INTERVJU REPETITOR 2. DIO 'Muzičke škole? Tamo kreativnost ide da umre'
Hrvatska i Srbija su u istom tjednu ovog mjeseca donijele nove Zakone o radu, što je izazvalo nešto više nemira u Srbiji nego kod nas, možda i zbog činjenice da su u Srbiji donesena još tri kontroverzna zakona. Govori se o okupljanju srpske ljevice, čak i o generalnom štrajku, ali to zvuči nevjerojatno... Kako to izgleda u Beogradu?
BORIS: Zakon je u javnosti prikazan kao progres, reforma i napredak bez mišljenja druge strane, javna rasprava ukinuta, sindikati demonizovani u medijima, a protest je prikazan kao okupljanje šačice ludaka. Kao za vreme Slobe, samo što je sada i B92 izveštavao na način RTS-a. Posle svega toga četiri do pet hiljada ljudi u protestu je zapravo velik broj. Ono što se meni činilo na licu mesta je da su sindikalne vođe tu da smire strasti i potroše energiju sindikalista kojima je dogorelo i koji su spremni na sve. Takođe, TV kamere i ekipe snimaju okupljanje i kraj protesta, nema ih za vreme kulminacije i nagurivanja s policijom.
Pustimo politiku konačno, ispada kao da pričamo s predsjednikom skupštine, a ne muzičarima. Zanima me, grizu li komarci jednako na stejdžu kao i u publici? U Sisku su ordinirala jata komaraca!
BORIS: Ne bismo mi pričali o politici ovoliko da nije vanredna situacija sa životom na ovim prostorima. Ne, nisam ni jednog komarca osetio na bini. Je li vas ujeo koji komarac?
MILENA: Čoveče, tamo ne osetiš NIŠTA.
Kako to da je baš jednoj Mileni Milutinović malo falilo da postane prva žrtva gušenja vlastitom kosom u povijesti...? (FOTO: Facebook/Repetitor)
Lako je tebi, ti mlatiš glavom i kosom non-stop.
ANA-MARIJA: Ma skačeš! Druga stvar, tu su i vibracije od muzike - sve to njih tera, pogotovo bas.
MILENA: To sam se prije uvek pitala kad bih gledala fudbalske utakmice kako to da se nikom od njih nikad ne ide na WC...
ANA-MARIJA: Adrenalin, čoveče!
MILENA: Tek kad si na bini, zaboravim na sve. I kad imaš temperaturu i umireš u backstageu, izađeš na binu i - sve je u redu.
ANA-MARIJA: Pukne te adrenalin, nema veze koliko je publike. I kad padneš i udariš se, ništa ne osetiš dok koncert ne bude gotov.
BORIS: Mene recimo drma trema dok ne izađem na scenu, koliko god da je ljudi u publici. Mislim da je to čak i korisno jer te učini nefunkcionalnim za bilo šta drugo osim koncentracije i fokusiranja na koncert. Nekad mi se čini da se telo samo čuva na taj način za nastup.
MILENA: A što se tiče pehova, ima i toga. Meni je jednom pramen kose uletio u usta, bukvalno sam se gušila. U Zagrebu, kad smo nastupali u Studentskom centru, bila sam se nešto minijaturno posekla na prstu. I dok sam svirala, to se proširilo, prskala je krv posvuda.
ANA-MARIJA: Boris isto često raskrvari prst. Samo ja nikad. Ja sam fina.
Ti si vegetarijanka, mora da je zato. A i bas ima debele žice.
ANA-MARIJA: Najdeblje što postoje, te koristim.
Sami teglite opremu?
MILENA: Pa možemo da ponesemo gitare i činele sami, ali kad treba poneti pojačalo, treba nam pomoć prijatelja.
Iz serije "Na stejdžu me ništa ne boli" (FOTO: Facebook/Repetitor)
Vi imate svi skupa negdje oko 150 kila?
BORIS: Ja imam 65.
ANA-MARIJA: Ja 45.
MILENA: 50.
BORIS: Eto, čak 160.
ANA-MARIJA: Oprema nam je teža od nas!
BORIS: Ma nije teža!
ANA-MARIJA: Pojačala ako računaš.
Još kad kupite bubnjeve...
MILENA: I to je što kažeš!
"Na stejdžu me ništa ne boli 2" (FOTO: Facebook/Repetitor)
Kako ste počeli svirati, jesu li to bile muzičke škole ili?
BORIS: Ne, ma kakve muzičke škole!
ANA-MARIJA: Ja sam išla dvije godine, al' to baci u vodu. Učila sam violinu, to je isto žičani instrument.
BORIS: Baš isti kao bas! Ne, ne. Retko koji bend koji slušaš je nastao preko muzičke škole. Tamo kreativnost ide da umre, da je uguše tačnije.
Ana-Marija, je li ti to prava tetovaža ili si je nacrtala?
ANA-MARIJA: Prava je, imam dve.
MILENA: Ne, ja joj lupam slike iz žvaka svako jutro.
Tri bora! Vidiš, Goribor je odličan bend.
BORIS: Jeste, ali to je da se ubijem, kad bi slušao svaki dan, i oni i Graha.
ANA-MARIJA: S.T. (Aleksandar Stojković, op.a.) je odličan pesnik.
ST - GORIBOR Nastavljam borbu sa demonima i samim sobom
BORIS: Al' on nije cinik. Damir (Avdić, op.a.) je malo cinik.
"Na stejdžu me ništa ne boli 3" (FOTO: Facebook/Repetitor)
Ima prâvo, on je star pola vijeka.
BORIS: Je, je. Posle tridesete možeš malo da soliraš, posle četrdesete...
Dobro komunicirate s Grahom pa me zanima kako gledate na kontroverze oko njegovog umjetničko-političkog angažmana.
BORIS: On uglavnom ode odmah nakon nastupa, ima ženu i dete pa ima o čemu da brine kad ode kući. Al sinoć je bio zarobljen tu pa smo konačno pričali malo više. Dobar je Graha, pozajmio mi je gitaru pa mi je odma preš'o njegov mojo. Što se osporavanja tiče, ne može se umetnost gledati čisto ideološki. To je odmah stranputica.
Ne govori li takav stav kontra angažirane umjetnosti?
BORIS: Fora je s tim da angažovane pesme imaju svoj domet i granicu iznad koje ne mogu.
ANA-MARIJA: Direktno angažovane. Kada se ostavi malo prostora, one mogu da dopru do većeg broja ljudi.
BORIS: Kada je poruka previše direktna, devalvira čak i tebi, koji to govoriš i veruješ u to, prosto manje znači. Ja volim tekstove na drugu ili treću, kad dobiješ onaj osećaj „Aha!“ osećaj da si jedini shvatio da je to pisac hteo da kaže. Naravno da nisi, shvatili su svi i to racionalno kapiraš, ali si svejedno doživeo emotivno tekst kao da je baš tebi napisan. Ne znam da li sam jasan, ali volim taj osećaj.
Navijaš li, Borise?
BORIS: Da. Uvek si morao da zažmuriš na jedno oko, ne slažeš se sa svime, ali to ima strašnu magnetnu snagu. Fudbal mi je napet, basket takođe, ali navijanje nije kao nekad - prije nego što sam naučio da trošim energiju na muziku, trošio sam je na tribini svake nedelje.
Većina omladine u Beogradu to radi?
BORIS: Pa Zvezdine utakmice su najjeftinija zabava u gradu. To je kao narodni klub i možeš da uđeš za dvesta-trista dinara, manje od dva eura platiš i gledaš loš fudbal pred desetinama hiljada navijača. Partizan to nema, njima je prazan stadion uglavnom.
Svi ste Beograđani?
MILENA: Da.
U BIGZ-u (FOTO: Facebook/Repetitor)
Koliko te odredi grad u kojem si rođen u stvaralačkom smislu?
BORIS: Puno te odredi. Ne toliko zbog nasleđa beogradske muzike, koliko života. Buka, nervoza, užurbanost, bezobrazluk, bg fank, prljavština i miris. Sigurno bi zvučali drugačije da nismo iz Beograda.
ANA-MARIJA: Energija grada te odredi.
A što je to, neko mjesto?
BORIS: Ne, ne. Što se tiče mesta, ona u Beogradu nestaju i pojavljuju se jako brzo. Nekad ne stignu ni da postanu kultna, odma je ćao. Samo taj haos i nered i gomila stilova, pa realno nikad nije dosadno, to su te neke stvari.
Postoji li "najbeogradskija" stvar?
ANA-MARIJA: Teško je to definisati. Hm...
MILENA: Devojke idu u Minhen?
BORIS: Ne razmišljamo tako.
Ima li kod vas frke oko zaštite autorskih prava, ZAMP-ova, SOKOJ-a?
BORIS: Kako ne, ima. Što kaže Graha - legalni harač. Mislim da su ovde puno revnosniji i aktivniji, ali da i u Srbiji se trude.
Da, kod nas je fora da vlasnici hotela plaćaju za svaku sobu, nije bitno slušaš li nego možeš li slušat.
ANA-MARIJA: Au, baš je dranje.
BORIS: Ovo je nebitno za intervju, ali oni tamo gledaju i: "Šta da smislimo, kako da im uzmemo lovu? Daj smisli nešto, daj jedan dupli porez na ovo".
MILENA: S našim SOKOJ-om je presmešno što mi ne znamo te njihove mehanizme kako te pare dođu i odu.
ANA-MARIJA: Pitaš ih, a umesto da ti objasne oni te nešto izmuvaju.
BORIS: Imaju načina da izađeš iz kancelarije zadovoljan i da tek posle par koraka shvatiš da ništa nisi saznao niti uradio. Ozbiljan skil.
MILENA: Izveštaji su im duplo veći od bankarskih, a radi se o nekih 120 dinara. I onda skontaš da si u nekom minusu za neku smešnu cifru.
Minusu?
BORIS: Pa zato što oni paušalno isplaćuju svake godine i onda te procene u odnosu na prošlu godinu. Kako su nas puštali manje nego te prošle godine, rekli su nam: Ej, mi smo vam dali previše para. Ne vraćaš lovu, ali te ne isplaćuju dok ne otplatiš taj dug.
ANA-MARIJA: A ne znaš na koji način oni to provjeravaju.
Ponekad je fin i ostatak benda, ne samo Ms. Cupin (FOTO: Facebook/Repetitor)
Pa znate li po kojoj logici bendovi zarađuju na tome?
BORIS: Po staroj dobroj logici veza i poznanstava.
Kod nas se tantijemi, mislim, nabijaju nevezano za popularnost izvođača. Lana Jurčević, koja jedva može okupit šaku ljudi, vrti se neprestano na kojekakvih CMC-jevima. Predsjednika republike, koji svira klavir, tj. "ozbiljnu muziku", rokaju po noći.
BORIS: I kod nas je bivši "kralj" ekonomije Dinkić u toj priči. On pravi pesme za Kikija Lesendrića kojeg onda moraju svi da puštaju.
Žalio si se da u Srbiji nema ljevice. Vidim da nisi nimalo apolitičan pa me zanima na koji ti način kanaliziraš ono što politički promišljaš, jesu li to tekstovi?
BORIS: Neki naši tekstovi jesu politički, ali nipošto dnevnopolitički, a mogu da se shvate i neangažirano, kao lične priče. U njima sublimiram sve ono što jesam i što osećam, i pogrešno je to svoditi samo na politiku. Takođe, neki su jasniji od drugih i to treba tako da bude. Nismo levi, desni ili centralni bend, muzika ne može baš tako lako da se klasifikuje.
Koju bi pjesmu izdvojio, a da ima možda najsnažniju političku poruku, stih?
BORIS: Ne znam. Nikad tako nisam razmišljao, evo sad prvi put.
ANA-MARIJA: Pa U pravom trenutku je meni...
BORIS: Zašto?
ANA-MARIJA: To je na svakom da proceni za sebe i da tu učita svoje značenje.
BORIS: Nikad ih nisam gledao tako, a napisao sam veći dio.
A kako muzika nastaje?
BORIS: Uglavnom na probama, netko krene, a drugi nastave. Retko se desi da Ana-Marija ili ja dođemo sa svojom nekom temom.
ANA-MARIJA: Ali opet i na tu temu svatko doda svoje nešto. Iz jama nastaje.
BORIS: To je zajednički rad i ti nemaš kontrolu nad tim. Ako ja zamislim nešto, one će dodat nešto drugo i to nije ono što sam ja zamislio, ali opet je do jaja. To je igra troje ljudi.
ANA-MARIJA: Kad se skuva, to bude zajednički ručak.
Mislite li da je išta drugačije stvarati muziku danas u doba hiperprodukcije i prije?
BORIS: Verovatno je isto. Stvaraš u sobi, sam ili sa ljudima, ne razmišljaš o produkciji. Stvaranje muzike je proces koji se nije promenio uopšte, ali sve poslije jest - internet je sve promenio. Mi stavljamo sve na internet i kad skidaš, možeš da nam daš od nule do beskonačno para.
Daju li?
ANA-MARIJA: Daju, uglavnom iz inostranstva jer u Srbiji i dalje nije razvijeno online plaćanje.
Gdje su vam u Hrvatskoj svirke još bile dobre, osim na Gričevanju? Svirali ste i na Terraneu.
BORIS: Prve godine smo svirali, bilo je super. Ali i čuli smo da je taj bio najbolji.
ANA-MARIJA: Nikad neću da zaboravim onaj catering. Sve drugare smo hranili.
BORIS: Imali su hranu za sve bendove, četiri dana. Švedski sto sve vreme. Ti ne možeš da zamisliš kol'ko je tu pojedeno. Muzičari to ne dožive tako često.
Bend od ukupno 160 kilograma uhvaćen na (d)jelu (FOTO: Lupiga.Com)
ANA-MARIJA: Al' zbog toga se osetiš dobro.
Jebate, muzičari su postali radnička klasa. Dođu da se najedu na festival.
BORIS: Jesu sigurno. Od kad se ne živi od izdanja to je tako, muzičar zaradi onoliko koliko svira, tj radi.
ANA-MARIJA: Ma nije to samo sad!
BORIS: Pa znaš kako se po Srbiji bendovi vraćaju sa svirke, izradio ih ovaj, nemaju para, ništa i pitaš ih kako je bilo - bilo je super. Svirali smo.
ANA-MARIJA: Čast ti je da sviraš!
MILENA: Očekuje se da se probijaš 20 godina.
Nerviraju li vas intervjui? Ili vam to laska?
BORIS: Ne, ja volim da pričam. Možda bi mistifikatorskije zvučalo da kažem: "Ne volim, ono...!" Nije nikad problem. Da je svaki dan, ne bih to mogao, ali nije toliko često.
'Možda bi mistifikatorskije zvučalo da kažem: Ne volim, ono...!' (FOTO: Facebook/Repetitor)
Je li to zato što informacija o vama ide češće od uha do uha nego preko mainstream medija?
BORIS: Baš zbog toga je moj odgovor da me intervjui ne nerviraju, jer to bilo bi bez veze. Svi kukamo kako nema prostora u medijima, a 'vamo treba da me nerviraju intervjui.
...A 'ko vas plaća? Odakle vam pare?
Porezni obveznici.
BORIS: Ozbiljno?
Krajem prošle godine smo dobili prvi novac i to od Ministarstva kulture, dotad smo volontirali.
BORIS: Ozbiljno?
Sad smo stalno u projektima, ne može se drugačije, komercijalni mediji su se prilično izopačili... A vi, 'ko stoji iza vas?
BORIS: Ha, ha, ha! Kao, daj Bože...! Mama mi je kupila gitaru pre nego što je postala penzionerka. Hvala mama.
Evo vi'š!
BORIS: To je to. Tu se sve zaustavilo.
Lupiga.Com
Naslovna fotografija: Facebook/Repetitor
