Ponekad me glasni ventilator laptopa podseti na bruj avionskog motora. Osetim onu tremu pred ulazak u letelicu, slani miris mora i Nivee u nozdrvama, vonj trulih čamaca, čujem glasanje galebova i osetim onu glad koja čoveka obuzme nasred plaže kada dođe vreme  pansionskog ručka. Poželim da putujem. Poželim užas čestih presedanja na železničkim stanicama. Prijedu mi se plastični sendviči iz vagon restorana. Čujem zveket posuđa iz kuhinje nekog šoravog motela kraj planinskog puta i mirišem benzinska isparenja garavog turističkog autobusa. Putovati mi je.

Smak sveta na Malti ... i drugi gonzo putopisi (I deo)

Smak sveta na Malti ... i drugi gonzo putopisi (II deo)

Malta je igračka

Obala Malte izgleda kao fasada neke Gaudijeve stambene zgrade; to je krečnjak u koji je lako urezati debilnu poruku u srcu probodenom strelicom ili tako nešto. (Ali, ima i tamo i peščanih plaža...) Kažu da je sva savremena istorija krenula sa Hospitalerima, vitezovima svetog Jovana Krstitelja (neki im osporavaju jerusalimsko poreklo, ali to nije moja stvar), koji su svuda gde bi došli prvo bolnice gradili, pa onda sve ostalo. U prvoj polovini XVI veka Malta je bila uporište u svetom ratu protiv nevernika. Španski kralj je ta ostrva dao na poklon Vitezovima Sv. Jovana, a oni su plaćali simboličnu godišnju pristojbu – malteškog sokola komada jedan. I ta priča o vitezovima – kojom počinje moderna Malta – prodaje se turistima. Malta takođe može da prodaje i srpsku žvaku – da su bili bedem protiv islama; alaj su se tukli s Turcima... i odoleli!

I ta priča o vitezovima – kojom počinje moderna Malta – prodaje se turistima (FOTO: Lupiga.Com)

Maltežani izgledaju kao Vlasi iz Zaječara i Bugari iz Dimitrovgrada, ali im je mentalitet kao u Engleza iz bibisijevih drama iz 1970-ih. Žene i ćerke retko izlaze same. Za svečane prilike, supruge se udide kao istočnoevropske domaćice koje su odlučile da postanu eskort ukrajinskim mafijašima. Nafrakane, gegaju se u neudobnim cipelama kao pingvini-rvači, održavajući ravnotežu damskim torbetinama koje drže kao što kik-bokserski trener pridržava fokuser svom pulenu. Na celulit ne obraćaju pažnju. U modi su cipele visokih potpetica i ortopedskog đona, što bismo mi pripisali sponzorušama. Ali takva je moda. Drugačije ženske cipele ne možeš da vidiš u izlozima, alternativa su samo baletanke. Na ženske potomke se pazi, osećao sam se kao Crna Guja kome se sprema brak iz računa s nekom princezom mišicom. Ne možete da se prošetate s tinejdžerkom, a da iza vas ne idu matorci sa sekirama, vilama, lovačkim puškama i samostrelima. Ljudi su ljubazni, više nego dva puta sam doživeo da čujem „Thank You“ kada sam se pomerio prilikom mimoilaženja na ulici. (To ipak ne važi za muške tinejdžere.) Malta je mit o istoriji. Svest o davnašnjosti bojadiše ono što zapravo izgleda kao igralište u nekoj velikoj robnoj kući gde treba da ostavite decu dok šopingujete. Kao fiktivna kraljevina iz neke romantične komedije iz 1960-ih. Neprestano mi je padao na pamet film „A Connecticut Yankee in King Arthur's Court“ po delu Marka Twaina, ono s Bingom Crosbijem a u režiji čoveka koji je uradio prvu verziju „Poštara...“ koji „vazda zvoni dvaput“ (Lana Turner je bila Jessica pre Jessice, a John Garfield, obožavalac Josipa Broza Tita, bio je Nicholson pre Nicholsona)...

Malta je mit o istoriji (FOTO: Lupiga.Com)

A Evropljanin (makar i istočni) ne može se provesti na dvoru Kralja Artura isto kao Amerikanac pa da ga mariniraš dvanaest sati u pacu od najbolje kvasine.

Amerika je operisana od sentimenta i razmaženosti, za razliku od Europe koja još veruje u komad „Cyrano de Bergerac“ Edmonda Rostanda i neku pravdu koja može doći iz Strasbourga. Čehovljev „Ujka Vanja“ je nemoguć u Americi osim kao stilska vežba u filmiću „Ujka Vanja iz 42.-ge ulice“ u preradi Davida Mameta i Louisa Malla. Ujka Vanja nije moguć čak ni u Australiji, u filmu „Country Life“ s Gretom Scacchi, Samom Neilom i „Vanjom što se zvao Dickens“ - Hargreavesom. Vanja u Americi bi jedino mogao da završi u ludnici, u najboljem slučaju kao kasirka sa posebnim potrebama. Amerikanac je otimač, navikao da sâm, ćutke rešava probleme. Otud pojedinac u centru, od šerifa, policijskog inspektora pa do predsednika na konferencijama za štampu. U Evropi za pojedinca nema mesta – samo političke zgradurine (Trijumfalna kapija, na primer, kao stonehenge političke istorije, na primer) i birokratski lavirint. (Istočna Evropa je otišla i dalje, pa je pojedinca izravno kriminalizovala, da bi mu zatim zabranila pravo na okupljanje, čime je i sam život stavljen van zakona; staljinistička paranoja uništava sve.) Vešanje za krađu konja, legitimno ubistvo u dvoboju, pravo jačega, odsustvo papirologije – sve je to deo američke duše; ubio si domoroce, ubio si bizone, ubio si negermanske useljenike – Cimino je o tome snimio film i sjebao sebi život celi.

Malta je kao i druge male zemlje hiljadugodišnje prošlosti zaboravljena (FOTO: Lupiga.Com)

Amerikanac je operisan i od zaljubljenosti. Western kao žanr etablirao je bordel kao prirodno mesto žene u američkoj kulturi; heroji su se venčavali samo s drocama; učiteljice i čèpe su bile samo kidnapovane, silovane pa ubijene (Indijanci, mame im ga). Taj obrazac je onda okrenut tumbe u srednjozapadnoameričkom veličanju domaćice/kućanice kao svetice, što je do kraja izopačeno u teror političke korektnosti savremene Merike. Evropa je dotle tapkala u mestu, presipajući iz šupljeg u prazno viteške mitove i fabule o ženi koja vrišti upomoć kroz prozorče nekakvog zamka, Evropa se bavila književnom baštinom. Pojedinac nikada nije osposobljen da sam rešava probleme, na pleća mu je svaljena nacionalna istorija obremenjena religioznim kontroverzama. Tamo gde je Amerikanac ubijao kao pojedinac zbog zemlje, konja, partije pokera, napoja za stoku – Evropljanin je ubijao kao šraf u armiji zbog vere, dinastičkog ćefa, krsta, loše protumačenih carskih pisama. Amerikanac je naučen da rešava probleme i on ih rešava. Evropljanin je naučen da ništa nije rešivo – već da se jedino može opevati u baladi. Amerikanac nikada nije ludo voleo. On siluje ili „pravi familiju“. Zato danas u Americi ne smeš ženu ni da pogledaš, kamoli da joj otvoriš vrata ili pljesneš po dupetu. Evropljaninu je u ljubavi vazda bio potreban neki Cyrano. Amerikanac mlatne negativca, a Evropljanin ide s buketom cveća i pesmom koju najčešće nije sam spevao. Freud je od pimpeka i detinje uskraćenosti napravio novu veru. A ipak danas svaki Amerikanac koji ima love želi da je spiska na psihoanalizu, dok Evropljanin radije traži pomoć u „umetnosti pod arkadama“...

Doksati su karakteristika Malte (FOTO: Lupiga.Com)

Malta je kao i druge male zemlje hiljadugodišnje prošlosti zaboravljena, poput miša koji se muva kroz noge divova. Laurania, Andorra, Bandika, Lichtenstein, Ducklovia, San Marino, Malta, Concordia, Lugash, Luxembourg (Monaco je poklekao i postao hollywoodski špajz) – sve su te državice uspele da se sačuvaju modernih nevolja i ekonomske krize upravo zato što nisu bile na oku globalističkim satrapima, kao što je to lucidno zamijetio Dobrica Ćosić: neki put je zaostalost i skrajnutost Božji blagoslov. Jeste da su im fasade oronule i izgledaju kao zapuštena realsocijalistička stanogradnja i većina žitelja koristi crno-bele televizore EI Niš i kolor prijemnike Rudi Čajavec, na ulicama voze volvoi iz 1950-ih, sovjetske lade i mnogobrojne rikše, ali zato im niko ne može oduzeti literaturu, neiskvareni jezik i istoriju, ponos i međuljudske odnose: to se ničim ne može platiti.

Nastavlja se