Donosimo vam još jedan tekst nenadmašnog Miljenka Smoje. Glavni lik ponovo je njegov vjerni kumpanjo Šarko, koji se upisao u HDZ i prometnuo u čelnika bande jebača. Žalac kritike protiv režima u tekstu o Šarku i njegovoj psećoj bandi tipičan je Smojin postupak. Humoristično pripovijedajući o svakodnevici, književni i novinarski bard ujedao je vlast onako kako je nevina gospojica - usidilica Pupa ujedala njegovog Šarka kad bi joj prišao straga u namjeri da je oplemeni. Idealno štivo za lijeno poslijepodne, danas na Lupigi, a sutra - sutra će ga već netko ukrasti i objaviti na svom portalu.

 

Miljenko Smoje i njegov Šarko

Puno me svita pita da ča je od Šarka. Zašto više nima pasji noveleti? A kad me na ulicu vidu samoga, okriću se, gledaju okolo, pitaju: A di van je Šarko?
Dobro je moj mali kompanjo. Lipa mu je starost, žive boje nego devedeset posto naši penzioneri, a mogu reć da mu je i boje nego meni. Na Braču, dok je bija mlad i snažan, lako mu je bilo malo i propatit, batit glad, patit zimu, izložen buri i kiši. Pri tri godine, na izmaku lita, kad se Punta praznila, tili su ga odvest u veterinara da mu da injekciju da bidna beštija više ne pati. Dolazila je zima, a na pustoj Punti šta će ist, di će spavat? A star je, bolestan, izdaju ga zanje noge, prednje bolidu, jema reumu, nos mu se rascvita, dotoresa je rekla da je sigurno rak; jema je i ranu na škinu. A to lito baš se uza me zalipija. Čuva me o danu i noći. Ni na trenutak me nije iz vida ispušta. Ne ja njega nego bi on mene stavja leć i tek kad bi ja zahrka, on bi mirno lega uz moju posteju, a kadikad bi se lagano izvuka i iša u avanturu, to jest opalit koju kujicu. Ujutru bi se zna vraćat ranjen i krvav, ušuljat se i leć uz posteju, činit fintu ka da nidir nije bija. A kad bi ja vika i pritija, liznija bi me malo, okrenija glavu ka da mi oće reć: Ne viči, ovo su slake rane od jubavi! I kad je Punta raspravjala o njegovoj sudbini, pametni moj kompanjo sve je razumija i samo je mene gleda. Pogladija san ga po glavi, a on me liznija ruku. Ali još nije bija siguran. Opalija san ga punon nogom u trbuj. Ne ga tuć zavikali su oni. Oću, on je moj kompanjo. Još san ga botu opalija špicon u jaja i reka mu: Ne boj se mali moj kompanjo! Zalaja je, skočija na me, izujidi mi ruku, a onda je iša u kužinu njoj zafalit. Natočila mu je tećicu mlika. Malo je popija, a onda se sitija. Ništo jon je reka, ali ona ga ni razumila. Doša je k meni. Ča je? Ne moran ja pit mliko, mogu i vodu. Pij ča oćeš! Znaš kompanjo, ne triba ti na me ništa trošit. Ma je li? Ne triba mi kupovat ni odiću, ni obuću, ni deke ni lancune ni intimele...

RAZVICJANI ULIČAR

I za spizu ćemo lako. Ča jite vi, dat ćete malo i meni. Nisan ja veliki zahtjevi. Nisan probirljiv. Ajde, vidit ćemo. Ništa te neću zapast, a čuvat ću te. A pelcovanje i medaja, je li? Nisan ja to tražija. A jesan li te već kupa i rane maza. Zareslo bi meni i bez tog. A šamponi i puderi? Nemoj me činit smijat. Znaš da mi je to najmrže. Ali ona viče da smrdiš. Onda neka ona plati! I nos mu je zacilija, vratija se njuh, rekupera se moj kompanjo, pomladija i svi koji ga otpri znaju, čudu se koliko se prominija. Samo se i razlinija. Pogospodija. Obeća je sve jist, a sad me zajebaje. Guca je suvi kruv, a manistru, pulentu jija je ka lud.

Onda je otkrija sir. Kad bismo mi jili sir, izbezumija bi se, rišpet bi izgubija. Počeja je na stol skakat iz ruke nan ga otimat. Poludija je i za slakin. Drća bi kad bismo mi jili, laja i tražija svoj dil. A sad ji na dane. Sir neće - slako oće. Neće ni slako ni sir. Fetu salame oće. Leži lino ispod stola i moran ga molit i pitat. Znamo se svadit, zakarat i ja mu zapritin da ću ga vratit na Puntu. Moran naglasit da je posta dobar, puno, puno dobar. Ka i svi Bračani, koji su inače pitom i dobar svit, zna je i postat nagal, žestok, opasan. Volija se i tuć sa pasima, nikad slabijima od sebe, mrzija je monture, zna je nešesnome prolazniku rasparat gaće, gricnit ga za žnjat, a i dicu malu nije volija. A sad se sa dicon igra. Gospoje ga grlidu i jubidu. Vratilo mu se povjerenje u jude. Ko ga god zazove, omar trče, maše repicon. Čak ni za maškan više ne trče. Kad stojidu mirno, samo ji povonja. O takome pasu ka šta je sad moj Šarko nima se više šta pisat. Nestali su sadržaji potribni za novelete. Ali pametni moj mali kompanjo pobrinija se za nove obrte, za dramatične i smišne sadržaje. Evo ga tri dana nisan vidija. Zapravo, vidija san ga samo kroz ponistru.

METAMORFOZA ANĐELA

Odmetija se razbojnik i okupija bandu koja operira na potezu od Kaskada do Zvončaca. Interesantno da je on vođa, on jaše, zapravo trče na čelu bande - isprsija se, puše se ka da je on Đems Kegni - a iza njega veliki snažni pasi koji ga moraju slušat. Među njima razbojnicima čak je i jedna velika crna kuja. Već su prvi dan odmetništva utirali straj u kosti svima gospojan u ovome kvartu koje držidu rasne kujice. Naime to je banda odmetnika - jebača. Traže kuje i ako in ne dadu dragovoljno spremni su na silovanje.

Samo ja znan ko je doša na ideju o formiranju bande, zašto i ko je proveja organizaciju i kako će to sve svršit!? Dakako, Šarkova je i ideja i realizacija. A kriva je ona mala, štiocima iz raniji noveleta poznata, gospojica -usidilica Pupa zbog čijeg je neobjašnjivog, izopačenog, šokantnog ponašanja, Šarko posta frustriran i sad se liči. Kako jon je malo tribalo da pametnoga moga kompanja pritvori u opasnog razbojnika? A bija mi je ka anđel. Najpri ću van štioci iznit nikoliko sličic da vidite do koji je dosega spoznaje, pameti i dobrote moj mali kompanjo doša pri nego se upustija u kriminal. Lipi dan, sunce, i nas dvojica, moj kompanjo i ja, prošetamo do bufeta Zvončac. Tot je veliki vrtal di on jema švoga, more malo protrkat, njuškat okolo, grist travu, pišat u cabla. Sve je obavija i vraća se do stola, za kojin je seja jedan moj Splićanin. Pogladi on Šarka. Šarko mu se fika među kolina. Daj mi nogu! - govori on Šarku. - Ajde, daj lipo šapicu! Šarko ga samo pogleda. A ča je sad? Asti Boga, njanci ne zna nogu dat - čudi se moj Splićanin. A vidiš, ne zna. Sagne se čovik, vazme jednu šišku i baci je. Ajde, donesi! Šarko ga gleda. Gleda mene. A šta je ovome čoviku? A šta moš, moj kompanjo, pusti ga. A ovi Splićanin meni govori: Ajme glupoga pasa. Ništa ne zna. Vidin Šarka, puca od smija. A eto ne zna. A oli ti misliš da bi ja usvojija pasa koji daje šapicu i koji ti nosi šiške oli drivo kad ga baciš?

STARA KOMUNJARA?!

Jedina stvar koju je Šarko meni donija i stavija prid noge bila je jedna lipa panceta od tri kila. Baci mu pancetu, gomoju sira pa ćeš vidit kako će mi donit da podilimo. Izlazimo iz bufeta. Triba preć prometnu cestu. Šarko gre prvi. Da ti ga auto ne satare? Ka da je moj Šarko pizda pa će ga auto satrat? Šarko gledaj! Šarko dojde na pješački prelaz, pogleda gori i doli i prođe cestu. Čudi se čovik: "Pametan je, a šapu ne zna dat." Ne spominji mu šapicu, more se uvridit pa te ujist.

A nikidan trevi na ulici Šarka jedan naš inženjer koji moga kompanja dobro pozna još iz Supetra. I viče za njin: "Di si Šarko, komunjaro stara?" Moj kompanjo mene gleda. Ma šta mi ovo govori? Jema prav. Bija si. Sićan se ja da si se pri Punte vrtija oko crkve, bija si dobar sa sadašnjin monsinjoron Štambukon koji je onda bija župnik i sa don Andron, sadašnjin župnikon. Oni bi te i pozdravili - di si Šarko - a ti bi zalaja i mava jin repicon. Je je, bili su dobri judi. A onda si dobija od partije zadatak da se don Andri popišaš uz prag župskog dvora i odbija si. Ne sićan se. I onda si dobija strogu kaznu zanju opomenu prid isključenjen. A posli su te izbacili iz Partije jer šest miseci nisi članarinu platija. Kako ću platit kad ne radin? Moga si se zaposlit. A šta bi ja radija? Ka noćni čuvar komiteta. Ni mi drago radit. Nego moga si ti za me članarinu plaćat. Bogati, i to bi tija. A je li, šta ću reć ako opet ko bude za menon vika da san stara komunjara? Reci da više nisi, da si se sad upisa u hadezea i da si omar avancira u čelnika bande.

ŠARKO U HADEZEU

Prolazi pas. Ogroman vučjak. Velik ka tovar, a Šarko baš piša uza zid obrasta travon. Pripa san se da Šarko ne skoči. A on se bidan vas skupija, stisnija uza zid, još se prignija, zaklonija travon da bude neprimjetan. Velika zvir projde. Ja odahnen. Šarko još malo pričeka pa kad je zvir nestala sa vidika, ražešći se, urla, zube kesi, bisno kopa zemju. Bravo, bravo moj kompanjo! Jesi vidija koju je šprengu uvatija. Da nije uteka, ti bi ga bija zakla.

 A zna se, ujutru u osan manje kvarat, on mene budi. Ne more mi skočit na posteju, ali ako san dobre voje, dignen ga i stavin iza sebe. Nasloni glavu na blazinju i dronja još po ure. Onda on mene mora uredit, oprat. Najpri vrat. Dosta Šarko! A uši, uši ti nisan opra. A ti to često zaboraviš. Pusti me, Šarko. Ne mogu te pustit svakakvoga vanka. Šta će svit reć? I ona će ti vikat. I kad me uredi, digne se, pogleda. Ajde, sad moš, sad si ka pupa. Fala ti moj kompanjo, komunjaro stara. A šta ti je oli nisan od nikidan hadeze? Nisan se sitija, škužaj, čelniče moj!
Nima Šarka. Cili ga dan nima. Ni uvečer se nije pojavija. Ujutru pitan dicu koja se igraju iza kaskada da li su ga vidila. Jesu sinoć. Bija je sa bandon, upadali su u dvore, u vrtle, u portune, vonjali uza skale, pišali u vrata. A onda su odjahali na Zapad. A pri toga Šarko je iša kenjat, a banda ga je čekala. Ne lažu dica. Šarko ka i svi pasi piša svuda, a kad oće kenjat, diskretno se povuče i sakrije iza zida oli u visoku travu. Smišan pas. Ne voli pucnjavu i galamu. More doma najslaje spavat, a čin pukne petarda oli se čuje itac, omar skače i reži. Kad su na televiziju pasi, doveden ga isprid ekrana. Mogu trkat, lajat, on ne obadaje. Slako zaspe i kad su saborske sjednice. Ali čin koji govornik povisi glas, čin počnu replike omar skače i gleda koga bi ujija. Kad su se zakarali fra Duka i Vukojević, tija je na ekran skočit. Evo mi ga, laje mi prid vrata, upada u kužinu, halapljivo loče vodu - punu tećicu - a u drugu ga čeka spiza - debela feta salama i dva kusa mesa. Nima vrimena njanci povonjat. Šta je, kompanjo? Niman sad vrimena. Pričat ću ti kad svrši.

NEUZVRAĆENA JUBAV

Gledan sa terace. Banda ga čeka isprid vrat od kuće. Kad ga put nanese, svrati i kod gospoje Branke (koju puno, puno voli) na obid oli na marendu. Svratija je dva puta na večeru i kod svoje stare prijatejice i zaštitnice sa Punte šjore Jube koja stanuje na Rivu. Upozorija san ji da ga više ne primaju, jer bi mogle - ako se šta grubo dogodi - bit optužene ka razbojnikovi jataci.

A kod gospodarice od Pupe, di smo skoro svaki dan svraćali, više ne dolazi. Iznevjerili su njegove nade, grubo ga ofendili i neće in on oprostit. Neće Pupa proć lišo. Lani je zbog nje gorko patija. Jauka je, plaka, čuva vrata danju i noću. Ali gospodarica je svoju Pupu budno čuvala. A Pupa i bi i ne bi. Jema moj kompanjo puno strpljenja. Sprijateji se sa Pupon, leža je uza nju, liza je po očima i nosiću, ona je njega šapicon milovala. I šarmira je, ludovala je za njin. Čekala je kad će se pojavit i kad bi ga ugledala, ka da ju je sunce obasjalo. I kompanjo je bija siguran da mu ovi put neće uteć. I čin se užgala, on je bija u njezinome dvoru. Izveja je kompletnu predigru, ali čin je skočija, okrenula se bisno i ujila ga za vrat. Do dva dana u tinelu ujila ga je za ćunku. Plaka je, gorko plaka. Mene je zabolilo, problidija san, uzdrča se i reka: "Gospoja, udrit ću van Pupu nogon u pizdu..." Samo probajte - nasmijala se gospoja. Pupu u njezinome dvoru čuvaju gvozdena vrata i isto take reštelade. Šarko je jopet doša i ona je doletila i jubili su se. Onda se okrenula i on, baš po zanatu, širokin potezima, udrija jon ligadinu. Namišćala se, guštala, ali čin san otvorija vrata i moj kompanjo upa u dvor, savila je repicu, kesila zube. Gospodarica je čula škripu vrat, doletila i povukla svoju jubimicu u tinel. Kad smo sutradan prošli mimo Pupini dvori, Šarko je uz rešteladu ugleda četiri pasa, među njima i jednoga velikoga crnog. Bacija se na nj, povalija ga i onda stane, začudi se. Bila je to crna kuja.

NOVA ZARUČNICA

Pridružila se bandi. Jema bit obećala da će kad njoj dojde vrime svima dat koliko god oćedu. Na redalicu. Nije ona glumica, pokvarenuša ka ta Pupa. Prvi dan Nove dok san se brija i mislija kako je moj mali proveja novogodišnju noć, eto nikor kuca na vrata. Ko - mali Bruno. Nosi mi radosnu vijest. Eno van se Šarko u mome dvoru zalipija za jednu kuju. Trči moj Bruno, trči, čuvaj mi ga, ne daj da se u njega dica itaju oli da ga vodon poliju.

Vas san sritan da je moj kompanjo tako sritno, tako pametno uplovija u Novu. Sad će on rastirat bandu, ostat će još koji dan uz svoju zaručnicu, a ja ću mu po malome Brunu šavat pakete. Neka mu nosi ka Crvenkapica bakici. Šajem mu sira, salama, komad tuke, slakoga, moran ga kripit da mi ne oslabi. Evo mi mali Bruno nosi novu vijest. Znate šta je sad učinija? Zalipija se sa zaručnicon sad isprid Pupine reštelade. Neka! Neka jon srce pukne! I zamislite slučaja. Prid kafanon trevin onega inženjera, koji se okriće, gleda okolo i pita: "A di je stara komunjara?" Okad je prominija stranku ne vodin ga vanka. Ne volin makake. Smije se inženjer. A di je sad? A di i ti. Preša je u Hadeze. Cene od smija. Je časna rič, već je posta i čelnik. Nemoj se s tin zajebavat. Pitaj Šarka ako meni ne viruješ. Sve mi je ispriča. Nudili su mu oće li postat većinski vlasnik macale. Nije tija. Reka in je da mu je dosta i jedna mala mesarnica. Nudidu mu da ulize i u upravni odbor jednoga kombinata. Cili bi mu posal bija da jedan put na misec dojde na sjednicu i malo zalaje. I to onako kako budu i drugi lajali. Neće van on pristat. Ipak je Šarko ponosan pas.

Miljenko Smoje

Lupiga.Com via Feral Tribune (09/01/1995)