Godina je 1944. i nacisti već ubedljivo gube rat. Ta činjenica, međutim, ni u kom slučaju na ide na ruku Židovima u logorima smrti. Nije sloboda za uglom pa je samo treba sačekati, nego se, naprotiv, na “konačnom rešenju” radi još brže, temeljitije i efikasnije. Iz nerezonske mržnje ili iz pragmatičnog, banalno zlog straha radi kojeg valja ukinuti dokaze i počistiti za sobom, svejedno, industrija smrti se zahuktala, radi punom parom i u tri smene. 

U njoj nisu “zaposleni” samo fanatizmom zaslepljeni ili banalno zli Nemci i njihovi saveznici, nego i “Sonderkommando” jedinice sastavljene od židovskih zatvorenika (označenih sa velikim crvenim “X” na leđima) koji su održavali dnevne funkcije logora. Oni nisu bili direktno uključeni u ubijanje svojih sunarodnika i drugih zarobljenika, ali su ih vodili u gasne komore, pospremali njihove stvari i posmrtne ostatke, spaljivali i uklanjali leševe, čistili peći... Na taj način su oni sebi produžavali život po možda nekoliko meseci, mada su znali šta ih čeka jednog dana kada se njihovo ime nađe na spisku.

Iz humanističke perspektive gledano, oni su preživljavali pakao iz dana u dan. Međutim, još uvek nemamo unisoni sud istorije po pitanju “Sonderkommando” jedinica. Jedni tog “slona u sobi” ignoriraju, drugi se raspravljaju jesu li oni bili voljni saučesnici u najvećem zločinu u istoriji ili jednostavno nisu imali izbora i onda, shodno tome, treba li preživele ljude iz tih jedinica gledati kao heroje ili kao zločince. Stoga se njima i filmovi nerado bave.

Treba li preživele ljude iz tih jedinica gledati kao heroje ili kao zločince? (FOTO: ZFF)

Jedan od “sonderkomandosa” je i naš junak Saul (Géza Röhrig), večito poguren, u jakni, ispijenog i bezizražajnog lica. Reklo bi se za njega da je duh koji hoda, živi leš, prazna ljuštura koja svoj posao obavlja mehanički i distancirano. Sve dok u jednom trenutku ne pronađe motivaciju za delanje. Naime, u poslednjem “kontigentu” ubijenih, on prepoznaje svog sina koji je čak preživeo komoru, ali ne i doktorovu “overu”. 

Ne otkrivano, a nije ni bitno, je li mu to stvarno sin ili produkt očinske fantazije pomućenog uma, tek on odlučuje da mu pruži makar pristojnu sahranu u skladu sa židovskim obredom. Za to mu je potreban rabin koji će očitati molitvu, ali i to da se leš očuva netaknut do tog trenutka, što opet zahteva detaljnu organizaciju, snalaženje i hod po ivici smrti. Dodatnu presiju vrši i činjenica da je pokušaj bekstva najavljen za koji dan i da je on jedan od onih koji su u taj plan uključeni...

"Saulov sin" nije jedan od onih komercijalnih filmova o Holokaustu, onih politički korektnih, kalkulantskih “festivala suza” koji se nadaju nagradama kroz senzibilizaciju publike, udarajući nisko, igrajući na patetiku i prenaglašene emocije. Saulov sin je jedan prilično unikatan film koji udara direktno, žestoko, grabi za gušu i ne pušta. To je vidljivo i po tempu, i po stilu, i po fokusu i po sadržaju filma. Deo užasa je tu vidljiv, ali mnogo veći ostaje tek impliciran. Leševe na gomili, leševe posvuda vidimo, ali tek na periferiji kadra. Likovi nisu karikaturalni, već su svi tako odvratno ljudski, od samog Saula, preko kolega - ”sonderkomandosa” do Nemaca. Svima je svega preko glave, svi su koruptivni i korumpirani. Pakao ih je već proždrao i to se vidi, a naročito čuje: aritmična i glasna zvučna shema sastavljena od uzvika u daljini, zveketa mašinerije i povremenih pucnjeva prati nas i proganja kroz ceo film i dalje od toga.

Elaborirani vizuelni identitet filma je posebna priča. Snimljen u boji, ali u starinskom 4:3 formatu, na 35 mm traci, "Saulov sin" u svakom trenutku ostavlja utisak teskobe. Tome dodatno pomaže činjenica da kamera koju maestralno kontrolira Mátyás Erdély nikad ne stoji, nego kruži oko našeg protagoniste koji je i sam stalno u pokretu, te da je ceo film sastavljen iz možda dvadesetak takvih, neprekinutih kadar-sekvenci.

László Nemes je debitant u celovečernjem formatu, ali vidi se kod koga se učio. Bio je asistent Béli Tarru na "The Man from London" i nešto svog izraza je preuzeo upravo od njega, recimo duge kadrove i insistiranje na analognoj filmskoj kameri. Tu, međutim, sličnosti prestaju. Tempo je sasvim drugačiji, reklo bi se čak na momente i maničan, u kadru se u svakom trenutku dosta toga događa, pa su i sami pokreti i praćenje glavnog lika nešto što je tipičnije za braću Dardenne nego za Tarra.

U centru svega toga stoji Géza Röhrig, neprofesionalni glumac, školovani reditelj, mađarski pesnik sa adresom u New Yorku, bivši ilegalni imigrant i religiozni Hasid, jednom rečju čovek koji zaslužuje film o sebi. On je briljantan kao Saul, on stoički i hrabro nosi njegovu muku kao svoju i, za amatera, pokazuje nemalu količinu sirovog talenta i nepogrešivog prisustva. Film se toliko bazira na njemu i vrti oko njega (ponekad i doslovno), da je teško zamisliti bilo koga drugog u toj ulozi.

"Saulov sin" je ne samo odličan, već i hrabar, beskompromisan i izuzetno važan film (FOTO: ZFF)

Bilo kako bilo, Saulov sin je moćan i unikatan film i to je i festivalska publika i kritika već prepoznala. U Cannesu je pobrao odlične kritike, ali ipak nije osvojio glavnu nagradu, Zlatnu Palmu, iako je bio favorit. Umesto toga je kao "utešnu" dobio Grand Prix žirija. Isto se dogodilo i u Sarajevu. Ali zato je odneo prvu nagradu na nedavno završenom Zagreb Film Festivalu. Već se šuška o tome da će se naći među favoritima za Oscara sledeće godine, ako to ikom išta znači. Ako mene pitate, reći ću da je to potpuno opravdano. Ovo je film o Holokaustu koji svojim iskrenim mrakom i teskobom zapravo razbija taj morbidni pod-žanr i čije su kalkulacije i intervencije isključivo artističke, a ne političke i komercijalne, namenjene dodvoravanju. 

"Saulov sin" je ne samo odličan, već i hrabar, beskompromisan i izuzetno važan film, naročito u sadašnje vreme kada se opet u centralnoj Evropi otvaraju logori, kada se ljudi ograđuju žicom i ograničava im se kretanje. Naravno da okolnosti nisu iste, mada se ideološki predznak i shema mogu dovesti u vezu. Važno je da ovakav film dolazi upravo iz Mađarske, trenutno ozloglašene zbog rasizma i ksenofobije. Voljno ili ne, ovaj film upozorava i preti da se istorija može ponoviti, ali i daje nadu da, dok je svesnih toga, svet ipak neće otići dovraga.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: zagrebfilmfestival.com