iz serijala PASMATER FAMILIAS

Vraćam se iz ribolova. Malo mi se žuri, dva šarana čekaju u prtljažniku. Dojadila im voda, pa se objesili na moju udicu. Tik pred Norim mestom prometna policija. Sranje.. Kakve sam sreće, iz kolone budu izvukli baš mene... ma nema šanse da bi bilo drugačije. Usporim vožnju, dajem desni žmigavac, prestrojim se krajnje desno. Pendrekonosac digne onaj baterijski znak i pokaže mi da parkiram kraj njihovog vozila. Ma, znal sam...
Dokumente, molim, prometnu i vozačku. Dajem. Otvorite prtljažnik. Otvaram. Pokažite trokut, prvu pomoć, rezervne sijalice. Pokazujem. Je li auto vaš? Je. Odakle idete? Iz ribolova, pokazujem rukom u smjeru odakle sam došel. Kamo idete? Doma, opet pokazujem rukom u smjer u kojem idem, da shvati. Jeste li što pili? Jesam. Zanimljivo, to je shvatil odmah, bez pokazivanja. Koliko ste popili? Jednu pivu, al ne zato kaj mi se pije pivo, velim, nego zbog žeđi, vruć je dan. Ah, zaboravil sam, kažem mu u povjerenju, dok sam otvaral prednja vrata automobila, jako me boli zub, pa sam popil i malo viskija, puno je bolje od analgetika, jer su analgetici opasni za vožnju. Poludel sam od bolova... pokazujem prstom na donji dio glave... da shvati.
Kad sam otvoril vrata, vidi polip-cajac na suvozačevom podu vrećicu sa desetak praznih limenki piva i dvije boce viskija... Prazne i one. Oči mu zasvijetle: popili ste samo jedno pivo? Samo jedno, odgovaram i prstom pokazujem na tamnije limenke kojih je bilo više, pijem samo Laško pivo, Unionovo je za niš... Budete puhali? Budem, ak se baš mora... Mora, strogo reče, ostavite mobitel u autu, ugasite cigaretu, sačekajte 10 minuta i uđite u patrolni auto...
Baš fino, noge mi se ukočile od vožnje, polako šećem, obnavljam cirkulaciju. On iskoristi pauzu, malo zaustavlja druge. Vlast je vlast. Nema, majci, mrdanja. Znanci iz kolone vozila mi mašu, jedni da me pozdrave, drugi da opazim da imaju novi auto. Dobri ljudi, kaj ćeš. Kroz pet minuta bu cijelo Noro mesto saznalo da je Branka zaustavila prometna policija. Poznat sistem: neću tračat, al da ti kažem...
Deset minuta je brzo prošlo i drot me pozove u auto. Sjednem, baš fina sjedala, kupila policija luksuzne aute. Ipak im je to radno mjesto, potreban je komfor. Mogli bi si kupit i karavan, pa montirat kemijski zahod, a ne da pišaju po grmlju...
Zapisnik je čista dosada, svi moji podaci su mi poodavno dobro poznati. Godina rođenja je ista, iako to nije osobni podatak, nego povijesni. Tip vadi elektronsku napravu, objašnjava sistem puhanja. Gledam ga molećivo, zadnji je trenutak da se predomisli. On gleda u stranu, da ga moj pogled ne dirne i gladi moju vozačku, kao da je već njegova. Nemam kud, rezignirano pušem. Nije dobro, veli, još jedanput. Pušem ponovno. Valjda mu se klima pokvarila, pa moram toliko puhat. Rezultat isti: nula, zarez, nula. Niš mu nije jasno. Policajac, pa da mu je kaj jasno, ko je to još čul? Žalostan me pusti. A tak sam dobar model za kažnjavanje. Mogel bi radit u policijskoj školi ko profesionalni prekršitelj. Koja bi to karijera bila! Bemti, fulal sam profesiju... Odlazeći, gledam u retrovizoru drota, kak maše glavom i gleda elektronski alkotest. Znam ja, radije bi gledal moju vozačku. Mislim, da bu alkotest još danas dal na popravak.
Parkiram ispred kuće.
Nada i susjeda u vrtu piju kavu. Pile bi u stanu, al je espresso automat u mojoj pisarni, pa im je bliže. Bok, kak je bilo u ribolovu, pita susjeda. Fino, velim imam dva šarana, hoćete jednog? Veli da hoće. Otvaram auto, izvlačim vrećicu sa limenkama i one dvije boce od viskija i bacam u kantu za smeće.
Kak je vaš muž dobar, veli susjeda mojoj Nadi. Normalno da sam dobar, nitko joj osim mene ni dal šarana badava.
Je, veli Nada, dobar je Branko, on svaki puta u ribolovu očisti bar 50 metara obale od limenki i flaša koje puštaju drugi ribolovci. Samo ne znam, zašto to ne baci u neki kontejner usput, nego uvijek donese doma.
Pa bacil bi ja u kontejner, usput, al znam da me bu murja zaustavila. Nema šanse da prođem...