JULIJA LATINJINA: O besmislenim raspravama

Ivan Kegelj

7. veljače 2012.

JULIJA LATINJINA: O besmislenim raspravama

Sa beogradskom Pešanika prenosimo tekst novinarke ruske Novaya Gazete Julije Latinjine, koja govori o besmislenim raspravama što ih ruskom društvu nameće režim Vladimira Putina. Latinjina povlači paralelu sa Amerikom, pa kratko analizira retoriku republikanskih kandidata za predsjednika države. Ono što je posebno zanimljivo jest činjenica da se iz teksta da naslutiti ruska politička svakodnevica, u kojoj sve više ljudi protestira protiv Putina i njegovog režima, dok moderni ruski car, s druge strane, prosvjednike optužuje za kolaboraciju sa Sjedinjenim državama, nastojeći ih na taj način kompromitirati.

 

Kada posmatram dezorijentisana i disfunkcionalna društva, društva crvotočna i u mnogim segmentima urušena, kao što su na primer neka arapska, a po mom mišljenu u tu grupu nažalost spada i ovo naše, kod svih njih se brzo da uočiti jedan fenomen, pojava koju bih nazvala sklonost ka besmislenim diskusijama.

Besmislena diskusija je kada neka uticajna grupa, trudeći se da sačuva stečeni uticaj i ključne pozicije u društvu, tom društvu natura notorno idiotske rasprave. I tada svi naširoko počinju da se spore: „Da li je zemlja okrugla ili pljosnata?“ Ili: „Treba li posećivati američku ambasadu ili ne? Hajde da malo popričamo o tome“.

Ako obratite pažnju na aktuelnu predizbornu kampanju u Americi, zapazićete da se tamo vodi rasprava o najvažnijem pitanju za ovu zemlju: „Šta je to Amerika?“ Tamo se vodi borba između onih koji brane stav očeva osnivača da je Amerika zemlja u kojoj svako za sebe može da postigne ono što stvarno želi, i onih koji brane socijalističku viziju Amerike Sola Alinskog i Baraka Obame, po kojoj je država tu zato da svakom ponešto obeća.

U ovoj diskusiji, ja sam na strani najkozervativnijih konzervativaca. Ali čak i zadrtom libertincu kao što sam ja, potpuno je jasno da je rasprava u kojoj su zastupljena dva ekstremna stava: „pustite ljude da se sami bore i tako stiču svoju imovinu“ i „hajde da sve redom obezbedimo“, to jest da je baš taj napon između ova dva socijalna pola to što ovo društvo pokreće napred. Nema tog zdravog društva gde nikome ne pomažu, i nema tog zdravog duštva u kome sve otimaju. Suština tog pitanja i jeste u tome da se pomoć siromašnima ne pretvori u pljačku imovine onih koji su sposobni i voljni da danonoćno rintaju, kao i obratno, da se stečene visoke pozicije u društvu, putem (manje-više nametnutih) zakona, jednom za svagda ne cementiraju.

A to kako ova dva trenda uskladiti i uravnotežiti i jeste predmet sadržajne diskusije. Mogu nabrojati još sadržajnih diskusija koje svakodnevno polarizuju američko društvo. Među njima su recimo ratovati ili ne van granica SAD, kako se odnositi prema prevremenom prekidu trudnoće, prema homoseksualcima, prema imigrantima itd. Sva su ova pitanja za društvo značajna, i u svakom određenom trenutku su odgovori na njih bitni, a tokom diskusija, razni razumni ljudi mogu zastupati različita gledišta i na njih davati različite odgovore.

Kao po pravilu, u disfunkcionalnim društvima se ovakve diskusije ne vode. Umesto njih se raspravlja o pitanjima tipa „Da li to veštice šalju razne pošasti na nas ili ne?“, „Kolju li Jevreji svoju decu ili ne?“, „Da li je Amerika neprijatelji Rusije ili ne?“ i tome slično. Pri tome, progresivni deo društva s nadmenim trijumfom dokazuje da veštice ne postoje, da Jevreji ne jedu decu i da ima i dobrih Amerikanaca. No u razgovorima te vrste je praktično nemoguće stići do sadržajnih pitanja.

Tema koja se sama nameće svakom normalnom društvu i koja redovno inicira normalnu diskusiju, u izvedenom smislu obično glasi ovako: „Kako da brže trčimo?“ A u nenormalnoj diskusiji, ta ista tema će glasiti ovako: „Da li se brže trči u okovima ili bez njih?“ A partija koja se bavi proizvodnjom okova, zdušno će lobirati za odgovor – „u okovima“.

U uslovima slobodne konkurencije, nekonstruktivne diskusije same odumiru. Recimo, ustaje kapetan broda Kosta Konkordija, onaj što se nedavno pijan pravio važan pred striptizetom i tako potopio ogromni kruzer, i govori: „Ja sam poslednji napustio brod koji tone“. Posle ove izjave, javno se objavljuje snimak na kome se jasno vidi kako kapetan beži s broda i kako ga obalska straža megafonima prisiljava da se na njega vrati. I tu je kraj. U uslovima slobodne konkurencije, herojstvo kapetana više nije tema.

U uslovima kada analogni kapetan rukovodi ne brodom za krstarenje, nego celom državom, njemu na raspolaganju stoji mnogo više mogućnosti za sejanje i kultivisanje jalovih diskusija, a pod rukom i mnoštvo raznih zaptivača kojima će začepiti usta oponentima. I tada se rađa čitava gomila diskusija na temu „Kako je kapetan svojim herojskim postupcima spasavao brod“, „Kako je samo zato da bi u očima njegovih sunarodnika iskompromitovala kapetana, potuljena američka podmornica potopila njegov brod“, itd.

Nažalost, tražnja za jalovim diskusijama je u bolesnim društvima veoma visoka i to je nešto što se ne sme zanemarivati. Arapski diktatori su se dugi niz godina održavali na vlasti podupirući se temom „Amerika je prvi i najveći neprijatelj svih muslimana“. Diktatori su svrgnuti, a diskurs je ostao. Najomiljenija teza alkoholičara je da su za njegovu nesreću krivi neprijatelji, a ne votka.

Posle protesta na Bolotnom trgu i prospektu Saharova, kapetan naše Kosta Konkordije je u javnost lansirao čitav niz jalovih diskusija: „Kako se Putin herojski borio protiv korupcije“, i tome slično. Da, tipično banditska tehnika zamene teza. To je isto kao kada vam neko duguje novac i vi ga pitate: „Kad misliš da vratiš svoj dug?“, a on će: „A moja baba? Ne pitaš za zdravlje moje babe?“. Njih demonstranti pitaju: „Postoje li u Rusiji izbori ili ne?“, a oni će: „A američka ambasada? Zašto vi idete u američku ambasadu?“

Trčati bez okova je lakše, ali nijednog proizvođača okova nećete uspeti da ubedite u tačnost te tvrdnje. Jedino što možete da učinite je da klasu proizvođača okova ukinete, a ljude naučite da trče. To u prevodu na ruski znači – revolucija i reforma. U uslovima nefunkcionalne vlasti, ovo drugo je bez prvog nemoguće, a prvo bez drugog – besmisleno.


Julija Latinjina, Novaya Gazeta, 30.01.2012.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Lupiga.Com via Peščanik.net, 06.02.2012.