Od sujete najboljeg kritičara, draža mi je sujeta najgoreg pisca.

(Iz rukopisa posljednjeg hrvatskog romana P. Crnkovića, koji {roman} nikad neće biti objavljen.)

Pišem tekst o kritičarstvu u Srba i Hrvata, a onda se dogodi i polemika Mlakić – Pavlović (spominje se najmanje na tri mjesta po međumrežju), te ću početi s time.

Ne znam otkuda tolika netrpeljivost pisaca prema Mlakiću; nekoliko puta sam izrazio svoje simpatije prema pripovijetkama i romanima J. Mlakića i uvijek sam naišao na nervoznu odbojnost najčešće u stilu „ma pusti, imitator Andrića“ i slično. U ovom se pak sukobu moram staviti na njegovu stranu, a „kritikom“ koju je opet potpisao vol Bole Pavlović, Fuksa se – u daljem tekstu stočni sajam /objasnit ću i zašto stočni sajam/ - konačno (seljaci bi rekli „definitivno“) ispisala iz liste relevantnih književnih portala koji njeguju kvalitetnu književnu kritiku.

Vol Bole uopće ne čita i ne uči na vlastitim greškama. Isti je stil – papazjanija plus “autorka ne nudi rješenja“ – primijenio na romanu „Rod avetnjaka“ Slađane Bukovac. U oba se slučaja posrao po braniteljima, koji su tu bili kolateralna šteta u Boletovom bombardiranju pisaca govnima i neznanjem. Dodajmo tu ideološke „kritike“ V. Arsenića i B. Postnikova, i imat ćemo sliku stočnog sajma kao privatne klape samodeklariranih književnih znalaca, ali koji prakticiraju samo i jedino gangbangersku hrabrost – dok su na hrpi, u svom kraju, kao klapa su mnogo jaki. Kao individue su ništice i kukavice i pičkice, i/ili očajno neobrazovani i tašti (kao vol Bole) i/ili su „preučili“ i previše otpili s ideološkog izvora kao Arsenić i Postnikov. (Pisat ću o Postnikovljevoj kritici Jergovićevog romana, kojom se ovaj prvi posve rastao i od logike i književnosti, a bogme gotovo zalupio vrata etici.)

Fuksa je stočni sajam jer se šefica tog paraknjiževnog portala oženila volom Boletom. Ili: vol Bole se dobro udao, pa izrazio želju, kao i svaki zet koji se želi okoristiti imanjem s ženine strane – „HOĆU BITI KRITIČAR, HOĆUUUUUUUUUUUUU!“, a žena k'o žena, em da se pohvali pučanstvu svojim volom Boletom, em da ispuni mužu želju, kao ono Jeniffer Anistone što je nedavno poklonila svom dečku jaknu od 12 tisućica dolarčića, s pedigreom je jakna, nosio ju je osobno James Dean. Kupuje li šefica stočnog sajma svom volu i gaće i čarape i odijela, nije bitno za ovaj tekst.

U ovoj književnoj jebaonici, kada je pohvala „kolezi“ više pakost onima koje niste spomenuli ili šićardžijsko uvlačenje, u jebaonici u kojoj su pisci zavađeni oko pilećih kosaka i milostinje koja se dijeli iz ministarstava i oko nagrada - koje su u nas zamjena za legate i potporu književnosti (o tome u nastavku teksta)- u toj, dakle, jebaonici ipak je dužnost pisaca da budu solidarni kada neki jebivjetar, dobro udani kvazikritičar sa stočnog sajma kao što je vol Bole ispali svoje nepismenoće na osobu van klanova.

Na svoj sam način reagirao i u povodu „Roda avetnjaka“, koja je na isti kretenski, slaboumni i nepismeni način „kritizirana“ u Fuksi – reagirao sam tako što sam uspio da se objavi pozitivna kritika na tri mjesta: Knjigomatu, mom blogu i na Lupigi. Želim ovom serijom tekstova preuzeti titulu The Miasfit-a No 1 u balkanskim književnostima, i odbijam se korumpirati milostinjom pojedinih urednika i lokalnih bossova, malih Bogova.

Nitko ne stoji za mene.

Što ono piše u motu ovoga teksta? „Sujeta najboljeg kritičara“? Jasno da je to oksimoron, kritičar ne može biti ni dobar nekmoli najgori, on može biti samo dobronamjerni parazit – u najboljem slučaju.

*

Primarna je funkcija književne kritike da bude posrednik između dela i čitalaca, da ih uputi u knjigu o kojoj se piše. Vrednovanje, ili češće – presuda, nije cilj kritike, to je samododeljeno pravo i obaveza kritičara koji oseća da je to pisanje o tuđoj čorbi nešto nedovoljno, nije brate izdašno. Kao što reče jedan lik iz „Servisne stanice“ Lole Đukića. „Kakva sam ja vlast ako ne mogu da otpustim koga hoću?“ Kritičar koji ne sahrani jednog pisca godišnje smatra se oportunistom koji se ne zamera. A to što je sahranjivanja zapravo iskupljivanje ili za ranije neetičke pohvalne prikaze po narudžbi ili za neznanje i štrebersko prepričavanje, čini to sahranjivanje samo još gorim.

Svetozar Vlajković je napisao da su kritičari paraziti, tako da im ova sudbina koja ih je zadesila poslednjih decenija – to što su postali potrčci izdavačkih kuća i njihovi Pi-Ar-ovi – dođe kao zaslužena kazna. Tako im i treba, veli Vlajković.

Koju funkciju ima današnja književna kritika? Kritičar njome treba da iskaže sledeće, po dužnosti:

1. stanje u odnosu snaga književnih klanova,

2. da nahvali vladajuću književnu poetiku,

3. da se pokloni frendu koji mu je dao knjigu na čitanje ili da nagrdi dušmanina iz neprijateljskog klana,

4. da se uvuče u dupe određenom broju kulturnih radnika,

5. da se oduži izdavačkoj kući čiji je Pi-Ar i

6. da još jednom ojača nacionalno-ideološku paradigmu koju zastupa.

Da bi se stvorio privid i kritike, prikaza je l' tako, prikazivač će da kikne možda i koji citat, spomenuće spisak ranijih autorovih dela, ka'nuće koju reč o „ovogodišnjoj književnoj produkciji“, tako da ipak začini klin-čorbu koja od gore pomenutih šest sastojaka može da ima samo očajan ukus. Takav prikaz ne ispunjava čak ni autoironičnu definiciju kritičarskog posla kao „čorbine čorba čorba“.

Čitalac iz takvog prikaza ne može uopšte da stekne utisak o knjizi, pa da se u dobroj veri odluči da li da je kupi, ili – češće – pozajmi iz javne biblioteke. Naprotiv, ako je kritika zlonamerna i nadrkana prema pripadniku neprijateljskog klana ili antipatičnom autsajderu (koji dođe još slađa i lakša meta, jer nema „infrastrukturu“ kojom bi mogao da odgovori), to može našeg vajnog čitaoca koji nema para za bacanje - i pre će da kupi zaleđene šnicle ili nove cipele nego knjigu - potpuno da obeshrabri čak i od pozajmice iz biblioteke, kamoli od kupovine.

Tanka je linija koja razdvaja upućivanje u delo od pukog prepričavanja, što je uvek slatko zameriti neukoj i plašljivoj kritici, koja tako mazi knjige poznanika i jakih izdavača u smislu advertajzinga.

„Hej, objavio sam knjigu? Napiši mi prikaz!“ „Hoću, brate, daj primerak.“ Upućivanje zahteva teorijsko znanje. Treba prepoznati žanr i stil, a onda uz malo avanture uma i duha treba pretpostaviti „namere autora“; koliko god to zvučalo kao gatanje u šarama koje talasi ostave na pesku, pravi prikaz umetničkog dela (i likovnog i muzičkog i književnog) sastoji se u tome da se vidi koliko je autor bio na visini vlastitih namera i koliko je „istinit u odnosu na samog sebe“. Zajebano, a? Znam, a osobito deluje kontradiktorno kada se sagleda kako vol Bole gata u pepelu pa „zna šta sam ja hteo“ ili koji osećaj imaju čitaoci Mlakićeve knjige, a obaška zna koje je niske namere imao pisac ...

Ali, ako vam ta zadaća kritičara zvuči zajebano, onda kog se vraga bavite književnom kritikom?

Kritičari naši današnji se postavljaju kao da književnost – čitaj: pisci, i živi i mrtvi – postoji zbog njih. Jeste li ih čuli u radio i te-ve emisijama? Nadobudni, ma ne, uobraženi i psihotični kao Glorija Svanson u poslednjoj fazi rasapa ličnosti, pa kad krenu da gude o „prošlogodišnjoj produkciji“ koja naravno „nije bila ništa naročito“, „prosečna, bez izuzetnih dela koja ćemo pamtiti“, tako prezrivim tonom kao da odbacuju trule trešnje, pa kad krenu da daju „plastične“ naslove svojim pregledima „godišnje produkcije“ u stilu „Godina sirotinjske zabave“, i slično.

Kritičari koriste pisce i dela kao toaletni papir. Svetozar Vlajković je i na sopstvenoj koži iskusio pravilo u našoj palanačkoj književnoj jebaonici – da je važno KO je nešto napisao, a ne ŠTA. I da se dakle ide na čoveka, a ne na delo. Zato je važno i o čijoj se knjizi piše kritika, ne samo sadržaj kritike (dakle i dela). Otud je moguće da tradicionalistički kritičari iz čista mira nahvale delo nekog „izdajnika“. Na taj način peru biografiju. Ta kritika više znači kritičaru nego piscu ili delu.

Kada Vladislava Gordić-Petković nahvali „Pad Kolumbije“ Saše Ilića, onda su i on i njegov roman toaletni papir kojom sveprisutna kritičarka i članica sedam ili osam žirija briše svoju guzu. Kritika tu koristi – Vladislavi Gordić-Petković. Jer, Ilić je već otpisan kao „izdajnik“, koji za strane pare olajava srpski narod, niko i ne čita analize V.G.-Petković, bitna je simbolička poruka koju šalje kritičarka: „Gle, ja falim i izdajnike, dakle nisam baš zaguljena četnikuša, dobro jutro čaršijo na sve četiri strane, imam ja i stručnog integriteta, je l' tako?!“

Ili kada Teofil Pančić hvali knjigu Vuleta Žurića, to nije samo zato što taj kritičar po pravilu ima lepe reči samo za debele pisce (koji odgovaraju i njegovom telesnom gabaritu; i sami možete proveriti ovu moju tvrdnju!) i ne samo zato što je to izraz lojalnosti prema frendu iz dana pre nego što su se (možda) politički razišli, već i samoljublje profesionalnog kolumniste i intelektualne i moralne gromade: „Vid'te mene, ja ne sudim ni po babi ni po političkim stričevima; u stanju sam i o ovoj knjizi da pišem pošteno i nepristrasno.“

Kada se u „književnom duelu“ nađu Slobodan Vladušić i Teofil Pančić, na delu je sladostrasno intelektualno međusobno podilaženje, ja tebi serdare, ti meni vojvodo, globalistički kolumnista uživa u originalnom uvidu kontra srednje struje („ne vidim ja tu nacionalizam, to se učitava“), a tradicionalistički i antiglobalistički kritičar sam se sebi divi što nije isključiv. To podseća na uzajamno drkanje iz filmova o Torenteu.

Kada Vasa Pavković izjavi da mu je roman Slobodana Tišme „Quattro stagioni“ najbolja knjiga, to deluje razoružavajuće simpatično pa i hrabro. Jadni Tišma upotrebljen kao moneta za potkusurivanje, simpatičan čovek i odličan pisac, uvek može da posluži u tipično palanačkoj igri: „Pohvali ovoga za inat onome, važnija je sada tuđa šteta; a i izbegli smo da se opredelimo, je l' tako.“

Kada Jasmina Vrbavac na nekom skupu posvećenom delu Radoslava Petkovića veli da je on „pokazao da je zadatak pisca ne samo da se bavi metafikcijom već i da odgovara na najvažnija filozofska pitanja svog vremena“, čoveku dođe da postavi pitanje čime je pisac „Puta u Dvigrad“ i „Sudbine i komentara“ zaslužio da ga (inače oportunistička i osnovačka) kritičarka sroza na primenjenog filozofa? Kako tumačiti ovu glupost, kojoj je možda jedini plus to što je lišena malignog ideološkog nanosa koje vazda postoji kod većine ostalih Pi-Ar-ova i urednika književnih urednika? Treba li se zapitati a šta je onda zadatak filozofa? Čemu onda filozofski fakultet, i dajmo onda pisce zaposliti i kao stručnjake za ekološku poljoprivredu. Srozavanje književnosti na puku filozofiju samo je lajt varijanta srozavanja književnosti na čuvara nacionalnih interesa: Zar u ovom teškom društvenom trenutku, kada su nam oteli Kosovo, a Srbi izumiru od bele kuge treba da objavljujemo knjige o kurcima pičkama kriminalističkim pričama i metafikcionalnim igrarijama, dajte ljudi da razjasnimo ko su bili četnici a ko partizani.

Kad pomenuh „Put u Dvigrad“. To je prva knjiga Radoslava Petkovića, objavljena 1979. godine. Prikaz je u Politici objavio Vuk Krnjević. I dalje pamtim taj prikaz, zbog kojeg sam knjigu kupio – tada su se knjige još kupovale po ćefu – a 2003. sam za svoju dušu napravio dvadesetak stranica prevoda na danski. Poslednje rečenice prikaza glase otprilike ovako: „Ova knjiga ostavlja utisak koji je kod mladih pisaca veoma čest: da sve znaju. To nekima može da smeta. Meni ne smeta.“. Tada su knjige imale pristojne prikaze po novinama. „Ruski hrt“ 1979, „Dobar provod“ 1984, zbirke priča Milorada Pavića odnosno Svetozara Vlajkovića imale su detaljne, razložne, čovečanske prikaze zbog kojih sam te knjige kupio. (Kritika „Dobrog provoda“ nije bila sasvim „pozitivna“; sećam se da je pisalo kako su sve priče super osim jedne gde je pisac bio, kako je ono formulisano, ma ne znam, nije se lepo poneo prema nekome; nisam pogodio koja je to pripovetka; dve su mi bile sumnjive, ona u kojoj se bivša žena pokazala kao oštrokonđa, i ona u kojoj su pustili buvu da glavni lik radi za udbu; nije ni važno - to je jedna od najboljih pripovedačkih knjiga srpske književnosti, i stalno, godinama, kada me neko pita koga preporučujem od srpskih pisaca za prevode, ja kažem Vlajković ... Ko je taj?, pitaju. Ma neki pisac.)

Mislim da su svi ovi pomenuti prikazi izašli u Kulturnom dodatku Politike. Isecao sam članke iz tog dodatka, i sada pamtim jednu pesmu Andreja Rozmana (tada mladog) slovenačkog pesnika, uokvirenu, između tekstova koji su pisali o književnosti u Periklovo doba, kada je pesnik za honorar za svoju zbirku pesama mogao da priušti letovanje na Jadranu i da mu ostane. Ideologija je zamenila znanje iz književne teorije. Vladimir Arsenić tumači knjige kao amerikanska sifražetkinja koju su odledili i postavili u XXI vek i dali joj da čita knjige: i ona redom šalje krivične prijave u Haag – Nabokova za pedofiliju, Darela za pornografiju, Milera za prostituciju, Bukovskog za blud i pijančenje, a inače svi pisci ima bre da čitaju novine i da se „odnose prema moralnim dilemama današnjice“, osobito genocidu, a ako pomenete Jevreje u knjizi, Arsenić će da vas kara „a što Albance ne pominjete“, pisanje je bre društveno odgovoran rad, nije to zabava koja je sama sebi cilj.