan prevoz u gradskom saobraćajnom. Zidovi su puni goblena, po krevetima su rašireni miljei ... sve je baka sama napravila. Neke goblene je njena mama ... moja prabaka kojoj sam dok je ležala na samrti, a ja bila klinka, poklonila buket ružičastog cveća koje je raslo u njihovoj staroj kući u Sremskoj Mitrovici, jednoj od onih lepih, velikih, švapskih, kako su ih zvali.

Jedino su njih dvoje svaki put kada odem drugačiji. Uvek za nijansu ranjiviji, s bar jednom borom više i sve otežanijim pokretima. Neverovatno je da mi nikada ne daju ni prstom da mrdnem.

Deda je sedeo za stolom i ćutao. Nije ni čuo da sam ušla. Kada me je ugledao, lice mu se ozarilo. Mislim da mi se niko nikada neće tako radovati kao njih dvoje ... Majče, stigla si. Skini jaknu, dušo. Kako si mi? I onaj poznati zamagljeni pogled ... i nova rupa na kaišu, jer grozno mršavi, a niko od lekara ne zna zbog čega. Ponekad imam utisak da ću uskoro videti kroz njega.

Odmah su počeli da postavljaju sto. Rastrče se čim uđem. I odmah dobijem čašu vode. Uvek kupe mineralnu kada znaju da ću doći. I te male stvari me uvek rasparčaju. To shvatim tek kada odem od njih.

Namestila sam im telefon. Pokušavala da im objasnim da će caller id imati tek kada dobiju novi broj. Baka se oduševila mogućnošću telefoniranja bez podizanja slušalice. Funkciju mobilnog i sms-a sam u par navrata pokušavala da joj objasnim. Bez uspeha. Internet nismo ni pokušavali da razjasnimo.

Ipak su oni ona stara generacija koja je zašivala najlonke, išla na igranke u beogradskom Studentskom domu noseći bolnu uspomenu na Drugi svetski rat. Na jednoj od tih igranki su se i upoznali [priču o njihovom prvom susretu deda mi je ispričao bar milion puta dok bi me uspavljivao pričama za laku noć]. Deda je svirao havajsku gitaru, primetio baku i zamolio je za ples. Jednostavno i lepo.

Svojevremeno mi je pričao i o svom profesoru matematike, Ljubi Pitagori [možda u mom ranom detinjstvu treba tražiti uzroke mog studiranja matematike], o krpenjači koju su pravili da bi igrali fudbal, o Crnom vrhu i ponekad, kada ga san obuzme, o Turcima i Bugarima, mada tu priču nikada nisam do kraja shvatila.

Što sam bila starija, dedine priče su mi bivale prevaziđene. Tada sam se prebacila na baku, koja je i dan danas nešto kao pokretna riznica mog života. Uvek sam imala osećaj da me razume bolje nego bilo ko. I jedina je u stanju da prepozna moje raspoloženje po boji glasa. Šta god da joj kažem, uvek tačno zna kako se osećam.

Meni ne treba sposobnost čitanja njihovih misli. Deda je narednog dana trebao da ide na ultrazvuk, tako da sam i više nego osetila stanje u kome su se njih dvoje nalazili. Baka je plakala. Dok on ne vidi. A ja se osetim svaki put totalno bespomoćno, jer ne znam šta bih rekla. U njihovim godinama, onaj cliche biće sve u redu zvuči porazno. Kažem da ću im organizovati prevoz da ne moraju da se potucaju po autobusima i trpe taksiste. Neće. Ne žele da su ikome dužni. Oni čak i svaki račun plaćaju na vreme [što ovde radi 3% stanovništva]. Kažem da me ne interesuje da li hoće ili ne, platiću ja benzin. Ma kakvi. Upotrebljavam metodu dovesti žrtvu pred svršen cilj i organizujem sve za sutra. Znači im, ali su naučili da radije trpe nego da prihvate pomoć.

Pred kretanje, deda proverava da li sam sve ponela. Štipa me za obraz i kaže Majče, dušo, kada ćeš nam opet doći? Pazi kada prelaziš ulicu! Svaki put isto. Ljubim ga u obraz. Baka me prati i plače na stepeništu. Ne znam šta će mu sutra reći ... ne znam šta ćemo ... Govorim joj da ne plače i pokušavam da izvučem neke reči koje bi u momentu promenile sve.

Siđem dole i onda ja počinjem da plačem.

Koliko god surovo zvučalo, uvek mi se čini da će mi biti najteže kada njih dvoje umru ... jer su me nekako uvek prihvatali. I nikada očekivali. I uvek imali onu fascinantnu bezuslovnu ljubav prema meni. Uvek mi držali stranu ... i mirisali na dom.