Titova udovica, Jovanka Broz, napokon je progovorila i prekinula 'silenzio stampa', a intervju s njom dan uoči uglavnom zaboravljenog Dana mladosti objavila je beogradska Politika. U razgovoru s Politikinom novinarkom Jovanka se požalila kako od suprugove smrti živi u potpunoj izolaciji, a objasnila je zašto više ne ide na Titov grob i zaključila da živi iz inata. No, u najmanju ruku čudna, ako ne i misteriozna priča oko Titove udovice nije ništa jasnija niti nakon ovog intervjua

Jovanka Broz, udovica bivšeg predsednika SFRJ, poslednjih nedelja je ponovo predmet medijske pažnje. Posete dvojice ministara Vlade Srbije u kući u kojoj živi od Titove smrti, Rasima Ljajića i Ivice Dačića, opet su skrenule pažnju javnosti na, u najmanju ruku, čudan položaj nekadašnje prve dame iz vremena kada je Jugoslavija bila velika i poštovana zemlja.

Ministri Ljajić i Dačić su posle ovih poseta izjavili da će učiniti ono što je u njihovoj nadležnosti da se njena situacija poboljša. To je bio i povod da se o njoj iznova piše uz obilje spekulacija i senzacionalističkih detalja koji njen slučaj prate već gotovo tri decenije.

Sama Jovanka Broz za sve ovo vreme nije se nijednom oglasila u javnosti. Iako su joj se obraćali novinari iz nekih najuglednijih redakcija sveta, uljudno je odbijala da govori o sebi, mada je od honorara koji su joj za to nuđeni mogla pristojno da živi.

Za „Politiku” je, međutim, prošle nedelje pristala da, prvi put, odgovori na nekoliko novinarskih pitanja.

Zašto ste prestali da svake godine, 4. maja, na dan Titove smrti, odlazite u Kuću cveća i na mermernu ploču koja pokriva grob položite svoj buket?

– Ne idem, jer ne želim da me tamo, ispred Kuće cveća, dočekuje Ognjen Grković, nekadašnji sekretar generala Nikole Ljubičića koji mi je odmah posle Titove smrti tražio da potpišem papir na kome piše da sve ostavljam državi, što sam ja odbila. Rekla sam da to niti mogu niti hoću, jer moram od nečega živeti, a on mi je preneo Ljubičićevu poruku da ćutim i budem srećna što su me ostavili živu?! Ne želim da se sa osmehom, kao da ništa nije bilo, slikam za novine i sa Maricom Trljin i Rankom Bugarčićem koji su kasnije učestvovali u toj prljavoj raboti. Kako ih nije sram da me pogledaju u oči? Da tim slikama u novinama javno operu svoj obraz. Godinama sam pisala protestna pisma, molila da me ti ljudi ne dočekuju, ali uzalud. Eto, zašto me nema na grobu svog supruga – rezignirano i ogorčeno prvi put objašnjava Jovanka Broz.

Da li su to jedini razlozi za nedolazak?

– Već godinama nemam kola kojima bih mogla da dođem na grob. Doduše, ona koja su mi pre dosta godina povremeno bila na usluzi jesu bila stara, ali je neobično da su na popravci već nekoliko godina. A ako bih zamolila nekog rođaka da me odveze, morala bih to da prijavim i da tražim dozvolu...

Sećamo se, vaš buket na suprugovom grobu se uvek izdvajao?

– Da, ali ne zadugo, jer su ga pokrivali ostalim cvećem, nabacivali na njega bukete ostalih posetilaca, tako da su oni koji su bili zaduženi za protokol najmanje brinuli o njemu.

Ovih dana se ponovo podseća da ste lišeni osnovnih građanskih prava?

– Odmah posle Titove smrti izbacili su me kao kofer iz Užičke 15, u spavaćici, bez ičega, bez prava da uzmem bar neku našu zajedničku fotografiju, neko pismo, knjigu, odeću, i bez moje volje „strpali” u kuću, rekoše privremeno, u kojoj živim gotovo tri decenije. S jedne strane, za javnost je bio priređen veličanstven pogreb na koji su došli skoro svi državnici sveta da tom velikom čoveku odaju poštu, a s druge, imate ljude koji su sa mojim mužem poslednjih godina njegovog života radili šta su hteli, takođe i sa mnom, i na kraju me pokrali. Imate takve kao što je spomenuti Grković, koji je nagrađen činom, valjda za nedela koja je počinio prema meni.

Ni do danas niste dobili rešenje o penziji?

– Da ne mogu da dobijem Titovu penziju, jer nemam dokumenta, a i zato što Tito „nije imao platu”, saopštio mi je u prisustvu nekih nazovipravnika, 12. jula 1982. Fadilj Hodža. Nikada nisam dobila bilo kakvo rešenje o penziji. Tačno je da dobijam neku apanažu, ali koju i od koga nikada nisam saznala. Gospodin Ljajić je prvi političar koji se zainteresovao za moj slučaj. A kao supruga predsednika zemlje, ali i kao borac, kao potpukovnik i nosilac Spomenice imam pravo, kao i svaki građanin, na penziju i imam pravo na adekvatan smeštaj, a ne privremeni, odakle uvek neko može da me izbaci kad hoće. Srećom, služilo me je zdravlje, pa sam sama mogla da vodim računa o sebi, kao i da živim iz inata. Snalazim se kako umem i moram.

Nadate li se da bi uskoro moglo da bude drugačije?

– I sad će pljuvati po meni da bi sebe zaštitili i prikrili svoje prljave tragove i nedela. Već godinama se ovde vodi strašna kampanja protiv Tita, godinama se raspiruju strasti, umesto da se smiruju...

Politika, 24. svibanj 2009.

FOTO: Politika