"... i u ime svih onih lepih trenutaka, oprosti mi! ... pa jednom se zivi ... Katarina ..."- govorio je neki covek zeni jednog neobicno suncanog dana. Teska situacija. Bas nelagodno, tako je prijatno vreme bilo. A scena, kao iscupana iz jednog od starih crno - belih filmova. Nekako se te dve stvari nisu trpele. Bilo je prolece. Ipak, desavalo se bas to i bas tada. Zaista, nema tog proleca koje smo bas svi uspeli da udahnemo, neki su alergicni na pojedine cvetove, neki na citavo prolece i Amorovo visece prisustvo u vazduhu. Ono postoji zbog zaljubljenih i samo se sa njima razume, ostali su manje -vise u nekoj od pomenutih podkategorija alergicnih. "Ja bez tebe nista ne vredim ... zasto sumnjas u moje reci posle svega?" "Zasto? Zato sto si lazov! ... i nece te izvuci ti naivni citati iz tinejdzerskih casopisa, davno smo pregazili cetrdesetu! Smesan si mi ..." Zoran se sav uziveo u ulogu, a nije uspevalo. Najteze mu je padalo to sto je sada istinski mislio ono sto je govorio, a i dalje nije uspevao da ocisti reci od prljavstine patetike. Strasno! Ona mu ne veruje. Pored toga, sve u zivotu ide mu naopako u poslednje vreme, hvata sebe kako svakog dana psuje Marfija i njegov prokleti, nesnosno tacni zakon. I kakva mu se ovo hartija mota oko nogu bas sad kad ... "Covece sutni vec jednom taj papir, vuces ga jos od raskrsnice kao neki beskucnik!" - zapazila je i Katarina. Umesto da ga sutne od sebe, Zoran je podigao komad hartije da vidi sta to pise po njoj, kad se tako uporno prilepljuje za noge prolaznika. I dok je Katarina ispaljivala suvisne reci, bas onakve kakve se govore vise radi sebe nego radi onoga kome su navodno upucene, Zoran je, iskljucivsi usi (ma sta osecao prema njoj, bio je siguran da ona sada nece reci ama bas nista vazno, pa nije nuzno da je slusa), pogledom analizirao spisak. Tu je mnogo imena, raznih... ko zna o kakvom se spisku radi. Ali evo i Katarininog imena. "Zamisli, pa ovo je neki spisak, i nasao sam tvoje ime ..." - iznenada uzviknu on. Katarina se zarumenela.

"Eto! On mene dakle uopste ne slusa!" " Ama slusam te ali skrenulo mi paznju ... Katarina Nicic, lepo pise ... i neki simboli ..." "Daj da vidim to ..." Katarina je nervozno preletela pogledom, zakljucivsi: "To je neka decja glupost. Takav si ti, kao da to sad ima ikakvu vaznost, neka tamo Katarina Nicic i niz crtica i zvezdica ... ma ajde." "Katarina,ljubavi!" - bacivsi 'decju glupost' i vec sledeceg trenutka potpuno zaboravivsi na nju, Zoran se vratio matorskim glupostima od malocas. - "... ali ti meni znacis vise od svega, ti ... pa sta god se izdesavalo medju nama, to sad vise ne sme da bude bitno, Katarina, molim te ... nisu ovo godine za ... mislim, kazu da su bas ove godine najbolje godine ali ipak ... nije to vise mladost! Nije mladost! Mozda vec sutra umremo i ..."  "Na sta se ti pozivas!" - Katarina se hladila lepezom, potajno uzivajuci u trenucima kada on tako ponizno mili pred njom i govori detinjarije. Prolece, prolece ...- "Ne bih bila sa tobom ponovo pa makar umrla danas, ne sutra. Ne opet, razumes me, ne ponovo, to se ne desava!"
 
"Ovo se ne desava!" - progundjala je Smrt, pritiskajuci dlan na ostricu kose. "Dakle nista gore od starosti, tako sam umorna ... i eto sta se onda dogodi. Kako mrzim ovakve dane. Brojala sam nekoliko puta, sasvim sam sigurna: nedostaje mi jedan list sa danasnjeg spiska, tu negde pri sredini ako ne gresim ... ispao je negde! ... i da sam samo koji milenijum mladja ... pa da se prisetim sta je tamo pisalo. Moram se setiti, moram ... znaci,onaj izvesni ... da, znam ... onda, tu je bio onaj drugi ... zatim ... ne znam dalje. Moram se setiti ... da, u stvari, tu je bio i ..."
 
Gospodin Zaric se cisto nasladjivao: parkirao je svoj luksuzni automobil na zabranjeno mesto, a saobracajac ga je, skidajuci kapu, ljubazno pozdravio. Njemu, eto, nije zabranjeno. Njemu nista nije zabranjeno. Cak stavise (dobro je to znao i posebno u tome uzivao), ako bi njegov auto, tako parkiran, zasmetao nekim drugim kolima koja tuda ne bi mogla da se provuku, sasvim je izvesno da bi saobracajac, ukoliko dodje do rasprave, kaznu napisao vozacu tog drugog auta, ne njemu. Neki ljudi misle da su uspeli da ukrote zivot, on je cak i to dobio na poklon, i prenece dalje sve blagodeti ovakvog pogleda na svet. Svoju decu vaspitava upravo u tom duhu: radi kad ti se radi, kad ti se ne radi onda nemoj, obezbedjen si do kraja zivota, ti i jos otprilike tri generacije ispred tebe, gledaj da obezbedis makar onu tamo cetvrtu generaciju i od tebe, vala, dosta, puna kapa. I nikad se ne raspravljaj sa nizom rasom, a slobodno se podsmevaj, ma sta rekli sutra ce biti tvoji radnici. A to je nesto sasvim drugo: oni ce uvek morati da rade, i nikad nece biti nacisto mogu li bar sebe da obezbede do kraja tekuceg meseca. Sada, dok ste deca, kazu da si glup i uzasno ih nervira sto je tebi svejedno, ali samo uzivaj. I sutra ce, obliveni znojem i izborani brigama, na istu stvar biti besni a ti ces jednako da se smesis iz fotelje. Ko je glup?
                       
Ulazeci u zgradu, gospodin je zacuo jedno molecivo, isprekidano "... pomozite ... dinar, dva ..."  Iz krpa i rita sijala su dva tuzna oka; naravno sve ovozemaljski tuzno za gospodina Zarica bilo je u najmanju ruku ravnodusno, ako ne cak smesno. "Dinar ili dva?" - podrugljivo upita. Prosjak je pogladio bradu kao da se dvoumi, pa ipak rece: "Dva!" "O, kako smo bahati danas! Bez lazne skromnosti, jel? Dva! Hoce dva!" "Dobro, onda jedan ..." " Ma sad ti ne dam ni jedan!" - jedva je docekao gospodin, deklamujuci  unapred pripremljeni odgovor. Prosjaku su oci na trenutak zasijale jace; mozda je to bio tracak besa, necega potpuno zaboravljenog, nagonskog. Necega sto uvek nestane sledeceg momenta, kad se seti da je prosjak. Jednako molecivo, nastavi: "... molim vas ... jedan dinar ... sta je to za vas ... sta vam znaci ..."  "Da ja tako razmisljam, odavno bismo postali kolege!" - pala je jos jedna planirana recenica. Pa da, pomisli gospodin, sitnice su zadovoljstva, eto na primer razgovor sa ovim covekom: ovaj je jos jadniji, cak u njemu nema ni besa, ovaj moli. Zato je dodatno ulepsao dan, potrosice jos koji minut s njim da se naslusa moljakanja,a dinar mu ne bi dao ni u ludilu. Da ne poverujes kako ovaj ostatak coveka umilno mili oko nogu i kako se nada, a nece dobiti nista. "Bog ce da te kazni, gospodine. Sve Bog vidi ..." Gospodin se delimicno smracio; razgovor ga vise nije zabavljao, prezir je postajao sve dominantnije osecanje. "Jadnicima Bog. Ostalima  zivot." - procedio je. Prosjak se bolno nasmejao; zamalo se drznuo da pita, otkud to da ovaj zna sta je zivot, ali ne bi se usudio; povrh svega, ni sam nije bio sasvim nacisto sa tom problematikom. Ne znajuci sta ce drugo, zapoce jednu od onih tipicnih prosjackih prica koje odlaze u vetar. Da imamo vremena da se zagledamo u njih tada, videli bismo te oci kako sanjaju i lutaju, i pomislili "da,covek je."  "... i ja sam bio bogat nekad ... kad sam bio mali ... a nista nisam imao! Ali celi svet je bio moj! Ih, nigde granica ... imao sam ulice i snove ... sad imam samo ulice ... siromasan sam." Gospodina je vec obuzeo potpuni, iskonski prezir. "I da imas sve snove sveta bio bi bednik. Ne bi ti snovi pomogli kad ogladnis. Isto bi tako slinio za dinar. Jadnice." Dva siromaha su se rastala.
                      
Usavsi u zgradu, gospodin Zaric se raspitao gde je salter koji trazi. Sin mu je prekjuce polozio vozacki ispit, predao dokumente za izdavanje vozacke dozvole, i eto zgodna je prilika da se to pokupi ukoliko je gotovo. Nije zatekao nikoga, iako je pisalo da salter radi od dva. Pogledao je na sat: dva i pet. Sluzbenik kasni. U redu, sacekace. Dva i dvadeset, pripalio je cigaretu. Dva i trideset, cekanje ga izludjuje. Prosetao je naokolo da se raspita zasto sluzbenik kasni. Niko niti zna, niti pridaje narocit znacaj tome. Vratio se salteru. Roletna je podignuta ali nikoga nema. U stvari, kada je bolje pogledao, iz tog knjiskog sivila istaklo se mrsavo, bledunjavo lice coveka. I on sam je sasvim posiveo i potpuno se stapao sa okolinom. Bilo je neceg zraceceg u tom sivilu, ono nikako nije bilo pasivno; cak je delovalo kao da agresivno grize i uvlaci u sebe svakoga ko se priblizi. Lupivsi dlanom, gospodin viknu: "Kasnite cetrdeset i kusur minuta! Kakav je to nacin?"  Sivac je podigao svoj melanholicni pogled. "Sta ti treba?" - hladno upita, duvajuci dim cigarete u lice bogatasu. " Treba mi ..." - poce nervozno Zaric, ali ga sluzbenik prekinu. "Ne ti! Nego ovaj drugi, pre je dosao. Valjda se zna neki red ovde." - zgadjeno rece, ne menjajuci svoj melanholicni ton. Gospodin je tek tada zapazio jos jednog coveka pored sebe. Taj ranije nije bio tu. " Ali ja sam dosao pre njega, on je tek sad naisao, dok sam ja bio da se raspitam kad..." "Pa sad, dok si ti bio tamo, dok si ti bio ovamo... valjda se zna neki red ovde." - jednako iritirajuce, a i dalje sasvim nezainteresovano, ponovi sluzbenik. Gospodin je pobesneo: "Ma slusaj ti ..." "Ajde lepo stani iza da ne zovem obezbedjenje! Pazi molim te, razmahao se tu ... o, ljudi moji ..." - zivahnije i zgrozenije rece sivo bice, ali su oci ostajale napola zatvorene. Bogatas je prilepio jedan 'platices za ovo' pogled na saltersko staklo, i izleteo vani. Covek koji je ostao upitao je sluzbenika sta da upise u jednu od rubrika na dokumentu. Sluzbenik je nervozno vrteo glavom, a potom se posvetio uvlacenju dima cigare kao da je to nekakva zasebna, krhka umetnost, koja zahteva punu koncentraciju, kao da se pitanje nije ni odnosilo na njega. Covek je upitao ponovo. Igrajuci se dimom, sluzbenik je napokon, nevoljno, bacio pogled na dokument i prokomentarisao: " ... jao svasta ... stvarno ima nepismenih ... tu znaci pises ..."
             
"Zapamtices ti Zarica, samo polako! Ne znas ti ko sam ja ..." - urlao je gospodin u sebi, dok je nervoznim brzim koracima prelazio ulicu. Seo je u auto i spremio se da krene negde na dobar rucak, kako bi se smirio. Stavio je cackalicu u zube, to mu je i inace zastitni znak. A kad se bude vratio sa rucka, jedan kratki telefonski poziv i onaj sluzbenik leti sa posla. Ta ga je misao prijatno uljuljkivala, i verovatno je bila jedna od poslednjih u trenutku kada je jedan auto, u punoj brzini, naleteo na njegov i razneo ga. "Dobro, jos jedan manje ..." - blazeno se osmehnula Smrt - "... mada ce izdrzati do bolnice i verovatno jos koji sat. Neka. Ja castim, prolece je ... ko je ono bio sledeci na toj izgubljenoj stranici ... ?"
 
Sunce je lagano odlazilo na pocinak, brisuci sve velike brige i male radosti. Prosjak se zamislio; nije se mogao oteti utisku da bi nekuda trebalo krenuti, vratiti se necemu. Ali cemu bi se on mogao vratiti? Cemu covek uopste moze da se vrati? Stize jos jedna noc. Jos jedan dan postao je "juce", mozda ga nekad pomenemo, mozda ne ... Zavukao je ruku u dzep; nije se prevario, tu je zaista jedan loz. Mozda bi trebalo otici i proveriti  nije li se sreca ovog puta osmehnula bas njemu, kome se obicno mrsti. Uzalud. Glupavo je sto je kupio tu srecku, srecu treba nekako prizvati, a on u nju odavno ne veruje. Trebalo bi se smesiti sreci da bi ona uzvratila osmeh. Mozda. A mozda to nije ni u kakvoj vezi. Ko bi znao. Jos jedan dan odlazi, niko nije osetno pametniji, sve nas muce ista pitanja kao i sinoc ....

"Cestitam, imali ste srece!" - izvestaceno se nasmejala debela prodavacica lozova. "Imao sam srece ..." - ponovi siromah, i tek tada se uveri da je upravo to cuo. Zena je nastavljala: "Zaista vredna nagrada, bicete zadovoljni. Evo tu je slika, pogledajte. Sutra cete moci podici svoju nagradu izmedju dva i pet popodne. Fenomenalna stvar: taj model miksera je potpuno nov!"  "Mikser?" - prosjak se zbunio. "I to kakav!" - narocito svecano uskliknu prodavacica - "Sa tri brzine!"  "Znaci, sa tri ..."  "Nema vise problema pri mucenju slaga ili bilo kakvog drugog krema, samo se podesi i sve ide lako!" "Znaci, samo se podesi ...' - mucao je beskucnik. "Slozicete se da je takvo nesto danas neophodno u kuhinji. Bas fina nagrada!" "Slozicu se... bas..." "Onda, dovidjenja! Dodjite nam sutra. I jos jednom, cestitam!"  "O,hvala ... vi ste neobicno ljubazni ... nije to tako obican mikser ... ima tri brzine i ... da ... hvala ... dovidjenja ..."  Tik pored njega, nakon sto je izasao, protutnjala su kola hitne pomoci. Neki su ljudi komentarisali slucaj izvesnog salterskog sluzbenika koji je umro pred sam kraj radnog vremena. Verovatno je to bio srcani udar, kazu, samo ga pokosilo; nije osetio, laka mu zemlja. Lekari nisu ni imali posla. "Ko zna hoce li i sutra uvece govoriti o njemu?" - pomislio je siromah, prelazeci ulicu. Nehotice, pogledao je u zalasece sunce. Zastao je na trenutak. Nesto u njemu je raslo, osecao je kako se zavrsava to rastenje necega sto je dugo vec cekalo, svi misici postali su iznenada napeti, zenice su se rasirile, noge dobile snagu... Ljudi su posle govorili o ovom dogadjaju sa nevericom; oni koji su bili prisutni kazu da je prosjak trcao ka suncu, ispruzenih ruku, kao da zeli da ga uhvati za zlatne krajeve i ne dozvoli mu da zadje. Neki su, kako to najcesce biva, prosto zakljucili da je taj covek bio lud. Neki o tome nisu mislili nista. Stvar je bila jasna i nije imalo sta da se misli, kazu. Covek je bio nepazljiv i zgazila su ga kola. U pitanju je bio kombi koji raznosi srecke, doneo je novu turu. Nista neobicno, sve u svemu.
 
Gospodin Zaric je bio vise zbunjen nego uplasen. Kroz veliko staklo, mogao je jasno videti doktore koji se vrzmaju oko coveka u krevetu pokusavajuci da mu spasu zivot. Pala mu je na um uobicajena misao: "Sta se ovo mene tice." Nije mogao da se seti sta on radi na ovom mestu, ali mu to nije ni bilo vazno. Spremao se da krene kada ga je sa suprotnog kraja hodnika obasjala plava svetlost. Izgledalo je kao da se u toj plavoj magli nazire beskrajna staza. Negde iz dubine plavetnila zacuo se glas: "Tvoj cas je kucnuo." "Mora da sanjam ..." - stresao se gospodin, i sledeceg momenta zamalo vrisnuo od uzasa: lekari iz prostorije sa druge strane stakla izgubili su pacijenta i lagano mu prekrivali lice pokrivacem; lice je bilo njegovo. Shvatajuci sta se desava, ocajnicki je zavapio: "Ne, molim vas, ne ... nemojte to da cinite! Nije fer, ja... ja imam jos toliko stvari da uradim u zivotu..."  Ni sam nije znao zasto, ali prva misao koja mu se javila kad je ovo izgovorio bila je ona o sredjivanju osvete salterskom sluzbeniku. " Vi sigurno znate ko sam ja... culi ste o meni, zar ne? Slusajte... pa zar da sve ono propadne ... sve sto imam ... sve nekretnine, sve tri firme, jahta ... novac ... imam i sina ali njegovo vreme jos nije doslo ... vreme je jos moje! ... ostavite me ... u redu? Mozda mozemo da se nagodimo nekako ... samo me ostavite ..."  Tisina. A onda gromoglasni smeh od kojeg se krv ledila. "Daj mi svoju dusu. Samo to me zanima. To je jedina nagodba na koju pristajem, cak vrlo rado."  Videvsi da je druga strana spremna za poslovnu saradnju, bogatas stade da razmislja o eventualnom pogadjanju. Nakon kraceg premisljanja, on upita: "Reci, ako ti dam dusu ... onda mi ostaju sve nekretnine, i sve tri firme, i jahta, i sve pare, jel tako?"

Mladji lekari su prvi put prisustvovali slucaju klinicke smrti. Svega nekoliko minuta nakon sto je smrt konstatovana, pacijentovo srce je ponovo zakucalo. "Ima Boga!" - uskliknula je jedna od sestara. Zaric, sveze osvescen, vec je imao dovoljno snage da se ironicno osmehne. 
 
"Prosjak, sluzbenik ... sta je bilo sa bogatasem? Da, u redu, bogatas je uzeo odlozeno placanje ... svi su tu, fali samo jedno jedino ime! Nikako mi ne polazi za rukom da se setim ..." - negodovala je Smrt. A park je predivno mirisao na prolecno vece. Na jednoj od klupica sedela je zena, hladeci se svojom lepezom, i slusala reci coveka kojeg je volela. "Dosta je, Zorane. Ovaj razgovor predugo traje, a ni po cemu se ne razlikuje od ranijih."  Zoran kao da je samo ovo cekao citavog popodneva. "O da, razlikuje se! Zavrsice se drugacije ... Slusaj me sad dobro! Da li si spremna da sve nesrecno ostavis iza sebe i da ponovo verujes u ono "nikad nije kasno"? Reci da jesi, Katarina, molim te, jer ... zelim da se udas za mene!" Katarina ga je sumnjicavo pogledala. "Posle svih ovih godina i svega sto se izdesavalo?" Zoran je bio jasan: "Da." Nastupila je najcarobnija tisina, ona u kojoj plivaju pogledi a recima se ne da da izlete; iako se upravo reci iscekuju, carolija je u tom iscekivanju vise nego u samim recima. "Onda ..." - prosaputa on - "... gospodjice Nicic ... smem li vas od danas zvati gospodjom Maric?"

"Katarina!" - odjednom se trgla Smrt - "Tako je, Katarina Nicic! To je ime koje nedostaje. Kakva slucajnost, nije ni daleko – to bi trebalo da je ona zena tamo ... fino, bice brz posao … mozda cu cak imati i malo odmora pred nocnu smenu. Pa, da obavimo to ..." "Katarina Maric! Moja gospodja Maric!" - vikao je na sav glas covek, ponovo mlad, grleci zenu svog zivota i ljubeci je nezno po vratu. " Izvinite, nije li to Katarina Nicic?" - stidljivo upita Smrt. "Ne!" - radosno uzviknu Zoran - "Ovo je gospodja Katarina Maric!"  "Maric? Maric a ne Nicic? To je onda neka greska, ne razumem ... to nije ta zena onda ..." - zamislila se Smrt. "Ti su spiskovi u zadnje vreme puni gresaka, a prodje i po pedesetak godina dok oni to isprave ... uostalom ne mogu ja o svemu da brinem, to nije moj posao. Ceka me nocna smena ... da sam makar malo mladja, sve bi to islo mnogo ... ali sta je tu je. Da vidimo novi spisak za ovu noc ..."
 
Tako je jednog proleca ljubav, igrom slucaja, jos jednom, po ko zna koji put, pobedila smrt.

"Trebalo bi da ti se pred ocima odmota film tvog zivota, ali projektor namenjen tebi je bas sada nasao da se pokvari. Dok cekas, popunjavaj formular." - rekla je krastava spodoba, bez ikakvih emocija. Sluzbenik je bojazljivo pruzio ruku ka dokumentu, ali se sledeceg trenutka stresao od dreke. Na svih sedamnaest usta, iza salterskog stakla, spodoba je krestala: "Ama ne ti nego ovaj sto je dosao pre tebe! Kakav je to nacin, vidi ti njega!"  Sluzbenik je naglo izgubio strpljenje. Nije ni sanjao da je sa ove druge strane saltera tako beznadezno. "Molim vas, to nije tacno, ja sam taj koji je stigao prvi i to bi trebalo uvaziti a ne da ..."  "Ne galami, ne galami ... glava mi puca, znas li ti koliko je vas takvih koji mi defiluju tu pred salterom? Samo dolazite ... ponekad pomislim da se unutra prepunilo i da vise nema mesta ... ajde stani tamo u red i cekaj, nemoj da zovem obezbedjenje!" Srknuvsi kafu iz ogromne solje sa sedamnaest cevcica, spodoba, vise za sebe, progundja: "Valjda se zna neki red ovde."