UZROCI MASOVNE HISTERIJE: Serija „Černobil“ kao sukob kulturâ i ideologijâ
Televizijska serija „Černobil“ izazvala je gužvu i na njoj se ljudi dele: rusofili kontra amerikanofili, putinovci kontra trampovci/bernijevci, a na unutrašnjem planu patriote/šoroševci (u Srbiji) dok je u Hrvatskoj ljudima uglavnom milo što su Rusi ispali bad guys. U „ovom društveno-političkom i istorijskom trenutku“ to je normalna stvar - niko tu seriju ne može da posmatra kao samo još neku običnu tv seriju; to je sukob kulturâ i ideologijâ, to je ili liberalizam i demokratija ili diktatura i komunizam, bato.
Prikazivanje druge kulture ne mora uvek da bude bezobrazno, zlonamerno niti ideološki obojeno. Čak i kada se koriste stereotipi o drugima, to u odgovarajućem kontekstu može biti ili neprimećeno ili čak pozitivno. Koji bi to kontekst mogao da bude? Pa, ako se Drugi i Drugost (da upotrebim sada Der(r)idine izmišljotine o nekonformizmu i neuklapanju u socijalne norme) koristi kao kritika (sopstvene) srednje struje i čak nacionalnog mentaliteta, u nekoj vrsti autošovinizma, kako bi se reklo u Srbiji. Ima poprilično takvih opisa drugih kultura, dozlaboga stereotipnih i čak priglupih, ali, ako „delo ima humanu poruku“, ako je štaviše samokritika, onda sve pet.
Primeri: filmovi „Avanti!“ Bilija Vajldera, „Francuski poljubac“ Lorensa Kasdana, „Dobra godina“ Ridlija Skota. Izuzetni reditelji su iskoristili najobičnije stereotipe o Latinima, znači Italijanima i Francuzima. Njima ručak traje tri sata, sve kancelarije su zatvorene kada čoveku treba, pije se vino od jutra do mraka, ljubavnica je sasvim normalna stvar pored žene, život se shvata opušteno, putenost je dozvoljena i tako dalje. Politička korektnost bi takvo predstavljanje jadnih Italijana i Francuza mogla lako da okvalifikuje kao u najboljem slučaju nevaspitanje, a u gorem slučaju i kao uvredljiv etnički vic. Ali u svim ovim filmovima glavna meta su uštogljeni Amerikanci odnosno Britanci, to je pohvala dolče viti, poziv na oslobađanje od stega i to je korekcija besmisleno spartanskog poslovnog užurbanog mentaliteta. „Čovek treba da nauči da se bos prošetaš po travi i kaže ’da’ emocijama...“ Otud su Bilija Vajldera zbog nekih filmova (između ostalog i zbog „Avantija“) optuživali da – propagira preljubu.
Izuzetni reditelji koristili su najobičnije stereotipe o nekim narodima (FOTO: Avanti)
Kada je reč o političkim filmovima i serijama, naravno da su stvari ozbiljnije, premda opet i nisu, u amerikanskom slučaju to jest, jer tamo su seks i brak još opasniji od pljačke i izdaje i ideologije. Ali, zapadnjački hladnoratovski trileri uvek su koristili stereotipe o ruskoj duši i mentalitetu pod Brežnjevom, dok se u post-andropovljevskoj eri u raspadajućem SSSR-u snimilo nekoliko uradaka u stilu našeg „o pokojniku sve najlepše“; svi ti filmići se mogu svesti na jedan štos koji izvaljuje jebežljivi kagebeovac: „antikomunisti su ili peder ili Jevreji“. Dalje, on „veoma duhovito“ hvali nekakve radijatore u državnim kancelarijama, jer su oni taman toliko visoki da uz njih može da pritegne (bujne, to se podrazumeva) sekretarice.
„Eminent Domain“ u režiji Džona Irvina (po scenariju Andžeja Krakovskog, poljskog emigranta od 1968. godine) iz 1990. nije, na primer, izazvao nikakve potrese. Sve se okolo raspadalo, sledeće godine je pao Zid, film je prošao nezapaženo. Priča o korupciji u komunizmu smeštena je u Varšavu, ali sve je to moglo da bude i sovjetsko. Društvo zasnovan bo na totalnoj korupciji, ja-tebi-ti-meni, ako hoćeš dobrog hirurga, nabavi mu dozvolu za uvoz „pežoa“, ako hoćeš letovanje u Bugarskoj, zaposli nesposobnu ćerku gradskog partijskog sekretara, a ako ti je život mio, namerno izgubi partiju pokera protiv Generelanog sekretara partije. Ali, uprkos svemu, uvek možeš da padneš u nemilost. To se dogodilo Jozefu Borskom (Donald Saterlend) i on je već imao razrađen plan šta činiti. Film uživa u opisima koruptivnog ambisa poljskog (čitaj: sovjetskog) društva. Ipak, jednom kada Borski padne u nemilost, njemu je sve odjednom postalo isuviše jasno i on se pretvara u maltene liberala, i filmu se može uputiti isti prigovor kao veoma nagrađivanom filmu „Životi drugih“, Florijana Henkela o životu pripadnika Štazija koji drži pod kontrolom „sve živote istočnog Berlina“.
Početak je naprosto fantastičan, Gerd Vizler izlaže filozofiju isledništva i sadizma: „...nevini uhapšenik će postajati samo sve bešnji kako pritvor traje jer oseća da trpi nepravdu; on će vikati i besneti; krivac će, pak, postati tiši i prividno mirniji. Ili će zaplakati; on zna da postoj i razlog zbog kojeg je priveden na ispitivanje...!“ Ali, takav iskusni islednik bez ikakvog razloga („nemotivisano“, jelte) postaje slab prema popularnoj glumici Kristi Mariji i njenom ljubavniku, državnom dramaturgu Drajmanu (koji glumi „levičara na prirodno“, očigledno iz karijerističkih razloga). Motiv privlačnosti ne deluje dovoljno ubedljivo. Teror Štazija je ulepšan i prilagođen zapadnom gledaocu. Islednik je dobar kao i Frankenštajn koji na kraju „dobrim likovima“ poklanja život.
Na Balkanu se digla frka posle reprize putopisne serije Majkla Pejlina, to jest posle (ponovnog) emitovanja prve epizode koja se odvija u Hrvatskoj i BiH. Posle prvog emitovanja nije bilo nikakvih problema, jer nije ni trebalo da ih bude, ali drugo emitovanje je nateralo HRT da se izvini zbog toga što je nekima zasmetala formulacija o rušenju Starog mosta u Mostaru. Izjava je potpuno bezazlena i izvinjenje i frka su nastali zbog uobičajene moralne panike i masovne histerije. Ali, ta epizoda je prikazala još nešto drugo, što bi danas verovatno još više iznerviralo gledaoce od one činjenice o mostu: naime, Pejlin razgovara u Hrvatskoj s dvojicom ljudi koji predstavljaju dva gledišta o raspadu SFRJ. Jedan je neki kafedžija, jugonostalgičar najgoreg tipa („dok je bilo Tita, bilo je i šita“, što je jedna od ljigavijih nostalgičarskih suludosti) i on je promovisao svoju „sporu kuhinju“. Kada je zamolio Pejlina da mu donese nešto, ovaj je rekao „it is going to be very slow, like your kitchen“. A drugi je tip bio neki mrzovoljko, nadrkani ofarbani čovek, pušio je jednu cigaretu za drugom i kenjao po Jugoslaviji jer Hrvati nisu imali prava, nisu smeli da jedu bakalar za Božić, da kažu da su Hrvati i Vice Vukov im je bio zabranjen, a najgore ih je mučilo to što nisu mogli da rade koliko su hteli! Nešto sam po štampi istraživao te devetsto sedamdesete, plus minus dve-tri godine (za svoj mrtvorođeni roman „Dobro jutro, gospodine S“), pa znam da su finansije bile glavna muka Mike i Savke, doznake iz inostranstva pre svega, porezi, to što turbine Rade Končara nisu bile dovoljno dobre za Makedonce i slično. Ali nikome, ama baš nikome, nije moglo biti krivo što je morao premalo da radi. Jugonostalgija onoga kuvara je odavno postala demodirana i to je muka slušati, ali ga je ono gunđalo prešišalo. I tako... Černobil je doveo do masovne histerije.
Zbog putopisne serije BBC-a HRT se mora izvinjavati svojim gledaocima (SCREENSHOT: BBC)
Černobil (kao što se pisalo 1986.) ili Černobilj (ili Čornobilj)? Gorbačov ili Gorbačev? Nije sada bitno. Na Zapadu (nekadašnje Jugoslavije) insistira se na „l“, a na Istoku na „lj“, rusisti dokazuju kako je mekoća finalnog „n“ i „l“ i njihov prelazak u „nj“ i „lj“ normalna stvar i to je stvar zvučnog ukusa i/ili navike. Kako god, Černobil je postao simbol nečeg opasnog što su krili od nas, „nečeg što zrači“ i što se lako može iskoristiti kao simbol raspadanja državâ i ideologijâ jasna je stvar. Černobilske jagode. Bio je to njihov Černobil. Podrazumevano (smrtonosno) zračenje od koga se ne može pobeći plus paranoja u odnosu na svaku vlast koja je saopštavala „podatke“ o tome stvorili su nekakvu čudnu kombinaciju političkog vica i strašne urbane legende, koja svakom pruža priliku da bude stručnjak za fiziku i geopolitiku.
HBO je napravio seriju o tom događaju, ali sva priča se svela na to da li je reč o antiruskoj (antisovjetskoj, antiputinovskoj) propagandi ili ne. U ovom društveno-političkom trenutku izgleda da nije bilo moguće drugačije. Slovenci i Hrvati seriju obožavaju, Srbi pak ne. Bilo bi drugačije da je serija nastala pre pada Berlinskog zida. Dotle su postojali prećutni principi kako se predrasude o životu s obe strane Gvozdene zavese imaju predstavljati i eksploatisati na filmu, TV-u i u književnosti. Viši nivo „umetničke obrade“, kao u romanima Erika Amblera, Grejema Grina ili Le Karea, ili u filmovima Džona Hjustona i pomenutog Džona Irvina razlikovao se od nižeg nivoa danas politički nekorektnih podbadanja u treš produkcijama i palp literaturi. Čak je i film o Džejmsu Bondu „For Your Eyes Only“ iz 1981. godine završavao pohvalom – detantu, tada novinarskom leksičkom hitu. Bogdan Tirnanić je, zaključno s bondovskim filmom „A View to a Kill“ (poslednji s Rodžerom Murom), lepo primetio kako u njima Rusi gotovo nikada nisu pravi neprijatelji, već su to, hm, „žuti“ (ili neki ludaci koji žive u švajcarskim zamkovima na vr' brda), dok je film iz 1997. godine „Tomorrow Never Dies“ govorio o britanskom medijskom mogulu koji planira da izazove Treći svetski rat. (Film „Dijamanti su večni“ ismejavao je navodno američko sletanje na Mesec, a „Sutra nikada ne umire“ bocnuo je Bila Gejtsa i Mikrosoft.)
Svi su voleli zapadnjački luskuz i čekali trenutak „kada ćemo ih stići“, sveopšta antiergonomija i antidizajn, kao i svakojake nestašice (ali ne jogurta) su ono što je oduvek posebno mučilo serije i filmove koji su sa Istoka (Evrope) slati na Zapad: to se ili trebalo objasniti ili opravdati, a najbolje ljudskim faktorom. Tu je poveznica s Le Kareovim uvidom "oni tako očajnički žele da budu kao mi" iz knjige „Ruska kuća“ i istoimenog filma Freda Šepisija sa Šonom Konerijem.
„Poor buggers. They just want to be like us. They have this huge heart and ... huge ignorance. And they alwas keep their word!“ – kaže Šon Koneri kao Barli Skot-Bler u tom filmu. Najlepši iskaz o Rusima u istoriji svetske književnosti i svetskog filma!
Sva ta nekadašnja jugoslovenska pokondirenost iz pesme „Tata kupi mi auto“ i grafita „Beograd je svet“ i ta želja da uđemo u voz potrošačke Evrope i Amerike s filmom „Ljubav i moda“, „Leto je krivo za sve“, „Zlatna praćka“, svi naši krimići šezdesetih, prepevi nemačkih i italijanskih hitova – sve to bi se moglo svesti na glad za udobnošću i konzumerizam. Predstava „Trst“ Miloša Radovića govori o tome. Majka s ćerkom dolazi u hotel pored koga je pre trideset godina samo prolazila (jer nije imala para) i u koferu donosi farmerke u koje jedva ulazi. Zašto? Ona ih – farmerke – vraća na njihovo rodno mesto, zaljubljena je u stvari, Trst je mapirala po prodavnicama, dok sa živom ćerkom ima odnos mržnje i zavisti (Dara Džokić – Isidora Minić). S druge strane, u odnosu mlađe majke i sina (Milica Mihailović – Miloš Klanšček), ona nema razumevanja za njegovo sakupljanje „gormita“ i svoj bes zbog propalog braka iskaljuje na njemu. Ali u oba slučaja u pitanju je jasna opsednutost "materijalnim dobrima", robnim markama, firmiranim stvarima. Mržnju na relaciji Slovenci – Srbi održava, pak, odnos carinika i žrtve (Branislav Zeremski – Jelisaveta Sablić).
Na Istoku su oduvek lovili materijalne znake, automobile, rasipnost i materijalnu dekadenciju, jer bi to kanda moglo odškrinuti vrata zapadnjačkoj ideologiji. Otud je Staljin zabranio film „Plodovi gneva“ snimljen po romanu Džona Stajnbeka jer, iako je film bio „kritika kapitalizma“ u periodu Velike depresije, iako je Staljinova prvobitna ideja bila da njime pokaže kako je kapitalizam propao načisto – pokazalo se da su sovjetskim gledaocima oči jedino ispale na privatne automobile. I najsiromašniji Amerikanci su, znači, mogli da sebi priušte kola.
Na Zapadu su, s druge strane, oduvek lovili ideologiju, Makarti i Roj Kon su svaku aluziju tumačili kako komunizam, išlo se na misao, jer su se bojali da bi ona mogla dovesti do siromaštva i propasti kapitalizma. Na saslušanjima Komiteta Predstavničkog doma za antiameričke aktivnosti nisu pitali za poreklo imovine ili bunde od srebrne lisice, već za političke stavove. Sudbina Karla Formana, scenariste filmova „Tačno u podne“ i „Most na reci Kvaj“ svedoči o tome kako su ljudima krali i takvu svetinju kao što je „intelektualna svetinja“ u atmosferi lova na veštice. (Ipak, treba reći i to da je pomenuti slučaj pogodan za ilustraciju, jer je i relativno podnošljiv. Dva suprotna ekstrema takođe postoje: smrtni ishodi zbog nepravednih optužbi (samoubistva, skretanja u ludilo bez povratka i krivične osude), kao i – slučajevi pravih komunjara.) Tako da su SAD pokušale da u zemljama Istočnog bloka zabrane prikazivanje filma „TV mreža“ Sidnija Lumeta iz 1976. godine, jer je pokazivao trulež ideologije i način vladavine putem televizijske manipulacije. Bojali su se da bi SSSR, koji je ionako već decenijama bio orvelovski velikobratovski orijentisan, mogao samo usavršiti zanat. Brežnjev je već bio bolestan, ali dovoljno krepak da u Karađorđevu na lovu preti Tiletu. (Tada, pre pojave interneta, zabrana je još i imalo nekog smisla. Zabrana ipak nije bila striktno poštovana, film je višekratno prikazan na programima JRT-a, i smatra se da je on dao ideju za diferencijaciju posle Osme sednice i time posredno uticao na raspad SKJ i potom SFRJ.) Ne treba zaboraviti da je glavni glumac Piter Finč misteriozno umro od srčanog udara, iako je bio u naponu snage. KGB je preko svojih pisaca anonimnih humoreski u navodno progresivnoj (čak opozicionoj, što je bila urnebesna glupost) Literaturnoj gazeti pustio buvu da je to kazna u izvedbi FBI-a. Ni Holden nije dugo poživeo, a on je bio veliki simpatizer Tita i Jugoslavije.
Brežnjev i Tito "u lovu" (FOTO: Twitter/Janez Janša)
Zapad je stoga mislio (i misli) da je na Istoku sve disfunkcionalno i antiergonomski udešeno, jer je nakrivo ideološki komunistički nasađeno. Istok je, pak, mislio da sjaj i bogatstvo Zapada dovodi od idejne korupcije, premda je taj stav bio itekako neiskren i podložan – korupciji. Još je Dobrica Ćosić opisivao svoja iskustva neposredno po dolasku u oslobođeni Beograd, to jest, opisivao je blaženo osećanje sopstvene guzice u mekoti kožnate fotelje, dok su biografske knjige velemajstora Genadija Sosonka razotkrile fascinaciju predmetima široke potrošnje čak i kod tako tvrdokornih sovjetskih patriota kao što su bivši prvak sveta u šahu Mihail Botvinik. Pomenuti je Botvinik umeo satima da opisuje kvalitet švedske portabl rerne marke Electrolux kao i ženskog kompleta od britanskog tvida: „i posle trideset godina rerna radi, a komplet izgleda kao novo!“, a dirljive su ispovesti ruskih šahista i sportista, kada su u SSSR slali kao kargo, na primer, muzičke linije, magnetofone, usisivače (jer nisu smeli da unose devize). „Sve to i dan-danas radi!“
Sada bi trebalo da bude jasno zašto je u seriji o Černobilu primenjen taj metod i način razmišljanja: to je stara škola (premda je scenarista „omladinac“) – trebalo je napasti sovjetsku ideologiju, tvrdeći da pod njom jedino aljkavost i katastrofe mogu da se dese. Ne treba biti salonski komunista pa da se čovek priseti da je primera aljkavosti i zataškavanja u sličnim situacijama bilo i na Zapadu, ne treba biti ni Čomski ni socijalista Berni Sanders, evo, tu je samo film „Silkwood“ Majka Nikolsa („Kineski sindrom“ je izmišljena limunada, ali i ona spominje makar mogućnost „zataškavanja u Amerikanaca“). Komunisti su pravilno ukazivali kako je na Zapadu uzrok u bešćutnosti i gramzivosti kapitala i korporacijâ. Na nivou pripovesti koje deda iz SUBNOR-a priča unuku i paranoje lova na crvene veštice, sasvim je okej izvoditi simetriju između Velike Ideologije Istoka i korporatvine mafije Zapada.
Znači, pristup u seriji je očekivan: s takvom ideologijom poslušništva i birokratskog zataškavanja drugačije nije ni moglo biti. Rusofilija to ne može da podnese, pa seriju proglašava atakom na rusku dušu i mentalitet.
„Duša kao nadomestak materijalnog bogatstva“ - u vreme stare SFRJ umeli smo time da se tešimo dok su nam curile sline za šarenilom Zapada.
Ona duga putovanja,
dani rasuti u snijegu;
zar je srcu sve to trebalo da shvati?
Ovo mi more više znači.
Ti će mi ljudi više dati.
Oni gradovi daleki još se dalji danas čine.
Niti zvijezde nisu bile tako sjajne.
Šume su pute svoje skrile,
a dvorci čuvali su tajne
i od nas.
Vraćam se tu, da ti kažem:
Ovo sunce nek mi sja.
Vraćam se tu, draga
To su luke iz mog sna.
Vraćam se tu,
na toj zemlji gradim dom.
Vraćam se tu, i kažem draga -
Sve ću dijeliti sa njom.
Dok smo tražili svoj dio,
dio svijetla, dio sreće,
dok smo slijedili te ljubavi iz bajke,
zvalo je more svake noći
i blage oči moje majke.
Možda pošli bismo dalje
da se ne vratimo nikad,
ali dobro su nas čuvali ti lanci,
Za toplu obalu djetinjstva bili smo vezani ko čamci,
život sav.
(Arsen Dedić: „Vraćam se“)
„Životni standard“ je bilo nešto što je čekalo odmah iza ćoška, a u našoj navodnoj orijentaciji „ni Istok ni Zapad“, mogli smo na obje bande, mogli smo da se šepurimo kao kauboji na Istoku i da glumimo poštene Indijance na Zapadu. U SSSR-u se moralo strogo paziti, samo jedna napomena u nekom filmu, na primer, „loši utikači!; šalju ljude u kosmos, a nema utikača ni garnišni u prodavnicama!" – eto, samo ta „snažna“ kritika je umalo koštala zatvora autore filma, inače neke bezazlene sentimentalne komedije. Poljski filmovi su se, ne samo u Vajdinom slučaju, otvoreno pravdali zbog loše automobilske industrije i poteškoća kod uvoza stranih kola. Amerikanci, s druge strane, ne snimaju filmove o gladnim ljudima. Gladne Amerikance i crne beskućnike pominju Maks Friš i naši autori pisama čitalaca „...a šta ste vi radili Indijancima i crncima, mamu vam amerikansku...?!“ (Aha, da, to rade i kritičari koji napadaju Kventina Tarantina.)
Te reči iz romana Le Karea „Ruska kuća“, reči Skota-Blera i replika njegovog nesuđenog američkog kolege, špijuna bez milosti („ne treba im dati da ustanu već samo još jače udariti!“), te, dakle, reči glase:
Barli Skot-Bler: They try so hard, from so far back... Poor buggers. They just want to be like us. They have this huge heart and... huge ignorance. And they always keep their word.
Špijun I: Ugh... Acorns: They're gathering acorns and making coffee from them: That's what they're doing here.
Špijun II: Only to help improve our knowledge of the enemy.
Barli Skot-Bler: And if the enemy turns out to be a friend, where's the harm? I thought we were all supposed to be chums together now.
Špijun I: Oh, my dear Lord: Because this year it suits them to roll over and play nice doggie? Because this year they're on the floor anyway? You ninny. All the more reason to spy the daylights out of 'em. Kick 'em in the balls every time they get to their knees.
Barli Skot-Bler: Well, that's where I disagree. I'll back my Russia against yours any time.
Ovo je scenario i manje-više dijalog iz romana Džona le Karea. On je uvek bio fenomenalno obavešten. I ove reči umetnički uobličavaju ono što je tek nedavno ispovedio Džefri Saks, ekonomista koji je po nekima spašavao socijalističke i kolonijalne ekonomije, a po nekima ih uništavao po nalogu MMF-a. Naime, on je otkrio kako je Zapad pomogao Poljskoj na prelazu u poslednju deceniju 20. veka, a kako je ostavio na cedilu Gorbačova. Zapad je želeo da trijumfuje 110 %. Poljskoj je pomognuto, da, ali po koju cenu. Za te grdne pare je traženo da se i spoljna politika menja. Udbaši su gledali TV dnevnik i kada su Ameri iz pregovaračkog tima ugurali Mažovjeckog u limuzinu, uglas su povikali i komentarisali svojim unučićima koji su se vratili sa tečajeva za kompjutere: „Da li ste videli?! Ha? Kako ga je samo Amerikanac lepo smotao i odveo kao ponjavu?! Propala Poljska!“
Poljska je zaista jedno vreme bila zapadnija i u spoljnoj politici od Austrije, kao što je i Prag geografski zapadniji od Beča (ja ovo ne znam sigurno, ali tako kažu na kvizu) pa su se nekoliko godina instituti za istočnoevropsku politiku i slovenske jezike, ta legla špijuna i dekonstruktivista, zvali – humanistički instituti. „Gle, Prag je zapadniji od Beča (ne verujem u zemljopis!), a Afrika je veća od Evrope! Ua imperijalizam!“ Sada su opet vratili stara imena. Ali, tu se sada postavljaju neka pitanja. Kako to da je taj politički kapital spiskan i da je sada Poljska maltene orbanovska diktatura? Možda zato što se sâm Zapad umorio od liberalizma i sam sebi pucao u nogu multikulturalizmom, pa sada u mnogim zapadnim zemljama kao da su na vlasti ruski spavači, klovnovi, anonimusi i ljudi bez porekla, ili, pak, s tako sumnjivim poreklom da je i poreklo Lija Harvija Osvalda kristalno jasno i čisto?!
A to što Zapad nije hteo da pruži ruku Gorbačovu, crna je mrlja, jedna od mnogih crnih mrlja na savesti Zapada. Jer da su to učinili sada bismo imali bolji svet, i na Zapadu i na Istoku. Gorbačov im je bio nebitan, hteli su da dokusure "Ruse" "čizmom u glavu" (Staljin ih je inspirisao, palili su se na Slavoja Žižeka i zbog njega im Staljin izgleda kao Džon Vejn), kao što je pisao Le Kare, ali, kako su se zajebali! Umesto Gorbačova dobili su najpre populistu Jeljcina kome je onda KGB pokucao na vrat (jer je KGB-u dosadilo da gleda pijanu mečku kako pada usred posete stranih državnika) i rekli mu: "ili proglasi ovog omladinca za zamenika ili si mrtav!" i Zapad je dobio kagbeovca, jer im Gorbačov s mladežom nije valjao. E, Zapade, Zapade!
Ali ta serija Černobil, valja li što? Imali smo i mi posla s nekim filmovima, serijama i TV dramama, „zasnovanim na istorijskim događajima“. Na primer, „Variola vera“ Gorana Markovića. Tu je jedina „subverzivna“ stvar bio dijalog onog akvizitera (epizodista izražajne face i dobar psovač, Živojin Bradić) koji nudi knjige, komplete Karla Marksa i Fojerbaha, a onda Radmila Bambić kaže „to niko ne čita“. Naknadno se učitava „generalna subverzivnost“ jer je reč o grešci čitavog sistema, ali u vreme filma tako se nije baš razmišljalo, jer nije ni postojala svest o alternativi. Čak je i britanska TV drama, o sudaru aviona iznad Zagreba 1976. godine snimljena tuce godina kasnije i u kojoj su naši kontrolori leta prikazani kao krivci, 'ladno emitovana, doduše s upozorenjem da je pristrasna, pa je Tirke svoj osvrt u NIN-u počeo rečima „bio sam juče uveče na vežbi iz ONO i DSZ“, mi smo i „vinčanski akcident“ premestili u humanističku bajku o nesebičnosti, što i jeste bila (i to), a samo je naknadna pamet to koristila kao još jedan dokaz propalosti SFRJ. Za “Variolu veru” je Milutin Čolić čak rekao da je nedovoljno kritična prema našoj stvarnosti i, imajući u vidu i “Majstore, majstore“, uživo u TV dnevniku rekao „zašto napadati prosvetne radnike i lekare, tu sirotinju, neka snima o političarima!“, uz osmeh, koji je ipak mogao biti i ironičan, jer je to možda bila i odbrana Gorana Markovića. Ali, ne, Goran sigurno nije bio „žrtva sistema“.
Uostalom posle “Plastičnog Isusa” bilo je nemoguće zaglaviti zbog filma, jer je filter bio već na nivou scenarija, koji su se čitali „na nadležnom mestu“, pa je i onaj scenario za film Mikija Stamenkovića, „prvi film o kontrarevoluciji“, onaj film s Farukom Begolijem, počinjao preambulom za svaki slučaj „ovaj scenario ne pretenduje da dâ celovitu sliku uzroka kontrarevolucionarnih događaja u SAP Kosovo...“ Tako da kada je film već bio snimljem, bilo je toliko sukrivaca u SSRN i raznim komisijama da je reditelj mogao biti samo fino sklonjen; u to vreme su ljudi zglajzavali meko, kao npr. Slobodan Novaković sa serijom „Filipom na konju“ i slično, samo dobiju još plaćenije mesto da ih niko ne vidi, a oni neka sede. Pa tako su i Ivu Štivičića sklonili u Tuđmanovo vreme.
”Variola vera” je imala nekoliko upečatljivih scena (pored Radmile Bambić koja zajebava komplet knjiga Karla Marksa); kada Velimir Životić pere ruke Vimom u klozetu svoje kancelarije (fali montaža u rezu na Vim, pa na ruke, pa na razrogačene oči, sve je to jedan mutan kadar iz daljine, jer Goran Marković štedi na montaži), luping helikoptera s ambicioznim političkim aparatčikom, psihološki sadizam Rade Šerbedžije prema medicinskoj sestri, medicinski sadizam Rade Markovića koji kao doktor posle pregleda unakaženog pacijenta kaže „Odlično!“ (engleski titl „Jolly good!“ na festivalima u San Sebastijanu i Drezdenu), i uloga Svetolika Nikačevića koji je ukrao film rečima (iz života): “Kljast ali živ!” i – maskirani Peter Karsten i Erland Jozefson, koji si po neosnovanim glasinama koštali kao pola filma “Sutjeska”, a zapravo su igrali iz ljubavi prema SFRJ. A obaška što je jednog od njih nahsinhronizovao Janez Vrhovec. Tako da kada je Karsten skinuo masku ubice iz filma “Vrisak”, publici se priviđao Vrhovec. (Ili Voja Mirić?!) Ali ni govora o antikomunizmu, samo sitna ezopovština u jednom minutu.
A serija o Čenobilu, koji atak na vrednosti sovjetskog sistema i rusku dušu i solidarnost među građanima; upošljavaju se hladnoratovski kalupi, ali koji bi drugi i mogli da se uposle: događaj se dogodio u okvirima Hladnog rata. Mada je bilo mnogo vrelo. To su kalupi iz Le Kareovih i Grinovih i Amblerovih romana i spominjanog filma Džona Irvina. Realan opis mentaliteta korupcije i uvlačenja u dupe nadređenima i sveopšteg straha. Metod serije je „realizam“ iz TV serije „Amerikanci“ i grejem-grinovski cinizam, plus istraživački rad na polju fizike, medicine i pravnih nauka. Izgleda da je zafalilo struke na ovom drugom polju. Ali, za razliku od ”Variole vere” i onog TV filma o avionskoj nesreći iznad Zagreba i za razliku od TV dramâ i filmova o Vinči, kod Černobila nije bilo moguće apstrahovati ideološki moment, to se naprosto shvata kao kritika sovjetizma iz temelja đuture sa Otadžbinskim ratom i ruskom dušom. I to je to. Ruska „verzija“ kad se bude snimila biće isto tako – htela to ili ne, a želeće sigurno – da brani Černjenka, Andropova, ko beše tada na vlasti, a najviše pokojnog Brežnjeva – a ne da opisuje birokratski genocid koji je izvršen tako što su onolika ukrajinska deca, žene, muškarci i građani i inteligencija pušteni na paradu pod jakim vetrom za koji nikome nisu rekli da je radioaktivan. Sovjetski funkcioner ne greši, i Nikson ne greši ako je predsednik. Samo što Niksona možeš da smeniš i to je dokaz da je demokratija najmanje loš sistem, jelte, a to podvrđuje i Džimi (Karter, u emisiji kod Kolberta). Serija o Černobilu je istinitija od „Otpisanih“, ali manje istinita od „Vetrova rata“ I i II, ali ipak bliža ovoj drugoj nego prvoj.
Međutim, ima jedna stvar – lično, pojedinačno herojstvo koje nije nadahnuto ni ideološkom zaslepljenošću niti proračunatošću niti željom za slavom, već čistom humanošću i požrtvovanošću – što izmiče kalupima i blaziranim konzumentima rijalitija, nesvesnim cinicima i onima koji su pristali na apokalipsu pod izgovorom ”kako svima tako i nama”. To herojstvo, taj podvig ima osobine antičke drame i izaziva divljenje koje nas postiđuje. Kao Kirkegorovo podsećanje na ”kraljevski zakon” (da volimo bližnjega svoga), on nas postiđuje i uznemirava. Otud su dva kritičara u Srbiji, iako, kako se to veli, sa suprotnim ideološkim predznakom, saglasni u onome što je – nenameran! – kvalitet serije.
Zlatko Paković: „Jedna od ubedljivo najlepših sekvenci 'Černobila' jeste ona u kojoj rudari, znajući da žrtvuju zdravlje, mukotrpno sprečavaju totalnu katastrofu. Pred liderom rudarske jedinice, kako bi se danas to stupidno reklo, a u stvari, pred čovekom koji zbog svog udarništva uživa najveće poverenje među kolegama, stoje u stavu mirno i inženjeri i politkomi strašnog SSSR-a, koji je eksplozijom u Černobilu pao na kolena. To je tajna privlačnosti komunizma. Nju znaju samo prezreni na svetu.“ (Danas, 21. jun 2019.)
Božidar Zečević: „Takvo kolektivno osećanje, koje poznavaoci ruske duše nazivaju sabornošću i koje u narodu postoji od pamtiveka, svojstvo je ruskog čoveka, uvek - pa i danas! - gotovog na žrtvovanje. To je i naslov ključnog filma Tarkovskog. Iako sve to ne može da shvati, Krejg Mejzel nije mogao da negira ovaj sindrom. Prikazao ga je bez ikakvog komentara i upravo u tome je najveća vrednost njegove serije. Autoru je, kako kaže, bilo stalo da 'bude blizu istini najviše što je moguće' i da nikada 'ne upadne u istu onu zamku u koju upadaju lažovi'. Ovaj bazenovski ideal, koji stoji u osnovi modernog filma, isplatio se ovde u potpunosti. Ovako nešto možda je mogao da podnese samurajski duh spasilaca u Fukušimi, ali teško onaj samoživi i mekušni Zapad, koji je i danas antipod megatonskoj sinergiji ruskog kolektiviteta. Zato se stvarne pouke 'Černobila', poput bumeranga, obijaju o glavu Albiona.“ (Večernje novosti, 6. jul 2019.)
I tako, ponovo gledam „West Wing“ i navijam za Bernija ...
Serija o Černobilu u sadašnjem istorijskom trenutku mora biti neistinita, pitanje je samo da li će to biti na način filma "Chetniks —- The Fighting Guerillas" iz 1943. godine u režiji Luisa Kinga, ili, pak, na način filma "Sutjeska" iz 1973. u režiji Stipe Delića.
Lupiga.Com
Naslovna fotografija: Chernobyl/HBO
Citiram iz teksta - "a ne da opisuje birokratski genocid koji je izvršen tako što su onolika ukrajinska deca, žene, muškarci i građani i inteligencija pušteni na paradu pod jakim vetrom za koji nikome nisu rekli da je radioaktivan". Dakle, pisac zna da je to bilo u Ukrajini. izbrojao sam - 8 puta se pominje sovjetski. A 20 puta se pominje ruski, ali ima i zašto. Na Zapadu se i u književnosti i na filmu i u vestima odvajkada govorilo "ruski" i "Rusija" kada se govorilo o SSSR-u. (Kao što se i u Jugoslaviji govorilo "mermer" a ne "Goli otok", ali ako neko danas piše o Golom otoku, niko normalan ne bi skretao pažnju na tu činjenicu.). Pa prema tome teško da može biti govora da pisac misli da su u SSSR-u živeli samo Rusi. Zlatane, zvučite kao neko ko je jutros saznao da "Iranci nisu Arapi", pa tim otkrićem prepadate svakog ko u istu rečenicu stavi Teheran, Damask i Bagdad. Napišite i vi nešto, o Rusima, Ukrajincima, Belorusima, Poljacima svejedno, s mnogo geografije, ko vam brani?.