I MI IMAMO SVOJ BRAZIL: Drastične su razlike između onih koji fudbal vole i onih koji od njega lagodno žive

Damir Bojić

17. lipnja 2014.

I MI IMAMO SVOJ BRAZIL: Drastične su razlike između onih koji fudbal vole i onih koji od njega lagodno žive

U nekim drugim okolnostima, oni koji su nekoliko sati pre otvaranja Mundijala pokušali da zaustave njegov početak, i sami bi bili na stadionu te učestvovali u horskom pevanju himne. Ipak, svojim delovanjem pokazaju da postoje važnije stvari. Uz Mundijal, kao najznačajniji fudbalski događaj, oni vezuju negativne epitete, budući da je odavno prestao ići u skladu sa životom i da se već dugo neguje stvaranje drastičnih razlika između onih koji fudbal vole i onih koji od njega (bezobrazno lagodno) žive. Gledajući i fudbalski i nefudbalski deo Svetskog prvenstva, ne mogu, a da ne pomislim šta bi se desilo kada bi se na ovim prostorima organizovalo veliko fudbalsko takmičenje.

Nekoliko sati pre otvaranja Mundijala, grupe demonstranata zaputile su se na Korintijans arenu u nameri da zaustave njegov početak. Krenuli su odlučno pod sloganom „Ako nemamo nikakva prava, onda neće biti ni Mundijala“ i kao što su ranije najavili, pokušali da se probiju na stadion. Na desetak kilometara od željenog odredišta, zaustavila ih je policija i rasterala koristeći gumene metke i suzavac. Povređeno je 11 ljudi i grad je pretrpeo značajnu materijalnu štetu, ali to nije uticalo na odigravanje utakmice. Tako nešto se nije ni dovodilo u pitanje. Meč je počeo kad je i planirano, a ishod je bio manje-više očekivan (čitaj: planiran) i sve što se desilo satima ranije nakratko je zaboravljeno.

Građani Brazila neće i ne žele da odustanu i učiniće sve što mogu ako već ne mogu da zaustave preskupi Mundijal, onda barem da što više otežaju vlastima njegovo sprovođenje. Da gurnu prst, ukoliko već ne mogu željenu pesnicu, u oko lokalnim, državnim i Fifinim zvaničnicima. Tako da svakog dana ostatak sveta postaje svesniji javašluka moćnika i nezadovljstva nemoćnika čijim bi radom trebalo da se nekako pokriju tih 11 milijardi dolara.

Protesti Brazil
Buntovnici su rasterani sa suzavcem i gumenim mecima (FOTO: Gabriel Vinicius Cabral)

Veliki broj ljudi među istim tim demonstrantima i jesu poklonici fudbala. U nekim drugim okolnostima oni bi i sami bili na stadionu i učestvovali u horskom pevanju himne Brazila. Ipak, svojim delovanjem pokazaju da postoje važnije stvari od fudbala i da i on nije za džabe – omiljena sporedna stvar. Uz Mundijal, kao najznačajniji fudbalski događaj, oni vezuju negativne epitete, budući da je odavno prestao ići u skladu sa životom i da se već dugo neguje stvaranje drastičnih razlika između onih koji fudbal vole i onih koji od njega (bezobrazno lagodno) žive

Gledajući sve to i fudbalski i nefudbalski deo Svetskog prvenstva, ne mogu, a da ne pomislim šta bi se desilo kada bi se na ovim prostorima organizovalo veliko fudbalsko takmičenje. U stvari, ne moram mnogo ni zamišljati, budući da je pre nekoliko godina i postojala ideja da Hrvatska, Bosna i Hercegovina i Srbija zajedno organizuju Evropsko prvenstvo 2020. godine. Tada je sve počelo i završilo se na inicijalnom članku u Dojče Veleu. Podsetimo, u Srbiji i Bosni je, doduše samo načelno, ta ideja oberučke prihvaćena, ipak, u Hrvatskoj je reakcija bila uzdržanija.

Zdravko Mamić
Fudbal je ovde samo jedna od žrtava tranzicione igrarije onih na pozicijama moći (FOTO: Lupiga.Com)

Ukoliko bismo otišli dalje od eks-ju fantazmagorija, došli bismo u prilično sličnu situaciju kao i što je ona u Brazilu. Pogledavši samo na koji način se upravlja fudbalom na ovim prostorima, stiče se utisak da ne bismo bili daleko od ovomundijalskog ishoda. Ovdašnji fudbalski moćnici, eufemistički nazvani fudbalskim radnicima, jedini nekako odolevaju sveopštoj krizi i bez obzira na okolnosti, ljubomorno čuvaju svoje funkcije po ugledu na visoke čelnike FIFE.

U regionu suvereno vlada svojevrsna fudbalska elita koja ne trči za promenama i čvrsto drži svoje pozicije. Svako ko poželi da nešto promeni ubrzo odustaje ili se pak pridružuje, svestan da ne može pobediti i na taj način sistem opstaje. Zato i ne iznenađuje kad se Igor Štimac kandiduje za predsednika saveza, gubi i godinu dana kasnije postaje selektor Hrvatske. Ili kad Savo Milošević Tomislava Karadžića vidi kao glavnog krivca za propadanje fudbala u Srbiji, a potom biva postavljen na mesto direktora reprezentativnih selekcija. Kritika dođe kao poziv na funkciju.

Sao paolo grafit
Aktualni grafit u Sao Paulu (FOTO: solucionpolitica.net)

U Bosni smo imali i nešto drugačije primere. Fudbalski/nogometni „radnici“ prvo su oterali neposlušnog Mehu Kodru, a zatim umalo bili izbačeni iz kvalifikacija usled doslednog ignorisanja propisa. Vatru je gasio iskusni Ivica Osim, da bi na kraju i on otišao, videvši s kim ima posla. Nije teško ustanoviti da i mi imamo svoj Brazil ovde, da je fudbal samo jedna od žrtava tranzicione igrarije onih na pozicijama moći.

Ozbiljni fudbalski konzument kome je stalo do Igre, a ne do pobede po svaku cenu ili naci(onalnog) dekora, ne može da prođe bez vređanja inteligencije. Prvo od strane onih na terenu koji neretko pokazuju svoje glumačko umeće, nasuprot fudbalskog ili pak onih na tribinama sa svojim ubi(j), zakolji pesmaricama. Tu su naravno i novinarski radnici koji povike ignoriše, diveći se sjajnoj atmosferi i 12. igraču.

Hrvatska Brazil 2014
Meč je počeo kad je i planirano (FOTO: Agência Brasil)

Da tako ne mora biti, ni na Balkanu, ni u Brazilu pokazao je pre koju deceniju prvo Igrač, a onda fudbaler – Sokrates. On je sa saigračem Vladimirom bio osnivač pokreta Korintijanska demokratija koji se usprotivio vladajućoj diktaturi i uspostavio kontrolu kluba od strane igrača. Sve odluke u klubu donosili su upravo oni, a svoje učešće u javnom životu koristili su da politički deluju. Na poleđini svojih dresova umesto imena isticali su svoje ideje, a najpoznatija od njih je poziv na glasanje na prvim višestranačkim izborima od dolaska vojne hunte. Razočaravajuće je to što se prva utakmica na ovom prvenstvu i ovim okolnostima igra upravo na stadionu Korintijansa i da Sokratesovi naslednici ostaju imuni na probleme koji postoje u njihovoj državi.

Jedan od najvećih učitelja Igre Bil Šenkli fudbal je poredio sa socijalizmom govoreći da i u njemu svi radi za sve i da svako dobija svoj deo nagrade. U narednim sedmicama pored stadiona, pratićemo i šta se dešava van njih, na brazilskim ulicama, gde su oni koji rade za sve, a ostaju bez nagrade

Lupiga.Com