Kažu da je dida iza ovoga rata reka "E, dico moja, jadniti ste, čemu se radujete, proba san ja oni kapitalizam, prije ONOGA rata, odnit će van i kožu sa vas..."

Nije on mislija na oslobađanje Hrvatske, nego je zna da idemo prema kapitalizmu.

Dida je radija u tvornici ferolegura prije onoga rata. Kaže bilo ih je tri brata koji su radili tamo a onda je došlo otpuštanje radnika zbog recesije pa su odnili pršut šefu da bar jednog brata ostavi na poslu. I ostavija ga je.

Taj brat šta je osta radit je bija moj dida a cilu je plaću dava materi na stol, evo vako, na stol, jer je bila glad, puno judi u kući, a samo jedan zaposlen. Doduše imali su polje, ali to nije bila nikakva garancija za preživit.

U tvornici su davali marende, pa je moj dida, čija je žena, moja baba, bila u drugom stanju, reka svima u kući da se on boji navečer vraćat sam iz tvornice i tražija da baba dođe po njega. Onda bi on tu svoju marendu da babi.

Dida je ima polje pa su nekako preživljavali glad, čista makrobiotika, smokve, grožđe, trišnje, višnje i poneku jabuku i arbakokulu.

To mi je sve pričala mater dok smo gledale deložaciju obitelji Vukić. Izbacivali su one jude iz kuće a ona je rekla:

"Ovo je gore nego kad nemaš šta ist. Kad si gladan, nać ćeš štagod po kontejnerima, a šta ćeš kad ostaneš bez krova nad glavom? A ide zima. I kako se nije naša nijedan svećenik da utješi te ljude, a? Di su svećenici kad se ovakve stvari događaju? Di su, zar ne vide kako je judima duša ubijena?"

Marčelina