Ponekad me glasni ventilator laptopa podseti na bruj avionskog motora. Osetim onu tremu pred ulazak u letelicu, slani miris mora i Nivee u nozdrvama, vonj trulih čamaca, čujem glasanje galebova i osetim onu glad koja čoveka obuzme nasred plaže kada dođe vreme  pansionskog ručka. Poželim da putujem. Poželim užas čestih presedanja na železničkim stanicama. Prijedu mi se plastični sendviči iz vagon restorana. Čujem zveket posuđa iz kuhinje nekog šoravog motela kraj planinskog puta i mirišem benzinska isparenja garavog turističkog autobusa. Putovati mi je.

Smak sveta na Malti ... i drugi gonzo putopisi (I deo)

Smak sveta na Malti ... i drugi gonzo putopisi (II deo)

Smak sveta na Malti ... i drugi gonzo putopisi (III deo)

Sajam knjiga u Kopenhagenu – vesti iz kulture. 

2012. se danski sajam knjiga prvi put održao u većoj hali – Bella centru – do kojeg se stiže najdužim krakom metroa M1 što se na Christianshavnu odvaja i kreće prema zapadnom Amageru. Srećom, zadržali su retro hotel u blizini Trga gradske većnice i njemu i dalje tradicionalno smeštaju goste Sajma, iako su zato u trošak morali da uračunaju i trodnevni „city pass“, s kojim se voziš kud hoćeš i koliko hoćeš 72 sata. Meni je falio ušuškani Forum, kao što mi i sada u Beogradu Palata sportova deluje lepše od Arene. I sve je isto u Bella centru, samo na većem prostoru. Isti su programi, to jest „scene“, koje uostalom postoje samo da bismo se lakše snašli. Veće ribe – značajni i bogatiji izdavači – imaju sopstvene ozvučene podijume, manje ribe hvataju termine na Plavoj sceni ili Pod peščanikom, oni najsirotiji udese divan, čilimče i mikrofonče unutar svoga štanda, pa ko naleti. Vino i kafa u plastičnim čašama, koje služe i kao pepeljare. Svi nude popuste i dve su stvari zajedničke za danski kraljevski i beogradski noćni sajam – 1) psihološki i fiskalno to je kraj sezone i 2) popodnevna okrepa; klizna vrata na tezgama se otvaraju, i pored vreća s krompirima i rezervnih gumenih čizama i kožuha tu je klopa: crni lukac, slanina, čokoladne bananice, domaća meka rakija, hleb i homoljski sir; tako da kada prekinete domaćina u jelu postoji realna opasnost da kupite umazanu knjigu. Ipak, pada mi na pamet da su Danci premeštanjem na veću lokaciju više želeli sami sebi da dokažu da im kriza ne ugrožava kulturu, nego što je za tim zaista bilo potrebe. Povećani štrapacirung je jedino što sam ja osetio, ali - izlagači su zadovoljni.

Meni je falio ušuškani Forum, kao što mi i sada u Beogradu Palata sportova deluje lepše od Arene (FOTO: meetincopenhagen.com)

Robert Goddard, već poprilično slavan pisac špijunskih romana doživeo je da mu prevod „Blood Count“-a već izađe u danskom prevodu pod naslovom „Vuk iz Beograda“ (Ulven fra Beograd) i na Tranescenenu ima promociju. Imam utisak da kao u Danu mrmota gledam jedan te isti sajam: pre godinu dana na istom mestu je Birte Weiss, nekadašnja ministarka unutrašnjih poslova, bila domaćica Eriksenu na predstavljanju knjige o ratovima na Balkanu (likovi: Škorpioni, general Trifunović – kome je knjiga posvećena – pukovnik Popov, vođa Varaždinskih branitelja Cesarec itd.), a sada anglosaksonska fikcija u prevodu na danski.

Ali, meni sve dođe isto – sve je to fikcija, i politički putopis i špijunski roman. Fakti se prerađuju i u istoriografiji, mi živimo po narativu slavne prošlosti i tranzicione sadašnjosti. Hegelijansko shvatanje istorije nije napušteno, zapravo su ga postokolonijalne studije ojačale prerušivši ga u fakultetsku manufakturu za pravljenje seminarskih radova. I tako i Goddard samozadovoljno ponavlja fraze da, „iako smo mislili da takva zla posle nacizma nisu više moguća, devedesete su pokazale suprotno, i ne možemo biti uvereni da se to nije moglo i u Britaniji desiti, ili da se uljuljkavamo u iluziju da se to kod nas nikada u budućnosti ne može desiti“. Odem od Goddarda ali naiđem na danskog soldata. Preživeo je Kosovo (koje se vidi na nekoj mapi), ali je u Avganistanu naleteo na zasedu i izgubio obe noge. Relativno mlad čovek je postavljen na drvenu stolicu podijuma izdavača Lindhardt i Ringhoffa i predstavlja knjigu uspomena u razgovoru sa čovekom na čijem se licu vidi da sluša brižno i pomno. Pogledam plakat: „Posle rata – borba za novi život“, to je Christian Richardson, odlikovani soldat danskih mirovnih snaga. Reč je o njegovom trudu da s protezama nastavi život.

Richardsonove su oči tužne i odudaraju od narativa o nepredavanju i pronalaženju smisla i zadovoljstva. Sve će to Danci pozlatiti. Napravim snimak idiotom, a onda se i sam osetim kao idiot; morbidno beležim sajamsko „dešavanje“, a nemam koncentracije i volje da se udubljujem u priču danskog mirovnjaka; kao što se beži od mijaukanja napuštenog mačeta, kao što se skreće pogled s antipatičnog prosjaka, kao što se kuče ranjene noge ne dovodi u lep i topao stan, tako i ja nastojim da se udaljim, a onda vidim da neka žena zagléda u onu plastificiranu pločicu s imenom koju sam zihernadlom prikačio na duksericu. I ona ima pločicu. Paranoično se userem da je možda slikanje unesrećenog čoveka nedozvoljeno, ko će ga znati, pokušavam da se pravim da je ne vidim i ubrzavam, ali mi ona prepreči put i – toplo me pozdravi. Susanne Girebfeldt, agentkinja iz dotične izdavačke kuće, pa da. Mejlovima smo godinama komunicirali i videli se pre koju godinu kada sam se umilostivio da s prevodiocima obilazim nakladnike, a ne pivnice. Odahnem. O paranoikova srećo, slatka li si.

Richardsonove su oči tužne i odudaraju od narativa o nepredavanju i pronalaženju smisla i zadovoljstva (FOTO: Andreas Beck/bt.dk)

Zapodenemo razgovor o knjigama na policama i novoj lokaciji, neosetljivi na ispovesti vojnikа̄ iza nas. Johannes Møllehave je friško objavio knjigu aforizama i epigrama (često u rimovanom stihu), za svaku godinu života po jednu (75). Reč je o bezobraznim umotvorinama, starovremski ilustrovanim /kao stara uzdanja Nušićevih dela/ i u isti mah i setnim i erotskim, zlobnim prema taštama i blagonaklonim prema koketnim lepotinjama. Čudan je svat taj Møllehave, pričam s Griebfeldtovom o njegovim ”incidentima u pijanom stanju” koje bacaju sve veću senku na knjige pa kad velim da bih rado da prevedem njegovu autobiografiju pod naslovom „Mravljim stopama“ (friško objavljenoj, ali već deseto izdanje), ona se čudi, ali obećava da će mi poslati primerke. I stiglo je, pa sam posle na Maltu poneo te „mravlje stope“ i preveo nešto iz toga.

Baš bi mi bio sevap da neki naš izdavač to objavi na srpskom. Podseća na Nušićevu „Autobiografiju“, ima simpatičnog moralisanja u stilu Gostuškog i Dušana Radovića, ali Møllehave je pop, to jest bio je pop, teolog i profa na bogosloviji, iako već godinama nosi leptir mašnu, polucilindar, štap, i cipele s kamašnama, što valjda pristaje petostrukom bajpasu. U knjizi aforizama i epigrama i anegdota ima i ova: kada su ga obišli u bolnici posle te operacije, jedan frend mu zabrinuto reče: „Izgledaš kao svoja senka“. Møllehave mu reče „Bolje nego da izgledam kao senka Jespera Langballea. (Langballe je grmalj /zamislite Frankensteina s lulom u mantiji/, penzionisani pop, nekoć politički aktivan u parlamentu kao glasnogovornik danskih narodnjaka.)

Thomas Boberg, pesnik već poznat srpskim čitaocima i gostima Novosadskog književnog festivala, predstavlja knjigu putopisne proze „I den næste by“ (U sledećem gradu), a njegov domaćin, Klaus Rothstein, na maleckom podijumu Bog Caféen-a pita pisca „Da li je to putopis ili je reč o sećanjima?“. „To su sećanja na putovanja, ali naknadno, kada sam se već bio vratio u Kopenhagen“, kaže Boberg; kombinacija eseja, putopisa i naknadnog dnevnika; danas se uostalom piše tako da se žanr teksta ne može i ne treba odrediti (jer šta je ovo što upravo čitate?; nagađate da je putopisni članak, a zapravo je to naknadni rijaliti-kuvar koji izlazi 2014...). Bobergu se posrećilo 2012., prvo je dobio finansijski najjaču nagradu - onu Danske akademije (za celokupno stvaralaštvo), a zatim mu je upravo pomenuta knjiga nominovana za Politikenovu književnu nagradu. Na Facebooku mi veli da piše i treći deo „Žderača konja“: ipak ne može bez poezije. Lepo li je biti liričar u Danskoj: rokeri se inspirišu tvojim stihovima, kolege pisci ti pominju uticajnu debitantsku zbirku u svojim romanima, a tvoje poslednje zbirke se hvale, kupuju i ne samo to, već se i cene kao svedočanstvo o duhu vremena. I još dobiješ nacionalnu penziju (i to ne kada se sazna da si smrtno bolestan, već dok još možeš da se brčkaš po južnim morima i uzimaš časove ronjenja...).

Čudan je svat taj Møllehave (FOTO: aktuelt.fo)

Sretnem jednog pisca intelektualnih krimića S.P.-a s kojime me je prošle godine upoznao Eriksen; „Gde je Jens?“, pita kriminalac. „U Švajcarskoj, još...“ „Hajmo na pivo!“ „Hajmo!“ Najveća izdavačka kuća u okviru svog prostora na sajmu ima kućicu na kojoj stoje programi na raznim scenama, ali unutrašnjost te kućice krije dva stola na rasklapanje i nekoliko stolica, te – minitočionicu Tuborga na samoposluživanje i bezbroj plastičnih čaša od pola litre. Piješ koliko hoćeš. Dohvatimo čaše i natočimo. Dva pisca su, već omamljena, spavala za stočićem. Osnivač Carlsberga je inače bio veliki ljubitelj umetnosti, sakupljač umetnina i dobrotvor. Tako da su prevodioci imali svečanu večeru u Kući Carlsberga. Bilo je to kao nekadašnja ekskurzija u pogone BIP-a (Beogradska Industrija Piva za one koji ne znaju), samo na petnaesti stepen. Umesto šampanjca, u vitkim čašama su nam služili razne vrste piva za degustaciju. Kultura i pivo su u Danskoj nerazdvojivi kao kod nas pljeskavice, trube i kultura.

Kada smo učili runsku azbuku, prvu reč koju smo samostalno napisali bila je pivo, od čega uostalom potiče staroengleska reč za jako pivo. To jest, tako glasi popularno verovanje iako su lingvisti dokazali da i nordijsko „øl“ i staroenglesko „alu“ imaju isti koren. (Kako su dokazali? Pa, skupe se lingvisti, obuju gojzerice, uprte ruksake i uzmu štapove pa pravac u planine. Tamo se pogovaraju s babama koje im naprave gibanice i ispeku pevca kojega zakolju na pragu zadnjeg ulaza, zatim se prevrne koji runski stećak, i eto nauke.) Pridružuje nam se Carsten Jensen. „Gde je Eriksen?“ „U Švajcarskoj, bre.“ U kućicu polako ulaze i drugi nacvrcani pisci da odremaju. Jensen je svetski putnik, romanopisac i putopisac i njegovu ću ciglu od 700 stranica, istorijski roman i svetski bestseler „Mi, utopljenici“ prevesti 2014. za jednog našeg izdavača, čemu se unapred radujem.

Odliv piva iz minitočionice se ne smanjuje, a vala ni priliv nacvrcanih autora. Nacrvcani ulaze da se „odmore“, sve stolice oko dva stočića na sklapanje već su zauzete, sednu oni na itison. Mi pijemo. Ulaze i oni kojima treba pivce „za poneti“. Dobar ovaj tuborg.

„Ima li nagoveštaja da će snimiti neki film po vašoj trilogiji“, pitam S.P.-a, koji je u duetu s C.D.-om u 3 knjige opisao 3 kriminalne danske decenije – 60-te, 60-te i 80-te – a na klapnama ih hvale „isti 'Forbrydelsen'“. Ne. A tv seriju? U međuvremenu ulaze novi pisci na dremku. Ni seriju.

Natočimo mi opet. Je l' se bar prodaje u knjižarama? Pa... onako. Tokom leta 2012. pomenuti par autora je na danskom radiju održao jednomesečni (ili dvomesečni?) tečaj „Kako napisati krimić“ za ambiciozne slušaoce. Uskoro u kućici nije bilo više mesta. Sve je ličilo na scenu u brodskoj kabini iz jednog filma braće Marks.