Centar za istorijske studije i dijalog izražava odlučno protivljenje inicijativi da predsednik kolaboracionističke vlade u okupiranoj Srbiji Milan Nedić bude rehabilitovan u još jednom grotesknom „pravno“-revizionističkom procesu pred srpskim pravosudnim organima. Zbog nečasne i zločinačke uloge u okviru okupacionog sistema, Milan Nedić ne zaslužuje da bude na bilo koji način amnestiran od odgovornosti koju nosi pred istorijom, a ponajmanje je prihvatljivo da država Srbija, preko svog pravosudnog sistema, stane iza pokušaja prevrednovanja i ulepšavanja njegovog istorijskog učinka. Naročito je neprihvatljivo rehabilitovanje kvislinga čije su vlade donosile rasne propise i sprovodile politiku segregacije i progona protiv pripadnika jevrejske i romske zajednice. Rehabilitovati režim Milana Nedića, koji je u suštinskom i tehničkom smislu bio saučesnik u holokaustu i aktima genocida koje su nacisti sproveli nad njima bilo bi danas u najmanju ruku uvredljivo za naše sugrađane, pripadnike ovih etničkih zajednica.

Uprkos toliko često ponavljanom stanovištu da su rehabilitacije „isključivo pravno pitanje“, nedvosmisleno je da se one u javnosti doživljavaju upravo kao amnestija od odgovornosti rehabilitovanih lica za postupke u prošlosti. Način na koji se postupci rehabilitacije organizuju i vode, razna „svedočenja“ istoričara i kampanje u javnosti doprinose rehabilitaciji ideja i delovanja rehabilitovanih ličnosti. U slučaju Milana Nedića to znači rehabilitaciju opskurnih načela iz kruga fašističke ideologije i njenih ideoloških derivata.

Sama činjenica da je Milan Nedić u delu javnosti već doživljen kao navodni spasilac srpskog naroda, a ne kao izdajnik, kolaboracionista i ličnost odgovorna za progone i zločine,  dovoljno je zabrinjavajuća i obeshrabrujuća, svedočeći o sunovratu društvenog konsenzusa oko elementarnih etičkih, vrednosnih pa i identitetskih pitanja. Odsustvo snažnog protivljenja već odavno prisutnoj javnoj rehabilitaciji Milana Nedića i njenom eventualnom sudskom potvrđivanju znači, u najboljem slučaju, žalosnu manifestaciju društvene apatije i nezainteresovanosti za pitanja koja su u svakom društvu, u kontekstu kulture sećanja i vrednosnog sistema, od najvećeg značaja. Ne treba posebno naglašavati u kolikoj meri je to plodno tlo za fašizaciju, koja je stalna pretnja socijalno, politički, ekonomski i kulturno razorenim društvima, kakvo je društvo u Srbiji.

Lupiga.Com