Režija: Vanessa Redgrave

SEA SORROW: Rediteljski debi Vanesse Redgrave, tehnički je loš, ali vredi ga pogledati jer je rađen sa srcem

SEA SORROW: Rediteljski debi Vanesse Redgrave, tehnički je loš, ali vredi ga pogledati jer je rađen sa srcem

Marina Richter

17. 11. 2017.

ocjena:
godina: 2017.
trajanje: 74 minute
uloge: Ralph Fiennes, Emma Thompson,
žanr: dokumentarac
scenario:  Vanessa Redgrave
režija: Vanessa Redgrave
Šteta je što su se sve ove ispovesti izgubile u bosanskom loncu u kome se previše toga krčka. Jedan od najjačih aduta filma bi mogla biti baš lična iskustva danas poznatih ljudi i aktivista – Lorda Alfa Dubsa (kao jevrejsko dete je morao da napusti Prag pred ulazak nacista), scenariste i dramaturga Martina Shermana (izbeglog iz Mađarske 1950-ih), pa i same Redgrave koja je rano detinjstvo provela van Londona, krijući se u engleskoj provinciji od bombi. „Sea Sorrow“, rediteljski debi slavne Vanesse Redgrave, tehnički je traljavo odrađen i montaža nije idealna, odluke o izboru materijala su nesrećne zbog prenatrpanosti u 74 minuta filma koji i pored svog haosa koji nudi nije loše pogledati, jer je rađen sa srcem. Očajnički krik, reklo bi se, pre nego dokumentarni film. U njemu je previše lične note da bi mogao da se klasifikuje kao takav, s toliko redosleda i logike koliko ih ima i u raspoređivanju prodajnih artikala u uličnoj trafici.
SEA SORROW: Rediteljski debi Vanesse Redgrave, tehnički je loš, ali vredi ga pogledati jer je rađen sa srcem

„Sea Sorrow“ je jedan od onih rediteljskih debija za koji bi pod normalnim okolnostima rekli da baš i nije morao da se desi, pogotovu što njegova autorka nema potrebe da se etablira u filmskom svetu čiji je sastavni deo već 60 godina, da se u njemu ne radi o temi koju ne treba ispustiti iz vizira. Ambasadorka dobre volje UNICEF-a Vanessa Redgrave, žena koja od poznih 1950-ih podržava prava izbeglica, a naročito dece, stala je iza kamere da prenese lične utiske doživljenog po izbegličkim kampovima u Grčkoj, Turskoj, Francuskoj i Italiji.

Očajnički krik, reklo bi se, pre nego dokumentarni film. U njemu je previše lične note da bi mogao da se klasifikuje kao takav. Čitav Redgrave klan je angažovan u njegovom nastanku, sa Carlom Nerom kao izvršnim producentom, ćerkama, unukom i rodicama koji se u njemu vide, a tu su naravno i britanski glumci sa kojima stara dama deli ljubav prema Shakespearu. Zbog toga će najstariji engleski bard igrati izvesnu ulogu u „Sea Sorrow“ sa scenama u kojima vidimo Ralpha Fiennesa kao Prospera iz „Bure“ u dijalogu sa svojom ćerkom Mirandom, odakle je i izvučen naslov filma. 

Redgrave će u jednom trenutku u filmu pomenuti da se oseća kao da je došla sa probe za Richarda III, predstave u kojoj u londonskoj Almeidi igra rame uz rame sa Fiennesom, što je njen unutrašnji doživljaj takozvane „Džungle“, izbegličkog kampa sa groznim (ne)uslovima za život u Calaisu. U drugoj sekvenci, Emma Thompson čita, vrlo dramatično i izražajno vesti iz mančesterskih dnevnih novina iz 1940. godine, što naravno nije Shakespeare, ali je vrlo direktna emotivna spona između prošlosti i sadašnjosti, nešto što Vanessi Redgrave očigledno veoma leži na srcu.

Sea Sorrow
Paralele između onoga što se danas dešava izbeglicama pristiglim iz ratom pogođenih zemalja u Evropu, lako je poredivo sa sudbinama ljudi koji su nekoliko decenija ranije bežali od drugih užasa (SCREENSHOT: YouTube)

Što krik očajanja raste, on postaje sve piskaviji i lelujaviji iako su njegove poruke prave. Pre svega, pitanje elementarnih ljudskih prava zagarantovanih poveljama UN-a, o kojima već na početku filma dobijamo opširne informacije. To je takođe jedan od ređih delova filma sa jasnom strukturom, jer u „Sea Sorrow“ ima toliko redosleda i logike koliko u raspoređivanju prodajnih artikala u uličnoj trafici. Taman dok se pronađe jedan element za koji se pomisli da kreće jasnom putanjom, iskoči drugi koji ga preseče i napravi zabunu. Za prosečnog gledaoca će mnogobrojni skokovi iz sadašnjice u arhivske materijale vezane za Drugi svetski rat ili vojne intervencije Sovjetskog Saveza u zemljama istočne Evrope predstaviti izazov, kao i povremene, poduže ispovesti poznatih ličnosti o preživljenim traumama tokom bežanja od drugih zala. Nit koja se provlači kroz naraciju ne postoji i jako je teško pratiti taj zbunjujuć ritam u kome ste bacakani ovamo-onamo kako je rediteljki došlo. 

Šteta je što su se te ispovesti izgubile u bosanskom loncu u kome se previše toga krčka. Jedan od najjačih aduta filma bi mogla biti baš ta lična iskustva danas poznatih ljudi i aktivista – Lorda Alfa Dubsa (kao jevrejsko dete je morao da napusti Prag pred ulazak nacista), scenariste i dramaturga Martina Shermana (izbeglog iz Mađarske 1950-ih), pa i same Redgrave koja je rano detinjstvo provela van Londona, krijući se u engleskoj provinciji od bombi. Naposletku, paralele između onoga što se danas dešava izbeglicama pristiglim iz ratom pogođenih zemalja u Evropu, lako je poredivo sa sudbinama ljudi koji su nekoliko decenija ranije bežali od drugih užasa. Tačnije – sudbinama dece

Redgrave se u jednoj sceni priseća svoje prve prave spoznaje da se nešto strašno dešava, kada je kao trogodišnja devojčica posmatrala „nebo u plamenu“ noći 14. novembra 1940. godine - posle bombaške akcije Luftwaffea u akciji poznatoj kao „Coventry Blitz“. Njeno iskustvo dislociranog deteta koje je rat moralo provesti dalje od svog porodičnog doma radi opasnosti od nemačkih bombi, ona opisuje kao izbeglištvo u sopstvenoj zemlji. Citirajući dugu britansku tradiciju pomoći izbeglicama – i domaćim i stranim, Redgrave ukazuje na zastrašujuć porast apatije i ravnodušnosti i na bezdušne poteze političara, od takvih posle kojih niču granične ograde, do onih koje decu dovode u opasnost od krijumčara seks robljem i kriminala. 

Neki od dečaka prepričavaju mukotrpno putovanje od svojih zemalja do Evrope. To su jezovite ispovesti o bičevanju, ponižavanju, ekstremnim fizičkim naporima i nehumanosti krijumčara koji nemaju nikakvog obzira prema tuđim životima. Nije mali broj dece koja na takvim rizičnim putovanjima ostaju bez roditelja. U prepunim čamcima lako dolazi do nesreća i utapanja u moru. Kada se deca nađu na tlu Evrope bez ikakve zaštite i podrške, ona postaju najlakši plen najraznovrsnijih kriminalaca. Čak i ako imaju familiju sa sobom, deca su uvučena u prostituciju ne bi li došla do nekih para kojima mogu nahraniti obitelj. Zbog toga je angažman organizacije Safe Passage bitna karika u prebacivanju dece iz Calaisa u Englesku gde mogu da se ujedine sa svojim obiteljima. 

„Sea Sorrow“ je tehnički traljavo odrađen i montaža nije idealna, odluke o izboru materijala su nesrećne zbog prenatrpanosti u 74 minuta filma koji i pored svog haosa koji nudi nije loše pogledati, jer je rađen sa srcem.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: screenshot/YouTube/Sea Sorrow