Ponekad me glasni ventilator laptopa podseti na bruj avionskog motora. Osetim onu tremu pred ulazak u letelicu, slani miris mora i Nivee u nozdrvama, vonj trulih čamaca, čujem glasanje galebova i osetim onu glad koja čoveka obuzme nasred plaže kada dođe vreme  pansionskog ručka. Poželim da putujem. Poželim užas čestih presedanja na železničkim stanicama. Prijedu mi se plastični sendviči iz vagon restorana. Čujem zveket posuđa iz kuhinje nekog šoravog motela kraj planinskog puta i mirišem benzinska isparenja garavog turističkog autobusa. Putovati mi je.

Jalta, Jalta ... Ne, Malta, Malta ...

U Frankfurtu sam čekao „konekciju“ za Maltu a razmak između dva leta bio je baš onako knap. Mislio sam da nikada neću stići: spust niz stepenice, tri nivoa pod zemljom, pa onda dugačak hodnik s pokretnom trakom za onemoćale (ipak: „Gate 17“ stalno je stajalo pred nama, to me je nekako tešilo, kao seljaka) a i nemoguće je zalutati danas na aerodromima uz sve one strelice, ali kako ne zepsti, kako ne proživljavati užas iz sna koji se ponavlja: zakasnio si, voz, bus, avion je otišao s ukusnom zrakoplovnom klopom a ja ostadoh u hladnoj i promajnoj čekaonici? Stigoh (izgledalo mi je da sam se samo ja od svih putnika bojao zakašnjenja), a onda - zastoj na „gejtu“. Ne puštaju nas.

"Delikatesni avionski obrok" (FOTO: Lupiga.Com)

Ispostavilo se da se čekalo na dva policajca, koji su sproveli nekog crnca s lisicama na rukama – njega su uveli prvog (zamišljam kavez u skrivenom delu jeroplana). Sprovedeni je ličio na tinejdžera iz neke reggae grupe – studira medicinu u Beogradu i reklamira blejzere Franje Kluza. Tek tada smo zamoljeni da sami očitamo kodove naših boarding passova, e ne bi li se kašnjenje svelo na minimum. Navalili smo kao na brašno, ulje, šećer, Burberry muške artikle, Gucci ženske torbe ili najnovija izdanja „Pedeset varijanti sive“ – kako ko i gde! Seo sam na svoje mesto do prozora (koje sam sav uzbiban, u neverici, dan ranije kliknuo prilikom onlajn čekiranja: o, seljačka srećo, prozaična li si!), ushićen što sam na vreme i živ dospeo u Lufthansinu letilicu i odmah se privezao pojasom, isključio mobače i pripremio mp3 player, dok mi je curila na usta pri pomisli na delikatesni avionski obrok.

Onda sam u euforičnoj dokolici putnika koji se oslobodio košmara radoznalo švenkao enterijerom aviona: upravo je ušlo devojče u štrikanim hulahopkama, spensericama, antilopskoj suknjici i lakom puloveru koji je otkrivao delikatnu put posutu mladežima te nervozni rad lopatica dok je svaki čas s lica sklanjala kosu boje slame; gle, sedi baš pored mene; gle, i ona se obradovala (lice joj sinulo kada je pomerila kosu s lica). Još pre nego što smo poleteli, počela je da petlja s novčanikom koji je – tad sam video – nosila oko vrata. Izvadila je kalem debljeg konca, iglu, perorez s makazicama, flomaster, upaljač (šta će joj sve to) i krenula da firca čičak-preklop novčanika. Proučavao sam joj mladeže na leđima (izrez pulovera je bio velikodušan i uopšte joj je odeća /u decembru/ izazivala asocijacije na to kako bi se Eta Beta iz Mikijevog zabavnika obukao za smučanje na Kopaoniku. Povremeno je čačkala nos. Nije se šminkala, a koža lica bila joj je masna. Kao i kosa, ali bez peruti. Nekoliko puta smo se pogledali, a kada je ostavila šivaći posao u krilu i počela kolenima da stišće nervozne dlanove, znao sam šta misli: „Manijak!“, te sam stoga stupio u konverzaciju iz „Izbiračice“ Harolda Pintera.

- Eeerrr, excuse me, errrr are you from Malta?

- Ahm ... – laknulo joj je što počeo tako konvencionalno. - I am from San Ġiljan (tek posle sam ukapirao da je reč o St. Julianu)... You? ...Serbia?! Nice... (Really?!, pomislio sam, ali nisam terao dalje u tom pravcu. Možda pod Serbijom ona ima na umu Timor, Siriju, Šri Lanku... Ko bi rekao da će mesec i po dana kasnije biti u Beogradu.) 

- How come you could bring pocket knife, lighter and all that stuff on the plane with you? Isn't it forbidden? You are a walking danger.

- Is it? My velcro flap does not hold good... Don't tell anyone. – Osvrnula se pomalo uzrujana. Mireille. Predrag.  

St. Julian (FOTO: Lupiga.Com)

Pa se ispostavilo da su upaljači dozvoljeni u ručnom prtljagu, a zabranjeni u koferima, da perorezi sa sečivima određene dužine mogu da se unesu (inči su bitni), da su baterije opasne jer mogu da iscure kod nagle promene pritiska (ili to upaljači /ne svi/ mogu da eksplodiraju), tako da sam ja na kraju ispao prekršilac tih nejasnih pravila, a možda i nisam: izgleda da nikome nije jasno šta se sme uneti a šta ne, obična voda je strogo zabranjena, a neke hemikalije, na primer hidrigen u farbama za kosu, dozvoljene su, makazice se smatraju jataganom za pilota, ali perorezi s hiljadu funkcija prolaze i sve će to tako ići dok jedared ne opandrčimo ...  Bila je tako mlada da sam odlučio da je ne pitam za godine.

Na decembarskoj Malti – sunce i palme. Autobus nas je iz aviona odvezao do ulaza na kojem je pisalo: Entrance for EU citizens. Tek kada sam se vratio u Serviju, primetio sam da nemam nijedan malteški žig u pasošu, samo dva nemačka; da li sam načinio prekršaj što nisam išao na Entrance za nesrećnike (ako takav postoji), ne znam, ali žao mi žiga radi živopisnosti putovnice. Mireille me je s aerodroma dovela do autobuske stanice, seli smo na klupu. Ispostavilo se da njen bus, X-2, vozi od ajruporta (zračna luka na malteškom) do San Giljana, a da je između Sliema gde sam ja na brzinu izabrao jeftin hotel. Njena prozračna odeća dobija pun smisao i opravdanje na malteškoj decembarskoj temperaturi, koja liči na neuspešni beogradski april.

Njena prozračna odeća dobija pun smisao i opravdanje na malteškoj decembarskoj temperaturi (FOTO. Lupiga.Com)

- What are you going to do in Malta?

- I am waiting end of the world and both Christmasses.

- Both... What do you mean?

Na klupi autobuske stanice na ajurportu Luqa počeli smo iz čista mira da se ispovedamo jedno drugom. Ona ima dvadeset jednu, studira kostimografiju, ali je zapela već na drugoj godini. Otud onolike igle i konci. Kada je čula da sam pisac, oči su joj ispale.
Jedan komarac je sleteo i ujeo je za leđa. Počeo sam da je češkam, a onda sam je poljubio u to mesto. Trgla se, ali kada sam je pogledao – smešila se.  Poljubio sam je u usta. Stiže naš autobus X-2.

Crna ovca među "Šengencima" (FOTO: Lupiga.Com)

Otišli smo prvo k njenoj kući a tek posle sam se čekirao u hotel. Bio je 20. XII i kopkalo me je šta će biti sutradan. Ali sada treba zamisliti filmski kajron na kome piše „Dva meseca ranije...“ Ne zato što to ima neke veze s radnjom, već radi zgodne podele na poglavlja te smislene primene skokovitog nelinearnog pripovedanja, pri čemu neki prividno nevažni pasusi tokom čitanja dobiju svoje ´puno značenje. Prethodna rečenica je osim toga i egzemplarno vršenje autoreferencijalnosti, bez čega neima krštene literature. Dakle, Dva meseca ranije, pretapanje slike uz zvuke harfe Ext. Kišno veče.

Nastavlja se ...