Bruce LaBruce je kanadski filmaš i jedan od veterana pokreta New Queer Cinema iz 90-ih godina, ali se i u njemu izdvajao po svom radikalizmu, sklonosti ka trashu u smislu estetike i zadovoljstvom svojom pozicijom koja bi se mogla opisati kao “underground”. Nije ni pokušao da se proda Hollywoodu kao Gus Van Sant, nije imao grandiozne zamisli socijalno usmerenih trilogija kao Gregg Araki, nije se upuštao u lov na nagrade kao Todd Haynes. Po izričaju su mu mnogo bliži bili John Waters, autori američkog B filma, eurotrash lagana pornografija 70-ih i šlampavija strana italijanskih kultnih horora. 

Nakon izleta u “straight” kinematografiju, koliko išta kod ovakvog autora može biti “straight”, sa filmom "Gerantophilia" (2013.), LaBruce se u ovoj godini vratio svojim underground i trash-provokatorskim korenima sa dva filma. Prvi, dugometražni, „Mizandristice“ premijerno prikazan u Berlinu (gde LaBruce obitava i odakle su osigurana javna sredstva za film), gura puno toga u blender, ali ostaje na tragu konvencija poluozbiljne kinematografije. Drugi od njih, srednjemetražni „Urlike’s Brain“, od početka do kraja je trash koji se napajao na izvoru filmova bez budžeta 60-ih godina prošlog stoleća poput „They Saved Hitler’s Brain“ (1968.). Oba, međutim, imaju neskrivenu političku agendu (jasno iz naslova) i idealna su kombinacija za specijalna “double feature” prikazivanja kako na subverzivnim, tako i na žanrovskim festivalima.

Bolji, dublji i koherentniji od ta dva, „Mizandristice“, pohodio je Hrvatsku na Subversive Film Festivalu i na Motovunu nudeći pre svega studiju radikalizma iz trash vizure. Teme kojih se dotiče su naslovna mizandrija (kao suprotni pol mizoginije), rasprava o rodu i polu, kritika feminističkog i levičarskog radikalizma, te odnos prema pornografiji. Ima tu svega i svačega, filmskih, filozofskih i političko-teorijskih referenci, uključujući i grubo umontiran dokumentarni snimak prave vaginoplastije (i to iz Beograda, ni manje ni više), što nam govori da se Bruce LaBruce neće prodati i da će ostati veran svom filmskom stilu i svom koherentnom, pomalo sprdački intoniranom političkom svetonazoru.

LaBruce ne odstupa od pornografski loše glume i namernog diletantizma (FOTO: The Misandrists)

Sa Hilde (Kundisch) i Isolde (Updike) se upoznajemo tokom idiličnog dana na livadi. Uvodna kartica vreme i mesto definira kao Ger(wo)many, 1999. godine, a postavka izgleda distopijski. Hilde je ona koja se udvara, Isolde se brani. Hilde joj prigovara da ne poštuje grupna pravila, Isolde čuva svoju poziciju disidentice među disidenticama. Njihov razgovor se prekida dolaskom umornog gerilca Volkera (Schindler) i Isoldinom odlukom da ga ona uzme pod svoje i smesti u podrumu internata koji je okupirala njihova grupa predvođena Velikom Majkom (Sachsse), figurom političkom, vojno-strateškom i religijskom koja upravlja grupom od nekoliko instruktorki i dvanaestak vojnikinja “asimetričnog rata” protiv sistema, patrijarhata i muškog roda.

Pripremite se na urnebesne peripetije koje mogu nastati kada je muškarac u kući, pa makar on podržavao njihovu borbu, barem većim delom. Na posete glupih policajaca koji postavljaju glupa pitanja i dobijaju smešne odgovore. Na plan osvajanja sveta putem lezbejske pornografije. Na “koske” koje nam LaBruce uvaljuje svodeći lezbejske scene na laganu erotiku, dok je seks između muškaraca unutar ekrana na ekranu eksplicitan, premda za radnju nebitan. Na ubačene i konvertirane policajke. Na predavanja o Marxu i Schopenhaueru. Zapravo na zezanje u kojem niko ni ništa nema pravo na poštedu.

“U ime Majke, i Kćeri i Svete pizde”, “Hvala Boginji da nemam penis”, molitveni položaj ruku u obliku pehara ili vagine, samo su neki od citata u ovom suludom, uvrnutom i eksplicitnom filmu koji nam u suštini samo izvrće šablone iz našeg sveta, one koje smo prestali primećivati ili koje primetimo samo kada se digne neka frka kao trenutni “Weinsteingate” u Hollywoodu. Jer svet je zaista nejednako mesto i suština sistema je da održi status quo. Međutim, ako pomislite da LaBruce priziva revoluciju, anarhiju ili bilo koju formu radikalizma, grdno se varate. Reč je o jasno smišljenoj persiflaži i belodanom saznanju da je radikalizam, čak i kada je pokrenut plemenitim idejama, put u neslobodu i da postaje isti kao sistem protiv koga se borio.

To nije teško dokučiti iz tona od kojeg Bruce LaBruce ne odstupa, sa sve pornografski lošom glumom i u zanatskom smislu treniranim i namernim diletantizmom koji forsira kroz ceo film, doduše manje radikalno nego u ranijim radovima, ali svejedno. Posve je drugo pitanje radi li to na filmu i odgovor je potvrdan uz uslov da razumete poetiku “trasha” koja ide drugačijim stazama od konvencija za lepo i ispravno. Da, dijalozi su dugi i “kobasičasti”, scene često statične, ispaljuju se parole i ponavljaju se štosevi po sličnom modelu. Ali „Mizandristice“ nisu ni mogle biti drugačiji film. Osim što će neki možda žaliti za tim da je i ovakav kakav je suviše koherentan i skladan za autorove standarde.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: The Misandrists