Zagreb voli Električni orgazam – tako je bio najavljen prvi post korona koncert dugovječnih beogradskih rockera u Hrvatskoj. A da je ljubav obostrana pokazalo se još jednom početkom mjeseca u parku zagrebačke Hale. 

Osjetila se energija onog „starog normalnog“ dok je pred nekim novim mladim ljudima, a i starim zaljubljenicima, Električni orgazam svirao presjek svoje glazbene karijere duge nevjerojatnu 41 godinu, što je ujedno i bio povod da Lupiga zapodjene razgovor s frontmenom benda Srđanom Gojkovićem Giletom. 

Bend na okupu (FOTO: Branko Gavrić)

Za početak, kako je biti u Zagrebu nakon ovolike pandemijske pauze?

- Pa super, posle ove korona pauze. Imali smo pre sedam dana koncert u Nišu. Taj je bio prvi pred publikom od prošlog oktobra. Mi se i inače uvek radujemo Zagrebu, a sad i zbog toga što možemo ponovo da sviramo nekoj publici.

Je li nemogućnost sviranja zbog pandemije najbizarniji trenutak u tvojoj karijeri?

- Pa slušaj, bilo je tu mnogo bizarnih trenutaka u ovu 41 godinu. Svakako se ništa slično nije desilo u toj karijeri, ali bilo je tu još bizarnosti.

Kakvih?

- Ne mogu sada da se vraćam u prošlost i da se sećam, ali dugačak je to period benda.

Ima li neke sličnosti između pandemije i onog ratnog vremena?

- Nema. Za mene je to ratno vreme bilo više traumatično. Nijedan virus ništa toliko loše ne može uraditi kao što to može čovek drugom čoveku u ratu. 

Kad si spomenuo to traumatično iskustvo, kažu da je ovaj period težak za mentalno zdravlje. Ti puno meditiraš, je li ti to pomoglo?

- Da. To je, između ostalog, neka vežba, da ti kontrolišeš sam svoje reakcije na određene situacije pošto si u mogućnosti da to radiš, ali moraš da vežbaš. To je meditacija – kako ćeš ti da reaguješ na loše stvari. Iako se svako malo one dese, ali to je život. Nije sve bajka i nije sve super pa prvo prihvatiš to, da tako život funkcioniše, a onda razviješ tu tehniku vežbanja s kojom zadržavaš sopstveni um u ravnoteži. Kada padneš u stres, um je ispao iz ravnoteže, i onda ga treba ponovo postaviti u ravnotežu.

To ti je, dakle, pomoglo u pandemiji?

- Meni je svakako pomoglo. Otkad sam krenuo s meditacijom meni ona pomaže generalno. 

Što ti je onda najteže palo kod pandemije, osim što ne možete svirati?

- Pa to mi je najteže palo. To je kičma mog života. Sviram u rock and roll bendu od 19 godine. Bavimo se time profesionalno, tako da je bilo čudno da si u stvari prvi put u situaciji da si blokiran, ali svašta se u životu dešava. Proći će i to, kao i sve druge stvari. Treba nekad biti strpljiv i sačekati da se reši ili smiri. Što bih ja sad na tu situaciju dodavao ufuravajući se kako je mnogo teško? Ljudi su užasno nestrpljivi. Nisu ni svesni koliko je cela ova naša zapadna civilizacija na nervozi sagrađena. Ljudi od toga stradaju, od stresa i patnje koju im te životne situacije donose.

Misliš da bi ljudi na ovim prostorima bili puno sretniji da su strpljiviji?

- Svakako. I to ne samo na ovim prostorima nego na celoj planeti. Nije to samo specijalnost regiona nego je to globalni fenomen.

Zapadne civilizacije?

- Zapadne civilizacije, da, u užem smislu. Treba sve da se uspori. Gonič robova samo šiba s tim nekim imaginarnim bičem, a ti samo trčiš. To je naporno. 

Što si radio za vrijeme lockdowna?

- Slušao sam muziku i igrao se sa kćerkicom koja sad ima dve i po godine, šetao sa ženom i kćerkom po šumi pošto živim blizu šume.

Je li „pala“ koja nova pjesma?

- Ima nešto, da. Imam ja i taj drugi bend Magic Bush pa smo krenuli da radimo neke stvari. 

Imaš li onda u planu neki novi album?

- Radimo ga. Sa Magic Bushom. Nema žurbe. Pomalo.

Kod tebe je sve „pomalo“, kao da si Dalmatinac...

- Nije isto nakon 41 godine kao kada počinješ. Prirodno je da malo usporiš. Nema neke potrebe za nekom hiperprodukcijom. Pratiš unutrašnji ritam koji ti tvoje biće diktira. Mi smo postavili svoju karijeru odavno i ovo su samo neke trešnjice na vrhu torte.

Gledajući na glazbu danas, misliš li da bi da pokrenete bend u današnje vrijeme to uspjelo na taj način?

- Ne bi. Ne bi sigurno. To su drugačije okolnosti. Okolnosti proizvode umetnost. To što se dešava u društvu, kao što je ono što se dešavalo ranih osamdesetih nas inspirisalo. Tako i sad, kakvo je društvo – takva je umetnost.

Čini se da je umjetnost bila slobodnija tada nego sad..

- Uvek postoji to neko zlatno doba, ali nikad ne traje zauvek. Ja to tako gledam. To je bio neki kreativni period, naročito prva polovina osamdesetih. 

Je li onda bilo slobodnije stvarati nego što je to mladima danas?

- Ne znam je li bilo slobodnije, bilo je drugačije. Sad kao, naizgled, imaš više slobode. Imaš Internet, tad nisi mogao da dopreš do slušalaca ako ne ideš preko kanala državnih diskografskih kuća. Niko ne bi znao za tebe ako te ne puste na radiju ili ti ne objave ploču, a ti sad staviš to na internet i to je mnogo veća sloboda. 

Je li takva sloboda naštetila umjetnosti?

- Pa došlo je do hiperprodukcije. Baš zato što svako može. To je prezasitilo ljude. Po meni je to otežavajuća okolnost sadašnjeg vremena. 

Smatraš li da su umjetnici, glazbenici postali previše politički korektni?

- Ja razumem tvoje novinarsko pitanje, ali ja se uopšte ne bavim tim pitanjem. Ne pratim ništa. Dosta kontrolisano sam sprečio upliv masovnih medija u moj život, tako da niti čitam novine, niti pratim politiku, niti gledam vesti na televiziji pošto je to sve manje-više propaganda. To utiče na tvoje mentalno zdravlje. Mene to truje i razvija anksioznost i strah. Kad gledaš vesti, recimo. Pa onda ne znam ni ko je danas politički korektan, a ko nije. Uopće se ne susrećem s takvim temama u svom životu. Svako od nas bira neki svoj kosmos.

Treba li imati hrabrosti živjeti život kakav ti živiš, da živiš po svom?

- Verovatno treba hrabrosti, ali u mom slučaju to je jedini zadovoljavajući put. Sve ostalo bi proizvodilo mentalnu tenziju, preveliki kompromis. Trudim se, pre svega, da slušam svoj unutrašnji glas i da se ne zapletem u preteranom razmišljanju i analizi nekih stvari. Kad vidim da krećem u tom pravcu napustim to razmišljanje jer tu čovjek upadne u vrtlog misli koje te odvedu u neprijatna stanja. Treba znati gde prekinuti to.

Je li umro rock and roll?

- Pa nije umro, ali nije ni ono što je bio kada sam ja bio klinac, što je sasvim normalno. Ništa ne traje večito. Svakako je izgubio žanr, to se rasplinulo u gomile nekih podžanrova, izgubio je tu socijalpolitičku osnovu. Srećom, još uvek postoji dovoljan broj ljudi koji to vole. Naravno, ako to porediš s nekim zlatnim godinama to će izgledati kao pad, ali još uvek funkcioniše. 

Ajde jedno pitanje za kraj – što najviše voliš kod Zagreba?

- Nekako najviše volim tu atmosferu grada, arhitekturu i ljude. Svaki grad ima tu neku svoju energiju, a ja volim tu energiju Zagreba. Osećam se komotno i prijatno. Kao da pripadam ovde, kao kod kuće. Tako je bilo bukvalno od prvog dana kada smo kročili u Zagreb u proleće osamdesete i svirali prvi koncert u Lapidariju. Za nas su uvek dva najvažnija koncerta u Beogradu i Zagrebu. Ja nisam nikad krio tu činjenicu.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Branko Gavrić