Manija filmskih nastavaka zahvatila je Hollywood do te mere da to ne ostaje samo na nivou novih, prolaznih i zaboravljivih kino-hitova, nego se dira i u neupitne klasike. Ekonomsku logiku iza svega toga nije teško dokučiti: balon stripovskih blockbustera je pred pucanjem, pa mašineriji treba osigurati alternativne prilive zarade, a najprovereniji način za to su varijacije na temu dela sa već postojećom čvrstom fan-bazom. 

Uspelo je do kraja sa furioznim nastavkom/rebootom „Mad Max: Fury Road“ koji nije samo finansijski uspešan, nego je i filmski izuzetan, gega se nekako sa „Alienom“ jer se „Prometheus“ finansijski iskupio posle loših kritika i lošeg kino-starta, a „Covenant“ je korak napred u odnosu na to, novi „Star Wars“ uglavnom samo servisiraju fanove ubirući finansijske plodove od toga ...

Nekoj mudroj holivudskoj glavi, verovatno samom Ridleyu Scottu koji i inače živi od stare slave, palo je na pamet da se to isto može ponoviti sa „Blade Runnerom“. Zašto ne, fanovi su gladni i žedni, te željni razrešenja misterije već preko 30 godina. Štos je, međutim, u suštinskim razlikama između ovih naslova: I „Alien“ i „Mad Max“ i „Star Wars“ su već serijali sa svojim setom nastavaka, a „Blade Runner“ je samostalna ekranizacija, ispostaviće se, vrlo bitnog SF romana i savršen je upravo takav kakav je, pa ga ne bi trebalo dirati. 

Svesti Harrisona Forda na isluženu staru kesu i koristiti ga samo kao poveznicu sa originalom uvredljivo je i prema liku i prema legendarnom filmu (FOTO: Blade Runner 2049)

Istini za volju, Scott je već svako malo nešto petljao s njim i izbacivao ovakve ili onakve “cutove”, dirajući pre svega ono što je u filmu najbolje: njegov savršeno nedorečen i poetičan kraj. Njegovo autorsko pravo, ali zdrav razum nalaže sledeće činjenično stanje: Philip K. Dick je pokojan, pa ne može da napiše nastavak, premda čisto sumnjam da bi isto učinio i da je živ, naprosto nije takav tip pisca nikada bio, pa bi bilo kakav nastavak prema originalu bio isto što i “fan fiction” literatura prema originalnoj, ma koliko neko vešto dopisivao i ma koliko izvornik vabio na nove i nove fan teorije. 

Nema veze, stari Ridley je kao producent angažirao holivudskog zanatliju Dennisa Villeneuvea („Prisoners“, „Enemy“, „Sicario“, „Arrival“) za reditelja, dvojicu scenarista od kojih je Fancher pisao scenario za original, a Green ove godine samo ispaljuje scenarije za kino-hitove („Logan“, „Alien: Covenant“, nadolazeći „Murder on the Orient Express“), Harrisona Forda za sporednu ulogu i vezu sa originalom, glumca sa aurom misterije i podeljenim simpatijama i antipatijama publike, Ryana Goslinga, za glavnu, te upotpunio sve ansamblom epizodista od kojih neki imaju zvučna imena, a drugi status mladih nada. 

Rezultat „Blade Runnera 2049“ u finansijskom smislu nije impozantan (otvaranje ispod očekivanja), a u fanovskom i kritičarskom svetu se vodi rovovski rat, možda najžešći ove godine uz još uvek aktuelan onaj oko filma „mother!“ Darrena Aronofskog.

Verovatno ste već odlučili hoćete li film gledati ili ne. Ako ste fan originalnog "Blade Runnera", ovaj novi ćete pogledati iz radoznalosti ili nećete iz dišpeta. Ako vam original ne znači ništa, nastavak ćete pogledati zbog toga što se oko njega digla prašina ili nećete iz istog razloga. Jednako tako ćete doneti sud o filmu i sve što prejudiciram biće izlišno. Zato nema smisla ulaziti u detalje radnje i riskirati “spoilere”.

Scenaristička razrada i povezivanje sa originalom ubedljivo je najslabija komponenta filma (FOTO: Blade Runner 2049)

Valja pak reći da je ovde priča, njena scenaristička razrada i povezivanje sa originalom ubedljivo najslabija komponenta filma, naročito kada se tome doda nehumano trajanje od bezmalo tri sata. Priča žonglira sa suviše ideja, ubacuje suviše pod-zapleta i elemenata koje bi morala podrobno objasniti, što ne čini, a da pritom ne razvija likove. Pravi primer za to su motivi post-apokalipse zgodni samo da se ubace u vizuelni identitet filma i da reše jedan problem u zapletu tako što će otvoriti nekoliko novih, ne baš suvislih pitanja. Centralni zaplet je legitimna noir varijanta, čak i skretanje u pravcu melodrame ima smisla sve dok se to ne “naplati” relativno jeftinom poveznicom sa „Matrixom“ i zgodno izgledajućim, ali ipak generičkim obračunom na kraju.

Poseban problem su likovi koji su osim glavnog androida-istrebljivača imena K (Gosling) samo skice nevezane za minutažu koju dobijaju ili su jednostavno suvišni. Njegova hologramska devojka Joi (de Armas) ima potencijala, čak i ne smeta očigledna referenca na „Her“, koliko to što ostaje tek pasivni ženski lik. Slično važi i za njegovu zapovednicu (Wright) koja ima dovoljno vremena, ali u scenariju ne dobacuje dalje od hibrida dva jednostavna tipa: okorelog policijskog poručnika i žene na muškom poslu. Android koji biva “penzionisan” na K-evom prvom zadatku je efikasno preteći u izvedbi Davea Bautiste, ali to je samo epizoda. Osveženje je i Barkhad Abdi kao crnoberzijanac, kao i ceo taj štos kule babilonske u kojoj svako govori svoj jezik i svi se razumeju.

Tri važna lika su, međutim, strahotni promašaji. “Terminatorka” Luv (Hoeks) je efektna samo u svom ulasku, da bi uskoro uskočila u generičku pretnju. Njen šef i zli genije Niander Wallace (Leto) bi bio efikasniji kao pretnja da se ne pojavljuje na ekranu, nego da ostane u pričama drugih, a ni njegovo “emo Joker” preglumljivanje tu ne pomaže ni najmanje. Takođe, svesti Deckarda (Ford) na isluženu staru kesu i koristiti ga samo kao poveznicu sa originalom je uvredljivo i prema liku i prema legendarnom filmu, ma šta glumac o tome govorio u intervjuima. Delići Rachel (Sean Young) iz originala razasuti po nastavku su, sa druge strane, efektni.

Ryan Gosling zaslužuje svaku pohvalu kao glumac koji je prenaglašenu bezizražajnost iz pojedinih filmova ostavio daleko iza sebe. Njegov K možda ne dostiže Fordovog Deckarda iz originala, ali je dovoljno upečatljiv sam za sebe i prolazi kao android sa velikim moralnim dilemama. Ovde dokazuje svoju versatilnost i sposobnost da uroni u emotivne dubine. Usuđujem se reći da Gosling nije imao bolju ulogu još od „Blue Valentine“.

Još jedan aspekt kojim se „Blade Runner 2049“ iskupljuje za tanku priču i providne likove, pa čak i delimično opravdava svoje trajanje je zanatski i tehnički. Fotografija Rogera Deakinsa je apsolutno perfektna, baš ta smeđe-žuta boja prašine će biti „citirana“ u još dosta filmova, ona savršena scena ulaska u napušteni Las Vegas ući će u mnoge antologije, i celokupni vizuelni identitet ostaje urezan u pamćenje kao kod prvog dela, iako je drugačiji, mestimično nadograđen i mestimično porušen. Muzička podloga Hansa Zimmera nije na nivou Vangelisovog soundtracka, ali se sasvim dobro uklapa u onu kišurinu i sneg koja pada i slavni kompozitor makar nije na autopilotu posle duže vremena. 

Najvažnije od svega, koliko god nesavršen i prema originalu na neki način blasfemičan bio, novi „Blade Runner“ je film koji pobuđuje duboke emocije i ostavlja utisak kojeg se nije lako otresti, kako u pozitivnom, tako i u negativnom smislu. Na ono čuveno Dickovo pitanje “sanjaju li androidi električne ovce” ipak ne nudi odgovor, zapravo i ne treba, na ono pitanje koje se posle čitanja knjige i gledanja originalnog filma postavlja, odgovara čak i prebrzo, premda ne jednoznačno, a nova koja otvara ipak nisu na nivou legendarnog prvog dela. Usuđujem se reći da „Blade Runner 2049“ zapravo nije „Blade Runner“, ne ponavlja ga i ne može ga ponoviti, ali je sasvim legitiman SF noir sa svojim prednostima i nedostacima i kao takvog ga treba gledati.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Blade Runner 2049