Prvi deo "Vere" na ovom linku!

Drugi deo "Vere" na ovom linku!

Treći deo "Vere" na ovom linku!

Četvrti deo "Vere" na ovom linku!

Peti deo "Vere" na ovom linku!

Šesti deo "Vere" na ovom linku!

Sedmi deo "Vere" na ovom linku!

Osmi deo "Vere" na ovom linku!

---

...

Naočarko je bio sve više ubeđen u svoju teoriju: tu napolju je nešto što oštećuje autobus. Autobus je stao, i sada se postavlja pitanje šta je sledeći cilj tom nečemu što ga napada? Stajao je uz prozor i zverao napolje, no nije uspevao da vidi ništa sem magle. Dečak je prošao pored njega i ponudio ga sokovima, no ovaj mu odbrusi: "Pomeri se, mali, mene ne fasciniraju tvoja krila! Imam prečeg posla.". Mališan mu ponudi i onaj poslednji sendvič, a naočarko dreknu: "Ostavi me na miru!". Sve ga nervira, sva ta nesvest koja vlada u autobusu, niko ne čuje ono što čuje on i svi su apsolutne budale. Sem njega, dakako. Samo on zapaža šta se stvarno dešava ... to ga podseti da baci pogled na onu ciganku što je nestajala. Ništa. Ciganka drema naslonjena na prozorsko staklo i nesnosno hrče, a do nje sedi onaj gospodin sa šeširom i imbecilnim izrazom lica. Naočarko vrati pogled na prozor, i tada zadrhta: video je nekakve oči nalik na mačije kako svetle kroz maglu, odmah tu uz zid autobusa. On se zgranu i uhvati obema rukama za usta, da ne bi vrisnuo: to je, dakle, to! Nekakvo biće je tu i ono sabotira vozilo, sve vreme je bio u pravu, tu je, tu je! Polako! Sad treba misliti šta da se radi! Mora da napravi plan ... ali tako je uznemiren ... Ko zna zašto, opet mu kroz pamet prolete slika imbecilnog lica onog putnika iza, i on požele da može biti tako miran kao taj glupi i tako se tupavo smešiti ...

Priča o glupom

Priča o glupom u stvari je pesma,
jer je kao pesma čitav njegov život bio.
Nije pušio, ni pio, ni pričao o politici,
samo se, eto, glupavo smeškao, uvek drag i mio.
I svi su dani isti. I sve su strofe iste. Nema ni refrena.
Ništa za istaći. Čovek bio bez problema.

Priča o glupom u stvari je pesma,
jer je kao pesma čitav njegov život bio.
Nije pušio, ni pio, ni pričao o politici,
samo se, eto, glupavo smeškao, uvek drag i mio.
I svi su dani isti. I sve su strofe iste. Nema ni refrena.
Ništa za istaći. Čovek bio bez problema.

Priča o glupom u stvari je pesma,
jer je kao pesma čitav njegov život bio.
Nije pušio, ni pio, ni pričao o politici,
samo se, eto, glupavo smeškao, uvek drag i mio.
I svi su dani isti. I sve su strofe iste. Nema ni refrena.
Ništa za istaći. Čovek bio bez problema.

Priča o glupom u stvari je pesma,
jer je kao pesma čitav njegov život bio.
Nije pušio, ni pio, ni pričao o politici,
samo se, eto, glupavo smeškao, uvek drag i mio.
I svi su dani isti. I sve su strofe iste. Nema ni refrena.
Ništa za istaći. Čovek bio bez problema.

Priča o glupom u stvari je pesma,
jer je kao pesma čitav njegov život bio.
Nije pušio, ni pio, ni pričao o politici,
samo se, eto, glupavo smeškao, uvek drag i mio.
I svi su dani isti. I sve su strofe iste. Nema ni refrena.
Ništa za istaći. Čovek bio bez problema.

I hodao je po vodi, a nije bio Mojsije ni svetac.
Prosto nije shvatao da treba da potone, zato je bio izuzetak.
I umro je sa osmehom, nije ni shvatio da je kraj.

... tako da, što se njega tiče, ovaj autobus vozi u raj.

Priča o glupom u stvari je pesma,
jer je kao pesma čitav njegov život bio.
Nije pušio, ni pio, ni pričao o politici,
samo se, eto, glupavo smeškao, uvek drag i mio.
I svi su dani isti. I sve su strofe iste. Nema ni refrena.
Ništa za istaći. Čovek bio bez problema.

Pera Perić i Jelena bili su sada već sasvim fino zagrejani nakon pola flaše rakije koju su izmolili od čiča Jovana, a on ih je u svojoj torbici uvek imao bar tri. Od nje se toliko nije odvajao, da mu je bila o ramenu i kad je umirao, pa mu je tu i ostala. Cerekali su se kao ludi, iako su se dotakli nekih veoma ozbiljnih tema. "Zašto te dve budale ne prestanu da se smeju, čuju se čak ovde!" - besneo je u sebi paranoični čovek. "Smetaju mi, ne mogu lepo da čujem da li se ono biće približava ili ne ...".

"Znači, tako, ti uopšte ne veruješ u ljubav?" - upita Pera u nekom momentu razgovora, pa opet navrnu flašu. "Nije baš tako." - odgovori Jelena. "Ja samo ne volim da se zaluđujem. Nisam to nikada dopustila sebi jer ... ma, imam neku svoju teoriju o srodnim dušama. Malo je blesava, ali ja verujem da je to baš tako i nikako drugačije.". "Stvarno?" - interesovao se on - "A evo ja bih baš da čujem tu tvoju teoriju ma kako blesava bila. Vidiš da je sve ovo blesavo, pa ne mari!". Jelena mu ote flašu, cugnu, razvuče kez i odluči da mu poveri svoju hipotezu.

Priča o srodnoj duši

Nekako je trebalo kazniti Adama i Evu za njihov bezobrazluk, a proterivanje iz raja bio je samo jedan deo te kazne. "Rađaćes decu u mukama" i sve što ide uz to bili su propratni efekti koji se svi maltene već sadrže u izrečenoj kazni proterivanja, no moralo se tu smisliti još nešto. I Gospod se zamisli. I razmišljaše danima ...

Na kraju, Bog se doseti. Jasno, kad se potrudi ume da bude gori Đavo od Đavola, no ipak, on nije bio srećan što to može i ume. Naprotiv, Bog plakaše. To beše tako strašna i podla kazna, da je se i sam Bog bojao i stideo. No, morao je da kazni decu svoju, to bi rešeno. I Gospod ostade pri svome i sprovede kaznu za Adamov i Evin greh u delo. Te učini ovako: da svi ljudi, dok je sveta i veka, imaju svest o tome da ljubav postoji. Da svi ljudi, dok je sveta i veka, imaju potrebe da traže taj uzvišeni ideal. Da u tome uspevaju, dok je sveta i veka, kad se radi o stvarima ili prijateljstvu prema drugim ljudima. Ali da nikako ne uspevaju na planu one prave, one jedne jedine ljubavi koja ih čini kompletnim. Srodna duša. Druga polovina istog bića. Rebro. Dok je sveta i veka. Tako učini Svevišnji. Da svi osećaju potrebu za voljenim bićem, ali da konstantno udaraju glavom o zid u potrazi za tom osobom, pronalazeći sve same pogrešne osobe na putu potrage za pravom. Veze i vezice. Brakovi i bračići.

Zajednička potreba da se ljudi lažu kako su pravi jedno za drugo, a toliko stvari im jasno pokazuje, gotovo još od početka njihove priče, da oni možda mogu provesti neko vreme zajedno, možda i celi život i imati dece, zajedno uživati u njihovom odrastanju i stasavanju u ljude, ALI! ... ne mogu biti ono pravo jedno za drugo. Jednostavno zato jer nisu. I taj gram koji im fali do savršenstva osećaju i vrlo dobro poznaju. No, toliko žele da zanemare taj momenat i budu 'ono pravo' jedno drugome ... i, šta se tu, onda, može? A istina je ta da Gospod naš nije bio baš toliko surov da zaista ostavi duše nedovršene, učinivši da nema naše druge polovine. Ne, ne. To bi bilo previše. Nije on tako učinio. Učinio je da zaista svako ima osobu svog života, i kada se sretnu čitav kosmos se koncentriše na taku u kojoj su, tada i zauvek. Oni su srećna deca vasione. Međutim, eto, baš tu i leži ceo problem: treba se naći. Evo šta se, konkretno, dešava u praksi: ta i ta devojka, recimo, kao i svi drugi ljudi, ima svog idealnog muškarca. Samo, nevolja je ta što ona živi u Rumuniji, a on je Eskim. Koje su šanse da se ikada sretnu? A znali bi, sve bi im bilo jasno kad bi se samo sreli ... ali se, prosto, neće sresti. Njihovi životi ostaće ljubavno promašeni. A kad promašiš ljubav, šta onda uopšte možeš da pogodiš?

I tako, živimo razbacani po planeti, tražimo se, ne nalazimo se, tako je udešeno, kraj. Kraj? Nije još, postoji još jedno simpatično rešenje čisto logičkog problema koji se pojavljuje u okviru ove kazne. A to je sledeći problem: ako je to sve tako raštrkano, a nasumice raštrkano, kombinatorika kaže da će se ipak negde desiti i slučaj da srodne duše budu u istom gradu, ili čak da ih deli samo ograda, kuća do kuće. Da, baš tako, naravno da će to desiti, i to čak mnogo češće nego što bi zakoni kombinatorike dopustili. I to sve sa prilično valjanim razlogom. Ti ljudi se, svakako, nađu i ostvare svoju ljubav. A onda svi oko njih posmatraju, godinama posmatraju, taj srećan par ... i pate još više. Ne zato što su svi ljudi ljubomorni, nego zato što im takvi parovi (a svi znamo takve parove) dokazuju da idealni partneri zaista postoje i da to nisu izmislili pisci beletristike i redakcije raznih teen-časopisa. Ne, taj nedostižni san, to najveće blago, dakle, postoji. Ali ga mi i dalje nemamo i ne nalazimo.
                                 
Tako je naša kazna kompletna.
 
"I eto zato sam ja takva." - dovrši Jelena, pa opet prsnu u smeh i cugnu rakiju. Oni nisu mogli znati koliko sada njen dečko plače za njom, koliko pati i koliko je siguran da je ona bila 'ta'. Koliko samo žali što nisu ozbiljno shvatili svoju priču ni posle godinu dana, i što su i dalje tu za njih bili neki drugi, prolazni, nebitni ljudi, bili su tako gluvi i slepi i on to tek sada zna. A ona, sticajem loših kosmičko-sudbinskih okolnosti, nikada neće saznati kako se on sada oseća, ni šta je shvatio ... ni da je sve moglo biti potpuno drugačije. Kao što uvek i sve može biti potpuno drugačije ...
 
"Pa, ima to smisla, ima mnogo smisla ..." - uzdahnu Pera Perić. "Veruj mi." - nastavi Jelena - "Niko me ne može ubediti da je ono što sam ja živela bio greh. To je samo bio moj život. Nikoga nisam pokrala, ni ubila, ni ojadila na bilo koji način. Čak sam pazila da nikoga ni ne povredim u svim tim mojim hobističkim avanturicama, pažljivo sam birala ... Šta mogu kad me jednostavno ne mogu ubediti da su moja telesna zadovoljstva greh kojim ja vređam Gospoda ... ja, naprotiv, mislim, da ljudi upravo u tim trenucima slave život. Zašto je to, do vraga, greh?". Pera je samo klimao glavom, zamišljen nad onim što ona govori i sa čime se gotovo u potpunosti slagao. On bi, možda, jedino dodao da ipak ne treba tako brutalno često preterivati u tom 'slavljenju života', ali za sve ostalo, po njemu, ona je bila sasvim u pravu.

Jelena je i dalje govorila: "Mislim da se poštovanje prema Bogu, ili nepoštovanje prema Bogu ogleda u nekim sasvim drugim stvarima. A seks, ovaj o kojem mi sada pričamo ... nije Bog toliko zaludan da nam bije recke, ubeđena sam. Uostalom, ima još jedna stvar oko toga ... svaki put kad poželiš avanturu sa nekim, taj neko ipak ostaje u tvojoj glavi neko vreme, ti vaši zajednički trenuci ... nekako ... osećaš jasno da ni to nije tek tako. U svemu tome postoji neki mali, sasvim mali komadić prave ljubavi. Sasvim mali, ali i sasvim pravi. Nešto što se u tebi rodilo i živelo verovatno svega sekundu, ali je živelo. I sigurna sam da nas Bog ne osuđuje zbog toga.". Pera ostavi flašu, zagleda joj se duboko u oči, i nakon par trenutaka tišine sramežljivo se osmehnu. "Znači, ti misliš da bismo mi sad ...". "Što da ne? To mu dođe zvanično poslednji put." - šapnu mu ona na uvo i vlažno ga poljubi po vratu. "A šta ako nisi u pravu?" - nasmeja se Pera, takođe šapatom. "Šta ako to jeste greh i to težak greh? Možda Bog zbog toga neće da otkoči autobus ...?". Prelazeći mu nežno jezikom preko uva, Jelena mu kratko reče samo još ovo: "Možda je Bog zbog toga zakočio autobus?".

Prazna vozačeva kabina začas je dobila svoju namenu, takozvani Vlasta nešto je progunđao sebi u bradu, a čiča Jovan na to zabrunda: "Neka ih, deca ... pa šta? Bolje to nego da piju i da puše!". Njih dvoje pokušavali su da budu što tiši, no to ne znači da su bili potpuno tihi. Smrtno ozbiljan, pop Toma nešto je prišapnuo Vlasti, fiksirajući pogled na kabinu. Imao je isti onaj pogled koji je Jelenu začudio i uplašio. Leo Charm samo se zadovoljno smeškao i bilo mu je drago zbog njih dvoje. Čak je poželeo da sada u ruci ima svoju gitaru i da na njoj zasvira nešto veselo. I bio je siguran da će ga ona čekati tamo gde autobus ide. Gde god to bilo.

---

Nastavlja se ...