Oko dugometražnog igranog prvenca Ivone Juke, poznate po hvaljenom i nagrađivanom dokumentarcu „Što sa sobom preko dana“ (2006.), diglo se mnogo medijske prašine. Kritike su uglavnom pohvalne, manjina negativnih je, sa druge strane, veoma glasnih. Film je svakako kontroverzan i unikatan u hrvatskim okvirima, tajming mu je pomalo nesrećan, pred letnju shemu i koincidentalno u isto vreme sa najvećim međunarodnim uspehom hrvatskog filma, Matanićevim „Zvizdanom“. Svakako, „Ti mene nosiš“ je značajan naslov, možda i prekretnica za hrvatsku kinematografiju jer pokazuje da su neke stvari moguće, ali to ne znači automatski da je dobar.

U pitanju je jedan od onih filmova koji kada krenu da vas “rade” na jedan način, tako manje ili više ostaje do kraja, možda se samo utisak pojačava. U pitanju je melodrama u hyperlink tehnici na tragu dvojca Arriaga-Inarritu, na temu savremenog života u jednom relativno velikom gradu (Zagrebu), sa likovima čije se sudbine prepliću na očekivanim i neočekivanim mestima. Te poveznice su, međutim, ili suviše zgodne (tri žene rade na istoj sapunici), ili suviše slučajne i bez posledica. Moj privatni problem sa “težinjanjem” tog tipa je što mi to jednostavno deluje manipulativno, prenaglašeno i neiskreno, kao da “muze” emocije i nešto, hajdemo reći, svakodnevno i normalno pokušava da pokaže kao veće od života.

U ulozi dementnog oca - Vojislav Brajović (FOTO: Facebook/Ti mene nosiš)

Dakle, imamo tri priče, uslovno rečeno o tri žene koje obavljaju različite poslove na istoj sapunici. Junakinja prve priče, režiserka sapunica Ives (Barić) pored napornog posla muku muči sa dementnim ocem (Brajović). Sa jedne strane, ona ga neizmerno voli i sa radošću se seća uspomena s njim, ali se jednostavno ne može brinuti o njemu na dnevnom nivou. Zbog imena i pozicije glavne junakinje može se učitati autobiografski kontekst, a ako je verovati tračevima, to i jeste slučaj.

Druga priča je sa prvom povezana kroz Lidiju (Janjić), šminkericu na setu, u čiji se život nakon nekoliko godina odsustva vratio muž - kriminalac (Hajduković). To posebno utiče na njihovu do tada uglavnom zanemarenu muškobanjastu kćerkicu Doru (Beljan) koja manjak roditeljske pažnje kompenzira fascinacijom sa fudbalskim menadžmentom i posebno Zdravkom Mamićem čije “best of” hitove sa youtubea uči napamet. Problem sa ovom pričom je u tome što zapravo ne znamo o čemu je - o čudnom detetu, o očajnoj ženi koja svog muža odguruje od sebe ili o kriminalcu koji ne može živeti pošteno čak i kad to hoće. 

Treća i poslednja priča je najkraća i bavi se poslednjim mesecima života jako trudne Nataše (Dorčić), producentice sapunice i njenog suočavanja sa činjenicom da je muž (Cavazza) vara. Dete koje nosi i mužev sin iz prvog braka (Križan) su dve osobe koje nju održavaju u životu i koje joj daju snagu da se izbori sa tumorom makar na tih nekoliko meseci.

Štos je u tome što „Ti mene nosiš“ tematski ne konvergira u nešto zbog tako labave povezanosti, pa više deluje kao tri odvojene epizode TV serije nego kao film. Najavljena je i serija, snimana paralelno sa filmom koja će imati sedam epizoda i ići na HRT-u i moje nade su uprte u to da će u takvom formatu ove priče imati više smisla. U tom smislu, sportsko-politički poklič “Nema izdaje, nema predaje” koji se koristi kao “tagline” ne znači apsolutno ništa i znači apsolutno sve. Život je težak i treba se boriti. Zaista nisam znao.

Dodatni problem je i nekonzistentna gluma, koja od glumca do glumca varira od ukočene (uludo potrošena Nataša Janjić) do karikaturalne (Voja Brajović). Lana Barić demonstrira sirovu energiju i hektiku kakvu njen lik zahteva. Hemija između Nataše Dorčić i Filipa Križana je izuzetno osvežavajuća i ležerna. Najprijatnija iznenađenja su ipak dvoje neprofesionalnih glumaca. Devojčica Helena Beljan je odlična kada je se pusti da se igra, kao i u scenama koje njen lik ima sa ocem. I amater i vođa navijača Čupko je više nego solidan, ali to se može objasniti likom koji je blizak njegovoj javnoj personi. I ispostavlja se da se rizik isplatio, iako bi takvu ulogu mogao odigrati i prosečan glumac. Ovako deluje autentičnije.

Trajanje filma od epskih 155 minuta nije uvek najbolji prijatelji filma (SCREENSHOT: YouTube)

Još jedan od problema je muzika koja je možda fino napisana i izabrana, ali se koristi do iznemoglosti, posebno za “kaži mi kako da se osećam” efekat, to jest dodatnu manipulaciju gledaočevim emocijama. Demonstracije različitih režijskih stilova, kadriranje do iznemoglosti ponegde, obilje lokacija Zagreba pod snegom (koje su odlične, uverljive i životne, ali mora li ih biti baš toliko) i trajanje filma od epskih 155 minuta nisu uvek najbolji prijatelji filma, posebno glede troškova produkcije.

Zato se sestrama Juka, Ivoni i producentici Andrei mora odati priznanje. One su godinama uporno radile, skupljale sredstva i na kraju napravile film kakav su htele. Svaka čast i poštujem njihov trud. Tu onda “tagline” dobija smisao. Moj problem sa tim je što mi ni priča, ni izvedba, ni trajanje (naročito trajanje!) nisu svideli i što mi je sve nekako delovalo usiljeno i manipulativno. Možda sam ja samo takav lik ili sam film gledao u pogrešnom ključu. Opet, mora li se film čitati u samo jednom ključu, i nije li onda posao autora da nam predoči taj ključ? Ne čitamo misli. U svakom slučaju, film ima i svoju publiku i već obilje drugih kritika, i svakako je značajan za hrvatsku kinematografiju kao demonstracija upornosti i posvećenosti, ali jednostavno “not my cup of tea”.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: YouTube/screenshot