U frizerskom salonu preko puta mene, devojka nabacuje novu frizuru.

U salonu moje glave svira Dave Matthews band, lete raznobojne ptice, a ja mislim o Antićevim pesmama i divim se kako je jednostavnim rečima opisao jedinstvene osećaje.

Kad ljubav brojiš do jedan, onda je ima najviše …

A onda sumiram teorije ljubavi koje sam nekada čula ...

Srđan ima svoju teoriju. Sedimo na klupi u dvorištu i slušamo nekadašnje hitove iz nekadašnje velike zemlje koje klinci besomučno vrte na nekoj žurci u zgradi ispred nas pokušavajući da pravilno otpevaju Lažeš zlato, lažeš dušo. Srđan mi objašnjava da čovek voli jednom u životu. Samo jednom.

A posle ti taj organ za ljubav odumre i onda počinješ da živiš, dodaje.

Srđan živi. Dok se ne pojavi baš ta jedna ljubav, devojka zbog koje je jedne novogodišnje noći vozio satima pokušavajući da ponoć dočeka zagnjuren u njenu plavu kosu. I stigao je. Ali je njena plava kosa bila zaokupljena drugim stvarima. I Srđan je otišao potplativši prethodno dj-a da pusti baš toj jednoj pesmu koja ih je vezivala godinama unazad.

Srđan je jedan od ljudi koji će svoj bol ušuškati humorom. Jednom prilikom mi je vidno potresen događajima između baš te jedne i sebe, rekao: Ma bolje da sam postao gay. Malo te boli guza, ali glava ne.

Ljubav je utopija koju jedino dvoje ljudi mogu da učine stvarnom.

Neša radi u knjižari, vozi smešan bicikl i voli ćelave devojke. I jedini je preostali punker u Novom Sadu. Pitam ga da li je njegova utopija postala stvarnom. Smeje se, namešta naočare i kaže da postavljam glupo pitanje. Kao da ne znaš ... Nije to baš tako jednostavno danas.

Da li je?

Raša ispunjava moju želju da ga intervjuišem jedne novembarske večeri. Već godinama radi u jednoj (jedinoj) pivnici u Novom Sadu. Voli italijansku kuhinju, De Niro-a i osećaj kada se posle dugo vremena vraća u neko lepo mesto. Sedim za šankom i slušam ga. Ma šta ja znam ... Raša živi s devojkom u iznajmljenom stanu. On zatvara vrata za sobom i svakodnevno ulazi u njihovu malu oazu. Uz mirise raznih začina, afrodizijačkih đakonija i mirisnih štapića, Raša i Nataša grade svoju tvrđavu, svoje uporište od cikličnosti svakodnevnice. On mi kaže:

Ljubav je pokušaj čoveka da pobegne od surove realnosti.

I dodaje, pa dovoljno ti je to, zar ne? Hajde na sledeće pitanje.

Pre nekoliko godina Jelena je volela Marka. Toliko da je ponekad trpela, ćutala i plakala sama. Marko je odlazio i ostavljao je provodeći tada vreme s Igorom i sa mnom. Jednom prilikom otišli smo u bioskop. Marko je na pola filma ustao. Gde ćeš?, pitala sam ga. Idem kod Jelene. Nisam komentarisala. Posle nekoliko meseci njihove razdvojenosti, Marko je ne obraćajući pažnju na film shvatio da mu Jelena nedostaje. To je bio momenat koji on nije mogao da prebrodi (sve ostale je uspevao, jer su pivo i marihuana činili svoje). Naravno, Jelena ga je dočekala oberučke ispadajući kreten i osoba koja ume da prašta istovremeno (a možda te dve osobine ponekad dođu na isto?!). Marko je, naravno, posle nekoliko nedelja opet otišao. I više se nije vraćao.

Posle godinu dana onih suludih obećanja "čućemo se, javi se", Jelena i ja uspevamo da se konačno dogovorimo oko viđanja. Sedimo u mojoj sobi i ispijamo sangriju. Prošlo je skoro sedam godina od bioskopskog događaja, ali mi još uvek treba uvod za temu Marko, jer znam da neke stvari bole ma koliko vremena prošlo.

Ponekad prođe pored radnje, pa mahnemo jedno drugom. Nismo dugo pričali. Viđam ga povremeno s jednom niskom devojkom.

Sledi kratka pauza ... a onda se otvaraju vrata koja ona zaključava skrivajući ključ sama od sebe.

Znaš ... ponekad mi nedostaje cela ta priča s Markom. Ne on, ne takva veza, nego osećaj da je postojalo nešto u šta verujem i za šta sam bila spremna da se borim. A sada ... trudim se ... ubeđujem sebe da se trudim, ali ... odustanem kod prve prepreke.

Zašto?, pitam je, iako znam odgovor. Been there, seen that.

Nema strasti. Nema ničega što me vuče.

I baš tada, kao što to obično i biva, po nepisanim pravilama "slučajnosti koje to ustvari nisu" na radiju puštaju Balaševićevu "Provincijalku" ... da mi je da se još samo jednom zaljubim ...

Iznosim problematiku Jeri. Ona uzima gutljaj čaja od đumbira u svojoj sobi prljavo ljubičastih zidova i kaže da su to gluposti. Sigurna je da ju je njen bivši momak (koji joj je mirisao na dom, što je bio jedan od najlepših opisa ljubavi koje sam ikada čula), gledao kao budalu, jer je prelazila preko mnogo stvari i bila dovoljno hrabra da preuzme rizik svaki put iz početka. Sada sam pametnija. Iskusnija. I znam granice.

Zaboravila sam da je pitam da li joj sadašnji momak miriše na dom ... jer i dalje želim da verujem da je jedino tako i moguće funkcionisati u dvoje. Osetiti bliskost i toplinu, znati da će druga strana biti dovoljno jaka da povuče i otvori prava vrata u presudnom trenutku. Sve ostalo nije ništa drugo do šuplja priča kojom prikrivamo nedostatak strasti i one lucidnosti koja nas tera da radimo luckaste stvari.

A onda se opet pitam nisu li sve to samo izgovori. I nisam li i ja sama opet zatvorena među svojim sopstvenim demonima gradeći idealan lik po uzoru na neke iz prošlosti?

Hladan zimski vazduh mi ne daje odgovore. Jedino me podseća na doček 2001. godine. Na glavnom trgu hiljade ljudi je par minuta posle ponoći i prvih čestitki u iščekivanju gledalo u ogroman bilbord pored Gradske kuće na kome je pisalo "Novosađani su izabrali pesmu veka".

I ušli smo u novi vek. Započeo je Balaševićevim Vasom Ladačkim.

I svi su pevali.

I plakali.

I razumeli se bolje nego ikada ranije.

I bili sami.

... kada nisam s onom koju volim ...